Piše Željko Pantelić: Korona oživela umerenu desnicu u EU

Verovalo se da posle pandemije neće biti ništa isto kao pre. Međutim, izgleda da su se birači zasitili od profesionalnih najavljivača “novog”, “promena”, populista svih boja, retorike negiranja, oponiranja i odlučili da pruže poverenje proverenim, pozdanim političarima koje veoma dobro poznaju. Zajednička karakteristika svih izjašnjavanja građana u zapadnoj Evropi, pred dva najvažnija biračka sastanka u Nemačkoj (Bundestag) i Francuskoj (predsednički izbori sledećeg proleća), su pobede lokalnih lidera koji su se već nalazili na čelu regionalnih i pokrajinskih jedinica odnosno države, kao u slučaju Holandije.Građanima EU su dozlogrdili narodni tribuni koji stalno podižu temperaturu, šire anksioznost, najavljuju potrese, nesreće i nove nevolje. Vreme populističkih programa zasnovanih na protivljenju svemu, svuda i svakome je na izdisaju. Glasači žele kvalifikovane, merodavne, ljude koji ulivaju poverenje na odgovornim funkcijama, a ne avanturiste, bufone, skorojeviće i marionete. “Der richtige in schwierigen Zeiten”( Pravi za teška vremena), bio je slogan demohrišćanina Rajnera Haselhofa, koji je reizabran za predsednika Saksonije Anhalt.Istina, umerena desnica je poprilično promenila svoju retoriku i pomerila se po brojnim pitanjima više ka desnici nego ka centru. Štaviše, pobede Izabel Diaz Ajuso u Madridu i Ksavijera Bertrana u Gornjoj Francuskoj ( Hauts-de- France) kao i pomenutog Haselhofa su plod širenja prostora na desnici i vraćanju glasača koji su na prethodnim izlascima na birališta zaokruživali kandidate populista i ekstremne desnice.Međutim, dok je u Francuskoj i Nemačkoj, tzv. sanitarni kordon oko ekstremne desnice, Nacionalnog okupljanja Marin Le Pen i Alternative za Nemačku, i dalje neprobojan i dosledan, u Španiji i Italiji je granica između umerene desnice i populista i suverenista postala gotovo neprimetna. Nije slučajno da u Španiji Narodna partija vlada u pojedinim pokrajinama, poput Andaluzije i Madrida, zajedno sa populistima iz Voksa Santijaga Abaskala, dok su u Italiji populisti Lige Matea Salvinija i suverenisti Braće Italije Đorđe Meloni dve najjače stranke u zemlji u svim ispitivanjima javnog mnjenja.

Regionalni izbori u Francuskoj su potvrdili još jednom da ukorenjenost i organizovanost tzv. tradicionalnih partija i dalje ima smisao i logiku. Republikanci, odnosno neogolisti kako ih kolokvijalno zovu u Petoj republici, su demonstrirali iznenađujuću vitalnost.Baštinici političkog nasleđa osnivača Pete republike Šarla De Gola su na dobrom putu da izađu iz političkog sumraka u koji su ušli 2017. godine kada se prvi put dogodilo da degolisti nemaju svog kandidata u drugom krugu predsedničkih izbora u Petoj republici.Štaviše, za Republikance, odnosno neodegoliste, sledeći predsednički izbori su jednak važni koliko za Emanuela Makrona i Marin Le Pen. Francuska je “republikanska monarhija”. Taj oksimoron, bolje od svega, objašnjava koliko je figura šefa države centralna i da su predsednički izbori jedini zaista važni u Eksagonu.Još pet godina u opoziciji, posle deset provedenih pod Olandom i Makronom, za neodegoliste bi bilo pogubno, toliko da im brojni francuski politikolozi predviđaju kraj. Izborni uspeh partije koju je osnovao bivši predsednik Nikola Sarkozi je dobar signal, ali ne bi trebalo da zavara republikance. Izuzetno mala izlaznost na biralištima, dva od tri Francuza nisu glasala, reletivizuju donekle 39 odsto osvojenih glasova i sedam od 13 regiona gde se izlazilo na birališta.Sve bivše degolističke i neodegolističke stranke, uključujući i “Les Republicains”, su patile od velikih rivalstava između prvaka. Ti animoziteti su često znali i da ih skupo koštaju. Žak Širak je omogućio Valeriju Žiskaru D’Estenu da uđe u Jelisejsku Palatu 1974. godine da bi mu isto tako “pomogao” da iz nje izađe sedam godina kasnije izgubivši izbore od Fransoa Miterana. I Širak je imao svoje degoliste koji su mu podmetali klipove u točkove od Rajmona Bara preko Eduarda Baladura do Nikole Sarkozija.Poslednji neodegolistički šef države Sarkozi je morao da se suoči sa Fransoa Bajruom koji je prvo indirektno podržao Segolen Rojal 2007. godine u drugom krugu, a onda direktno Fransoa Olanda 2012. omogućivši mu da pobedi u drugom krugu. Fransoa Fijon bi verovatno, bez većih problema, pobedio na predsedničkim izborima 2017. godine da se nije bilo skandala “Penelopagejt” ( Fijon je svojoj supruzi Penelopi omogućio da zaradi preko milion evra kao parlamentarna asistentkinja iako ona nikada nije kročila nogom u parlamentarna zdanja) .Ksavijer Bertran je nakon pobede prošle nedelje u svom regionu Gornja Francuska stavio do znanja da će se kandidovati za Jelisejsku palatu. On je izašao iz partije republikanaca ali je ostao u galaksiji neodegolista. Osim Bertrana, predsedničke ambicije na umerenoj desnici gaje i Valeri Pekres, Loran Vokje, Mišel Barnije i Fransoa Baroen.Zvuči paradoksalno, ali loši izborni rezultati na regionalnim izborima, neće imati veliki negativan efekat na predsedničku trku glavnih favorita Emanuela Makrona i Marin Le Pen. Čak bi se moglo reći da Makronu ide na ruku da neodegolisti imaju relativno jakog kandidata da parira Le Penovoj na desnom krilu, budući da francuska levica, razjedinjena i posvađana, ne uspeva da pronađe adekvatnog kandidata oko koga bi se okupila i pokušala da se ozbiljno umeša u predsedničku trku.

U svakom slučaju, Makron i Le Pen ostaju favoriti za drugi predsednički krug izbora sledećeg proleća. Kvalitativan razlika je da njihov dvoboj nije više tako siguran kao što je izgledao i mogao bi lako da se pretvori u troboj ako neodegolisti ne “zakrve” po svom običaju u borbi za predsedničku nominaciju.Takođe, Makronova popularnost je mnogo veća od njegove partije tako da rezultati Republike u pokretu ne bi trebalo da zavaraju. Štaviše, u poređenju sa Sarkozijem i Olandom, Makron u poslendnjoj godini prvog mandata uživa mnogo veću popularnost. Oko 40 odsto Francuza i dalje ocenjuje pozitivno rad najmlađeg predsednika Pete republike, dok je Sarkozi dobija pozitivnu ocenu od svakog četvrtog Francuza a Oland od svakog sedmog.Regionalni izbori su potvrdili još jednom da partija Marin Le Pen ima koalicioni kapacitet ravan nuli. U drugom krugu lokalnih izbora, gde god je bio kandidat Nacionalnog okupljanja, sve ostale partije, od neodogolista do levice i zelenih su se ujedinili protiv njih. I sam Makron je u svom regionu Gornja Francuska, gde mu je prebivalište, glasao za Bertrana budući da mu je protivnik bio Sebastijan Šenu iz Nacionalnog okupljanja.Dakle, ko uđe u drugi krug sa Marin Le Pen ima otvoren put ka Jelisejskoj palati. U tom kontekstu, zapamtite ime Erik Zemur. Autor bestselara “Le suicide francais”, dosledni borac protiv islamizacije Francuske, multikulturalizma, globalizacije i levičarske elite, ako uđe u izbornu trku mogao bi da pomrsi računa i Le Penovoj i neodegolisitma.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram