0
Iza predsednika Crne Gore Mila Đukanovića je stajala samo zastava Crne Gore tokom obraćanja posle političkog debakla na Cetinju u nedelju ujutru. Nije bilo ni zastave NATO, čiji je Crna Gora član, a ni Evropske Unije u čije se vrednosti i svetonazore njegova partija i sledbenici, na rečima, kunu već godinama.
POGLEDAJTE JOŠ:
Kao što je Slobodan Milošević imao običaj da predstavlja srpskom javnom mnjenju svoje poraze kao velike pobede, uključujući i onu protiv Severnoatlantske alijanse, tako je i Đukanović obznanio crnogorskoj publici da je odneo pobedu u nedelju na Cetinju i pored toga što je mitropolit Joanikije ustoličen u Cetinjskom manastiru a broj okupljenih na protestima nije bio ni blizu očekivanog. Nije postalo jasno samo to da Milo ne može da obezbedi kritičnu masu građana nego i da bivši režim nema više kontrolu nad policijom, službama i javnim servisom RTCG.
Prošlog vikenda nije bio ulog ustoličenje mitropolita Joanikija a ni pozicija Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori. U igri je bila demonstracija moći, odnosno ko vlada i ko je najmoćniji u Crnoj Gori: Đukanović, vlada Zdravka Krivokapića ili predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Crnogorska izvšrna vlast, uz nedvosmislenu podršku zapadnih saveznika, je pokazala da efektivno upravlja zemljom i da ima dovoljno snage da se odupre rovarenju pripadnika bivšeg režima kao i uticaju vlasti u Beogradu.
Na Zapadnom Balkanu ne može da se vlada bez određenog minimuma unutrašnje podrške i međunarodnog legitimiteta a posebno ne bez nemačkog blagoslova. Znaju nešto o tome bivši premijer Severne Makedonije Nikola Gruevski, bivši predsednik Srbije Boris Tadić, bivši predsednik Kosova Hašim Tači a i bivši albanski premijer Sali Beriša. Đukanović još nije i formalno bivši, ali posle prošlonedeljnog debakla u crnogorskoj prestonici, i ono malo moći i autoriteta što mu je ostalo, isparilo je.
Nije poraz Đukanovića toliko fatalno definitivan zbog ustoličenja Joanikija. Mnogo datih obećanja predsednik Crne Gore nije ispunio. Problem je što je uz svu medijsku kampanju, organizaciju, uložen novac, logistiku, patos o ugroženosti države i nacije, na Cetinju bilo, sve sa Cetinjanima na barikadama i u gradu, ako hoćemo da budemo velikodušni, dve hiljade ljudi.
POGLEDAJTE JOŠ:
Imajući u vidu da su se u kampanju DPS-a uključile i ostale opozicione stranke, kao i pojedine nevladine organizacije i javne ličnosti, odziv građana je bio poražavajuće mali za njih. Poruka je evidentna: za Crnu Goru ima dosta onih koji su voljni da se bore kada je stvarno ugrožena, ali za Đukanovića, DPS, SDP, SD, LP i deo nevladinih organizacija čiji su se članovi dobro “uhlebili” tokom prethodnih 30 godina i naplatili svoj “patriotizam” malo ko želi da izađe iz zone komfora, odnosno društvenih mreža na kojima bilduju vulgarni nacionalizam.
Negativna selekcija koja je sprovođena godinama svela je DPS na partiju poslušnika, klimača glavom i nekritičkih obožavatelja lika i dela Mila Đukanovića, lišenih harizme, ugleda i uticaja među građanima. Bez vlasti, bez odsjaja moći velikog vođe, oni su nevidljivi i nebitni. Sa tom gorkom istinom se sudario i bivši direktor policije i savetnik predsednika Đukanovića za nacionalnu bezbednost Veselin Veljović.
Više od četvrt veka su ministri unutrašnjih poslova i direktori policije birali policajce i učili ih da budu verniji gospodaru i režimu nego državi. Veljović je bio siguran da ima i dalje u šaci policiju. Ta njegova sigurnost je i zavarala Đukanovića da na “svom terenu”, na Cetinju, ne mogu da izgube. Veljovićeve komande je poslušalo samo par policajaca koji će, verovatno, ostati bez posla, a on je bez pardona uhapšen od istih ljudi kojima je komandovao da brutalno tuku demonstrante u Podgorici u prethodnim godinama.
Predsednik Crne Gore je ostao i bez međunarodne i medijske podrške. Nijedna poruka ohrabrenja nije stigla na Milovu adresu iz centara moći koji nešto znače. Jedino su mu ostali verni saborci i prijatelji u Zagrebu, Sarajevu i Prištini koji su toliko obnevideli od srbofobije da u Đukanoviću vide korifeja ljudskih prava, građanskog ustrojstva društva i evropskih vrednosti.
Đukanović nikada nije imao većinsku podršku u biračkom telu Crne Gore, ali je zahvaljujući podršci koju je imao u ključnim prestonicama, uključujući Moskvu i Peking, sve do pre par godina, vladao bez problema, jer su bile tolerisane malverzacije na glasačkim mestima, kao i zloupotreba vlasti, od policije i tužilaštva do medija.
Lidera DPS-a su zavarala i pojedina istraživanja javnog mnjenja urađena u poslednih par nedelja koja su pokazala da su barjaktari dva bahata nacionalizma, crnogorskog i srpskog, odnosno DPS i Demokratski front u usponu. Đukanović nije prepoznao raspoloženje građana koji jesu spremni da brane Crnu Goru ali ne i njegovu vlast.
Međutim, ne izlazi samo Đukanović kao gubitnik iz strastvenog crnogorskog vikenda. Težak poraz je doživeo i njegov kolega Aleksandar Vučić, kao i lideri Demokratskog fronta. Oni su čekali kao zapete puške da iskoriste eventualno otkazivanje ili odlaganje ustoličenja Joanikija da optuže vladu Zdravka Krivokapića da nije u stanju da vodi državu i da obezbedi poštovanje zakona i ustavnih prava.
Trio iz Demokratskog fronta Andrija Mandić, Milan Knežević i Nebojša Medojević je sve nervozniji jer vreme prolazi, a oni ne uspevaju da sruše vladu a ni da izdejstvuju njenu rekonstrukciju. Uspešno obavljena intronizacija Joanikija i debakl Đukanovićevih komita na Cetinju je veoma lošta vest za ambicije DF-a da ubaci svoje lidere ili barem ljude od poverenje u izvšnu vlast.
DF se nalazi u svojevrsnoj političkoj klopci. Jedini način da sruši vladu je da glasa zajedno sa DPS-om što bi bilo političko samoubistvo. Nema podršku u vladajućoj koaliciji za promenu premijera a nema ni međunarodni legitimitet da smesti svoje vodeće političare na ključna mesta u izvršnoj vlasti.
Za Vučića su tenzije u Crnoj Gori bile višetruko korisne. Skrenule su pažnju javnosti sa mnogo škakljivijih pitanja za njega, mada se nadao da će mu otvoriti put da se akredituje u Crnoj Gori kao zaštitnik prava Srba. Režim u Beogradu posebno iritira što dobar deo političara i lidera stranaka koji dobijaju veliki broj glasova Srba u Crnoj Gori, doživljava samo Crnu Goru kao svoju maticu i nema nameru da ide po mišljenje na Andrićev venac. U Crnoj Gori je stasala generacija političara koji se bore protiv Đukanovićeve kleptokratske države, ne žele da grade svoju zemlju na antisprstvu ali nemaju nameru ni da budu vazali ili privesci Beograda.
BONUS VIDEO Dramatični momenti sa Cetinja
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
