Za vreme vlasti DPS-a Mila Đukanovića i satelitskih stranaka Crna Gora je bila zarobljena država. Promene koje su nastupile sa pobedom tri koalicije predvođene Demokratskim frontom, Demokratama i Urom je nisu “oslobodile” već su je blokirale.
Svoj deo odgovornosti snosi i Vlada Zdravka Krivokapića. Dojučerašnji crnogorski premijer se pokazao nedoraslim za izazov. Krivokapićeva avantura bi bila sasvim drugačija da je mitropolit Amfilohije poživeo. Međutim, bez pokroviteljstva kontroverznog obnovitelja pravoslavlja u Crnoj Gori, Krivokapić je bio dezorjentisan, bez ozbiljne političke agende i sa samo jednim ciljem: preživeti na vlasti što duže.
Upotrebljavajući šahovski žargon mogli bismo reći da je Montenegro u pat poziciji, bez dobrog i izvodljivog rešenja na horizontu. Čak ni eventualni prevremeni izbori ne bi, suštinski, mnogo promenili. Raspon mogućih varijacija u podeli izbornog plena, to jest poslaničkih mesta, nije dovoljno veliki da bi omogućio stabilnu većinu ni za jednu od političkih opcija.
Koliko je situacija beznadežna govori činjenica da su sve logične solucije za izlazak iz postojeće krize u domenu naučne fantastike ili su ravne političkom samoubistvu za stranke ili pojedince koji bi se usudili da ih preduzmu.
Svi eksperimenti u Crnoj Gori su se neslavno završili, od Narodne sloge preko Pozitivne Crne Gore do ekspertske vlade. Zato je teško poverovati da bi Socijalistička narodna partija mogla da uđe u manjinsku vladu, a Ura da formira novu izvršnu vlast sa presudnom podrškom DPS-a u parlamentu.
Krenimo od matematike. U aktuelnom skupštinskom sazivu Ura je sa vezivanjem manjinskih bošnjačkih i albanskih partija, odnosno sa devet parlamentaraca, postala jezičak na vagi bez koga nije moguće kreirati parlamentarnu većinu imajući u vidu nepomirljive razlike između, uslovno rečeno, srpsko-tradicionalističko-konzervativnog bloka i crnogosko-nacionalističko- populističkog korpusa koji sebe predstavlja kao građanski, evropski i multietnički.
Pročitajte još:
Dugoročno gledano jedan od retkih pozitivnih efekata postojećih turbulencija je izvlačenje manjinskih stranaka iz zagrljaja DPS-a. Ako Ura bude uspela da održi savez sa Bošnjačkom strankom i albanskim partijama šanse da se DPS vrati na vlast biće samo u domenu teorije, a u praksi će biti moguće samo uz političku korupciju, odnosno trgovinu mandatima.
Iskopani rovovi između različitih političkih opcija su toliko duboki da u Crnoj Gori nemamo birače već navijače. Mogućnost da dođe do prelivanja glasova između ideološko-identitetsko podeljenih grupacija je na nivou statističke greške, dok malo veće fluktuacije mogu da se zabeleže unutar samih blokova.
U prevodu, glasač DPS-a ako ne želi da podrži Đukanovićevu stranku daje glas nekoj od satelitskih stranaka (SDP, SD ili LP) ili jednostavno ne izlazi na izbore. Šanse da podrži Uru ili neku stranku iz suprotnog tabora, bez obzira na sve, su zanemarljive.
Isto važi i za birače iz drugog tabora, moguće je da neko šeta u podršci između Demokratskog fronta, Socijalističke narodne partije (SNP), Demokrata ili neke od manjih stranaka poput Ujedinjene Crne Gore ili Prave Crne Gore, ali je potpuno isključeno da pređe na drugu stranu političke pozornice. Razočaranost ne vodi ka DPS-u ili Uri već ka apstinenciji.
DPS je u prethodnih 25 godina pobeđivao zahvaljujući izbornom inženjeringu, krađama, manipulacijama sa biračkim spiskovima, ucenama a tu su bili, kad zatrebaju, glasovi nacionalnih manjina. Međutim, bilo bi pogrešno smatrati da partija proizašla iz Komunističke partije Crne Gore ne uživa konsolidovanu podršku u dobrom delu biračkog tela.
DPS je izgubio sve lokalne izbore od 30. avgusta 2021. godine do danas, ali je ostao, pojedinačno, najjača stranka na crnogorskom političkom nebu. Jedan od rezultata politike Đukanovićevog režima je značajno uvećanje broja građana Crne Gore čiji se identitet bazira na antisrpstvu ili u najboljem slučaju u antagonističkom odnosu prema Srbima i Srbiji.
Stavovi i pozicije tih građana Crne Gore neće se promeniti u dogledno vreme. To objašnjava zašto politička ponuda za nacionalističko cnogorsko biračko telo postaje sve raznovrsnija. Prva naznaka nove tendencije se videla na izborima na Cetinju, ali smo i dalje daleko od momenta u kome bi vodeća uloga DPS-a mogla da bude poljuljana.
Kolateralna efekat Đukanovićeve 25-ogodišnje kratkovide i jednosmerne politike je bilo jačanje srpskog identiteta među građanima Crne Gore. Negiranje i poništavanje srpske komponente u istoriji, obrazovnom sistemu, javnom životu, u državnim institucijama Crne Gore, kao i prilikom izbora simbola države Crne Gore očeličila je identitet građana koji sebe smatraju Srbima ili drže da su crnogorski i sprski identitet sinonimi.
Pomenuto biračko telo u Crnoj Gori je veoma probirljivo i pluralističko. Mnogo više nego što to izgleda na prvi pogled ili ljudima koji nisu najupućeniji u crnogorske prilike. Demokratski front se sastoji iz tri različite politčke formacije (Nova srpska demokratija, Demokratska narodna partija i Pokret za promjene), tu su i Demokrate, Socijalistička narodna partija, Ujedinjena Crna Gora, Prava Crna Gora, Radnička partija.
Njima bi trebalo dodati i novi pokret koji su najavili da će osnovati ministri u vladi Zdravka Krivokapića, Milojko Spajić i Jakov Milatović, koji su osmislili i lansirali program “Evropa sad”.
Drugim rečima na parče od oko 200 hiljada birača cilja desetak različitih stranaka koje su međusobno prilično različite i osim sprskog identiteta koga se ne odriču ili ga ne negiraju, slabo šta ih drugo veže. To objašnjava zašto će svaka koaliciona vlada i u budućnosti sa tim strankama i koalicijama biti neizbežno klimava i nestabilna.
U raspolućivanje crnogorskog biračkog tela se ulagalo dugo, temeljno i predano u poslednjih 25 godina. Radili su na tome zdušno svi učesnici političkog vodvilja, razlika je bila samo u stilu i sposobnosti da se nacionalni ili drugi ciljevi zaogrnu fiktivnim vrednostima.
Pridevi “evropski”, “građanski” i “multietnički” su potpuno devalvirani u Crnoj Gori. Kao i u Bosni i Hercegovini, “evropsko”, “građansko” i “multietničko” se koristi kao oružje za delegitimizaciju i dehumanizaciju protivnika, kao da oni nisu građani, deo multietničke zajednice ili za evropske vrednosti.
U tu vrstu delegtimizacije nisu uključene samo stranke već i pojedine nevladine organizacije koje naručuju ankete bazirane na etničkoj osnovi kako bi prikazale da su pripadnici jednog naroda zaostali, nepismeni, neobrazovani i protiv napretka.
Građanski koncept u Crnoj Gori u režiji DPS i satelitskih stranaka poput SDP-a i SD-a je bio paravan za legitimizaciju obespravljivanja građana koji se ne izjašnjavaju onako kako se to sviđalo prethodnom režimu. Na taj način se pravdalo što je više od trećine građana Crne Gore praktično bilo onemogućeno da dobije državni posao ili da bude na rukovodećim mestima, od vrtića i škola do bolnica, univerziteta ili javnih preduzeća.
U Crnoj Gori, kao i u drugim republikama bivše Jugoslavije, broj građana koji zaista poštuju i primenjuju u svakodnevnom životu građanske i evropske vrednosti je između 10 i 20 odsto. Dobar deo njih glasa za Građanski pokret URA i Demokrate.
Razmena baražne vatre i serija niskih udaraca saopštenjima i objavama na društvenim mrežama između prvaka dve formacije je pokazatelj da se nalaze i dalje u političkom pubertetu i da će im trebati još vremena da bi politički sazrelili i zaista bili građanska i evropska snaga.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
