Piše Željko Pantelić: Francuzi odlučuju o evropskim Sjedinjenim Državama

Neočekivano u poslednjih par nedelja, sudeći po istraživanjima javnog mnjenja, između Makrona i realizacije njegovog sna su izronili Francuzi koje valja ubediti u sledeće dve nedelje da mu povere drugi mandat. U suprotnom san o fedaralnoj Evropi bi se završio pre nego što je počeo sa Marin Le Pen, caricom ekstremne desnice, i prvom ženom na čelu Francuske, uz svo poštovanje prema dve De Medičijeve.Plan predsednika Pete republike je veoma ambiciozan. On ne predviđa aktuelnu EU sa 27 članica, s pravom veta, nefunkcionalnu, raštimovanu, u peramanentnom sukobu i raljama lukavstava i podmuklih planova za ostvarivanje nacionalnih egoističkih cijeva s članicama koje više gledaju u Vašington ili igraju duple igre sa drugim planetarnim centrima moći.

U suštini, Makron ne želi EU koju su Francuzi već oborili na istorijskom ispitu na referendumu 2005. godine. Njegova federalna Evropa podrazumeva u dobroj meri ono što je nekadašnji nemački ministar finansija Volfgang Šojble definisao kao “Kerneuropa”. Reč je o stvaranju tvrdog jezgra EU oko koga bi se objedinjavali u koncentričnim krugovima druge države Starog kontinenta.U toj Makronovoj Evropi, Franuska bi unela svoje stalno mesto u Savetu bezbednosti UN i “Force de frappe” (nuklearni arsenal) a Nemačka svoj kreditni rejting sa trostrukim “A”, novac i industrijsku lokomotivu. Italija i Španija su prirodna i poželjna dva dodatna stuba nove konstukcije u koju bi ušle samo države na Starom kontinentu čiji građani i politički establišmenti shvataju da su suverenitet, nezavisnost, bezbednost i samodrživost u aktuelnom planetarnom okruženju mogući samo kroz produbljivanje evropskih integracija.“Moramo da postanemo nezavisni ne samo kao nacija, kao Francuska, već kao kontinent, kao Evropska unija. Moramo da delujemo jedinstveno, od kontrole migracija do odbrane. Samo tako ćemo moći da stojimo uspravno pred Kinom, Rusijom i Amerikom”, sintetizovao je svoju viziju francuski lider.

Obuzet vizionarskim idejama, Makron se do prošle nedelje ponašao isključivo kao predsednik i kontinentalni lider a ne kao kandidat na predsedničkim izborima pred vratima. Taj propust bi mogao da košta njega lično a još više čitavu EU. Sjedinjene Američke Dražve su preživele Donalda Trampa, veliko je pitanje da li bi i kako EU preživela Marin Le Pen u Jelisejskoj palati i pored njenog vidljivog, što bi Francuzi rekli, “dediabolasition”, odnosno upristojavanja u slobodnom prevodu na srpski.Francuski predsednik i njegovi savetnici su imali lošu procenu da će izbori u aprilu biti malo više od formalnosti. Pojava Erika Zemura na desnici kao antagoniste Marin Le Pen, razbijena levica, odustajanje Eduara Filipa od kandidature, izbor Valeri Pekres za kandidatkinju Republikanaca, stišavanje pandemije koronavirusa, francusko predsedavanje Evropskom unijom kao savršena predizborna vitrina i na kraju ruska invazija na Ukrajinu, su išli naruku Makrona, ili se tako barem činilo.Makron se osećao toliko sigurno da je sebi dozvolio luksuz da u predizborno vreme predlaže tradicionalno nepopularne teme, pogotovo u Francuskoj, poput reforme penzionog sistema, to jest povećanje granice za starosnu penziju na 65 godina ili primoravanje korisnika socijalne pomoći da pronađu posao. Na sve to se nakalemio i skandal Mekinzi. Da sve bude gore, konsultantska američka kompanija Mekinzi je bila angažovana na reformi penzionog sistema i zato je bila dobro plaćena a prema podacima poreske uprave nije uplatila ni evro poreza u Francuskoj.

Nije isključeno da poslednji alarmi, lansirani preko objavljivanja rezultata istraživanja javnog mnjenja, imaju za cilj da probude konformistički deo biračkog tela koji ne sumnja u pobedu Makrona i posledično nije pretereno motivisan da izađe na birališta u nedelju ili za dve, kada bude još važnije.Činjenica je da u društvu Marin Le Pen, Erika Zemura, Žan Lika Melanšona, Valeri Pekres, Janika Žadoa, An Idalgo, aktuelni stanovnik Jelisejske palate deluje kao jedini ozbiljni kandidat i sa daleko najboljim referencama za posao predsednika. Međutim, u atmosferi kada se jedan deo Francuske oseća zapostavljenim, drugi ugroženim, treći prevarenim, četvrti nezadovoljnim, peti besnim, sve postaje moguće.Troje antisistemskih političara, ekstremni desničari Le Pen i Zemur, i ekstremni levičar Melanšon, zajedno imaju, po svim anketama, blizu 50 odsto glasova što dovoljno govori o stanju u francuskom društvu. Rascep je toliko veliki da su u njemu završile sve tradicionalne stranke Pete republike, levica i desnica više ne postoje, socijalisti i degolisti koji su dominirali do pre pet godina političkom scenom su postali marginalne snage.

U “Eksagonu” je posredi obračun između dobrostojećih i gubitnika, onih koji stoje “iznad” i onih koji su “ispod” socijalne lestvice. Podrška Le Penovoj i Melanšonu raste upravo zato što se oni obraćaju onima “ispod”, dok je Zemurovo biračko telo šarenoliko, sastavljeno od “gubitnika” ali i radikalizovanog srednjeg društvenog sloja koji u nacionalizmu, ksenofobiji i islamofobiji vidi rešenje za postojeće probleme.Ne radi se o prvini u najvažnijim državama EU. Italija je prošla kroz sličnu fazu kada su Pokret pet zvezda i Liga osvojili gotovo 50 odsto glasova na parlamentarnim izborima i formirali vladu. U roku od dve godine, vesela družina italijanskih populista i suverenista, je dovela zemlju na rub propasti. Srećom po Italiju Mario Dragi je bio voljan i slobodan da spasi Drugu republiku, barem do sledećih izbora.Tokom poslednjih dana Makron je pokušao da izmeni sliku u sebi kao o elitističkom predsedniku koji se ne brine o “poslednjima”, provinciji i periferiji. Bio je simbolično u Finisteru u Bretanji, tamo gde se završava zemlja, u Ardenima, u predgrađima par gradova.Koliko je situacija ozbiljna govori i činjenica da je najmlađi predsednik u istoriji Francuske posegao za Fransoa Miteranom i njegovoj ideji “force tranquille” (tihe snage), izbornim pobedničkim sloganom koji je skovao 1981. godine Žak Segela. Makrona, inače bije glas da je u biti desničarski predsednik koji je prihvatljiv umerenim levičarima, socijalistima, reformistima.Ironija sudbije je da se ekstremna desnica i ekstremna levica mogu ujediniti u drugom krugu s ciljem da isele iz Jelisejske palate predsednika koji je sebe definisao kao političara koji nije ni levičar ni desničar, i tako gurnu Evropu u prošlost zaboravljajući upozorenje starog Miterana kuda vodi nacionalizam: “Le nationalisme, c'est la guerre!” (nacionalizam je rat!).***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram