Piše Željko Pantelić: Milošević i Erdogan, dva lica medalje

Istovremeno, Erdoganov režim sprovodi teror, od Jedrena do istočnih granica Anadolije: hiljade turskih intelektualaca, novinara, disidenata, profesora, činovnika, opozicionara, lidera partija je osuđeno u montiranim procesima na dugogodišnje kazne zatvora. Neki su u međuvremenu  umrli pod sumnjivim okolnostima a neki su preminuli štrajkujući glađu. Kad nema strpljenja režim u Ankari rešava pitanja po kratkom postupku: uvek se nađe neki neuračunljivi “građanin” da presudi nacionalnom “izdajniku”. Na listi zemalja sa najviše utamničenih novinara Turska je na drugom mestu, odmah iza Kine.U Turskoj više nema slobodnih medija, nema nezavisnih institucija, nema više ni Ataturkove vojske da bude garant sekularnosti Turske. Nema mesta ni za hiljadugodišnje crkve - od Trepznuta (Trabzona) do Konstantinopolja (Istanbula) - koje se pretvaraju u džamije, kao u Erdoganovoj poeziji dok je bio gradonačelnik Istanbula: “džamije su naše kasarne, kupole su naši šlemovi, minareti su naši bajoneti, vernici su naši vojnici”. Ako u Erdoganovom sultanatu kažete da su Jermeni bili proganjani u Osmanlijsko carstvu čeka vas hapšenje i zatvor, a ako nedajbože tvrdite da je nad njima izvršen genocid, čeka vas metak kao Hranta Dinka.Ankara bez ikakvih sankcija ili ozbiljnijih osuda već decenijama progoni i krši ljudska prava Kurda, kudikamo otvorenije, surovije i beskrupoloznije nego što je Miloševićev režim ugrožavao manjinska prava etničkih Albanca na Kosovu. Ni NATO ni EU nisu osudili jasno i glasno, a kamoli preduzeli neke akcije protiv frekventnih vojnih akcija turske vojske u Iraku, Siriji, Libiji. Erdogan se ne libi da koristi Turke koji žive u EU kao petu kolonu ili sredstvo ucene čak i u najvećim članicama EU.Siguran da drži Evropu, i pre svega Nemačku, u šaci sa permanentnom pretnjom  novog migrantskog talasa, Erdogan podiže ulog u igri i preti promenama granica. “Turska ima snagu da izbrše granice koje su joj nepravedno nametnute. Niko ne može da ospori naša legitimna prava u Crnom, Egejskom i Mediteranskom moru. Ako neko hoće da nam stane na crtu: samo neko izvoli”, zapretio je otvoreno sultan sa aspiracijom da postane kalif.

Turskoj se već gotovo dva veka sve dopušta i oprašta, bez obzira da li je prestonica u Carigradu ili Ankari, da li su na vlasti Osmanlije, Mladoturci, vojna hunta ili islamski kleropopulisti. Invazija i etničko čišćenje u severnoj Siriji i kabadahijsko ponašanje u Mediteranskom moru samo su poslednji u nizu zločina i kršenja međunarodnog prava koji su Carigrad, a kasnije Ankara,  napavili u prošlom i ovom veku i ostali nekažnjeni.Od kada se vojska carice Katarine Velike pojavila na Krimu krajem XVIII veka i kada se zastava Katarininog unuka, Aleksandra I, zavijorila na Kavkazu, Evropa, odnosno Velika Britanija, tadašnja najmoćnija sila na planeti, počela je Turcima da gleda kroz prste i zatvara oči na represiju prema hrišćanskim narodima. Zbog takvog stava smo na Balkanu ostali između 50 i 100 godina duže, nego što smo morali i trebali, pod turskom upravom i nadzorom.Prve sistemski planirane zločine, uz prećutni blagoslov Velike Britanije, počeo je da sprovodi režim sultana Abdula Hamida II koji je ostao upamćen po nadimku Krvožedni. Žrtve Abdul Hamidove despotije su bili naizmenično Kurdi, Jermeni i drugi hrišćani. London je imao svoje konzule u svim kriznim zonama i znao je šta se događa, ali nije ni prstom mrdnuo da zaštiti Jermene i druge hrišćane, iako je pravdao svoje prisustvo kao zaštitnik hrišćana.

Umiruće Osmanlijsko carstvo bilo je zlata vredan saveznik Ujedinjenog Kraljevstva u borbi sa rastućom silom, carskom Rusijom. Ironija sudbine je da su Turci, kasnije, okrenuli leđa Englezima, i sklopili savez sa Drugim rajhom kajzera Vilhelma II. Ni Nemci, kao ni Englezi, se nisu deranžirali da odvrate Turke od sistemskih zločina nad hrišćanskim stanovništvom tokom I svetskog rata.Prvi genocid u Evropi u XX veku su napravili Turci nad Jermenima, tokom Velikog rata. Po podacima patrijarhata u Konstantinopolju u Anadoliji je početkom prošlog stoleća živelo preko dva miliona Jermena. Po završetku Velikog rata ih je ostalo par hiljada. Brojke ubijenih, ili stradalih tokom nasilne deportacije, se kreću od 1.200.000 do 1.800.000 dok su ostali prognani. U Turskoj je 90 odsto stanovništva ubeđeno da genocida nad Jermenima nije bilo.U turskim školama ne uče da je Enver Paša odlučio da se osveti Jermenima za svoju grešku da napadne Rusiju preko Kavkaza u sred zime koju je platio katastrofalnim porazom kod Sarikamiša. Mlade Turke u školama uče da su Jermeni bili Peta kolona u Osmanlijskom carstvu i da su ih Rusi porazili zahvaljujući “izdaji” Jermena.

“Ko se danas seća uništavanja Jermena u Turskoj?”, pravdao je svoje planove Adolf Hitler kada je pripremao svoje generale za masakriranje evropskih naroda i Jevreja. Ataturkova Turska je rođena na etničkom čišćenju Male Azije od Grka, Jermena i drugih hrišćana. Između Grka i Turaka se i danas vodi rat ciframa ubijenih i proteranih, odnosno cinično nazvane operacije “razmena stanovništva” između Atine i Ankare.Ta zlokobna ideja o razmeni stanovništva će imati seriju svojih pobornika na drugim meridijanima, uključujući i naše, proizvodeći patnju i zločine. Kao i za genocid nad Jermenima, Turci su prošli bez kazne i za etničko čišćenje Grka i hrišćana iz Konstantinopolja, Smirne, Trapeznuta, Kapadokije koje danas i mi zovemo Istanbul, Izmir, Trabzon...U tzv. kratkom veku SAD su zamenile V. Britaniju u hegemonističkoj ulozi na planeti, ali se odnos prema Turskoj nije promenio jer je carsku Rusiju nasledio novi bauk, SSSR. Tako su Evropa i SAD zatvorili oba oka kada je turska vojska izvršila invaziju na Kipar i okupirala trećinu ostrva proterujući desetine hiljade hrišćana, prazneći čitave gradove, poput Famaguste. Ankara drži pod okupacijom skoro pola veka teritoriju jedne države, članice EU, i nikome nije palo na pamet da joj uvede sankcije ili je na drugi način kazni. Turska ne priznaje ni nacionalne, ni jezičke, ni verske manjine. Za njih su Kurdi turski gorštaci, sastavni deo turskog nacionalnog bića. Oni koji se ne smatraju Turcima za Ankaru su teroristi i otpadnici.Srbija je zbog politike Slobodana Miloševića bombardovana, držana deset godina pod sankcijama, oduzeta joj je petina teritorije, gotovo kompletan politički i vojni vrh režima Milošević-Marković je završio u zatvoru u Ševeningenu.  O istoj politici koju primenjuje Redžep Tajip Erdogan, osim Francuske i predsednika Emanuela Makrona,  Evropa ćuti nadajući se da će Izrael i Saudijska Arabija dovoljno naoružati i finansijski podržati Kurde da dođu glave novome sultanu. Nekad Rusija i SSSR danas migranti, Evropa uvek ima neki razlog da okrene glavu na drugu stranu i prinese tuđu žrtvu turski despotima .***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram