Piše Željko Pantelić: Druga strana medalje ukrajinske krize

U Vašingtonu imamo dve škole mišljenja. Prva zagovora da se SAD fokusiraju na Kinu, odnosno na Tajvan, i biva etiketirana kao “pro Tramp”. Druga smatra da je Evropa i dalje ključni kontinent za američku hegemoniju u svetu i da tu ulogu ne ugrožava samo Rusija već i osovina Francuska - Nemačka kojoj se pridružila i Italija sa premijerom Dragijem.Drugim rečima, Amerika instrumentalizuje ukrajinsku krizu kako bi osujetila približavanje EU i Rusije, odnosno Berlina i Moskve. Štaviše, u Stejt departmentu a pogotovo Pentagonu žele da iskoriste napetost oko Ukrajine da bi što više udaljili Berlin i Pariz od Kremlja i istovremeno cementirali savezništvo u NATO.Histerični napadi koji ne prestaju već mesecima, ne samo iz Vašingtona već i američkih satelita u severnoj i istočnoj Evropi, na Severni tok 2 su najbolji dokaz stepena nepoveranja koje SAD imaju prema Nemačkoj.

Protivljenje izgradnji i puštanju u rad Severnog toka 2 nema nijedno logično, ekonomsko pa ni geostrateško objašnjenje, osim ako neko ne smatra da je krucijalni interes zapadnih demokratija da Ukrajina dobije desetak milijardi dolara koliko naplaćuje Rusiji za tranzit gasa kroz njenu teritoriju.Dakle, partija koja se igra u Ukrajini ne odnosi se samo na odnos SAD prema Rusiji. Štaviše, za budućnost EU i Starog kontinenta mnogo je važniji obračun koji se vodi “ispod stola” između Vašingtona, potpomognutog istočnoevropskim satelitima i skandinavskim državama, i vodeće evropske trojke Berlin-Pariz-Rim.Glavni cilj američke propagandne kampanje nije da obezbedi teritorijalni integritet Ukrajine i da joj pomogne da izbegne ili da se odupre eventualnoj ruskoj invaziji, već da osujeti u pokušaju bilo kakvu mogućnost povezivanja najjačih evropskih država sa Rusijom i kreiranje novog bezbednosnog sistema u kome Vašington ne bi bio dominantan. Najbolji način da se to dogodi je da Rusija izvrši invaziju na Ukrajinu. To bi bila tačka bez povratka za Berlin, Pariz i Rim jer bi im ulazak ruskih trupa na ukrajinsku teritoriju oduzeo i poslednji manevarski prostor.Sa izlaskom Velike Britanije iz EU Vašington je izgubio najjačeg mogućeg saveznika u Briselu jer je London, uz prekookeansku podršku, mogao da spreči svaki potez Berlina i Pariza. Varšava, skandinavske i pribaltičke prestonice su odane “ujka Semu”, ali nemaju snagu i specifičnu težinu u odnosima vis-a-vis sa Parizom i Berlinom koju je imao London. Zato Vašington pokušava da iskoristi rusku pretnju Ukrajini za stvaranje nepremostivog jaza između Moskve i EU.Postavlja se pitanje zašto Rusija igra po notama SAD u ukrajinskoj krizi? Prvo, potrebno je podsetiti da su tenzije počele prošlog proleća. Neposredno po ustoličenju Džoa Bajdena u Belu kuću i povratku u administraciju čitavih ekipa funkcionera, savetnika i diplomata koji su orkestrirali tzv. Evromajdansku revoluciju 2014. godine, pružajući logističku i finansijsku podršku protivnicima kleptokratskog režima Viktora Janukoviča.

Takođe, u Moskvi su ozbiljno shvatili tursku “pokaznu vežbu” u Nagorno Karabahu, ali i u Libiji, gde su se turski dronovi “Barjaktar” pokazali kao veoma efikasno oružje čak i u rukama manje utreniranih i sposobnih vojnika. Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, u svom uobičajenom stilu, jedno je obećao Putinu a drugo uradio: dao je reč da neće prodati Ukrajincima dronove a onda ih je dostavio Kijevu uz preporuku da ih ne koriste u borbama u Donbasu.Putin okleva da prizna dve separatističke republike u Ukrajini, ali ne sme sebi da dozvoli luksuz da ih izgubi u sukobu sa ukrajinskim vojnim snagama. Istina je da ruske građane ne interesuje ni izbliza Donbas kao što to je to bio slučaj sa Krimom, ali to ne znači da bi prošao bez posledica pad Donjecka i Luganska.Ne treba smetnuti s uma da smo jesenas u Rusiji imali parlamentarne izbore a da se približavaju predsednički, na programu su u martu 2024. godine. Putin ne može da vodi kampanju baziranu na ekonomskim parametrima. Životni standard građana Rusije se nalazi u stalnom padu, dvocifrena inflacija je postala svakodnevica. Odliv mozgova je sve izraženiji, u poslednjih deset godina broj mladih Rusa sa fakultetskom diplomom koji napušta zemlju se upetostručio, od 14 hiljada u 2012. godini stigli smo do 70 hiljada u 2020. godini. Kremlj je među poslednjim evropskim državama kada je u pitanju ulaganje u zdravstvo, obrazovanje, kulturu, socijalna davanja po glavi stanovnika.

Na drugoj strani, Rusija preko paravojnih formacija vodi vrlo uspešno tzv. proksi ratove, od Sirije preko Libije do Malija, ne računajući ruske snage u Prednjestrovlju, Donbasu, Abhaziji, Južnoj Osetiji i Nagorno Karabah a ne treba smetnuti s uma i vojno angažovanje Rusije u bivšim sovjetskim republikama u centralnoj Aziji. Sve to košta.Putinu je bilo preko potrebno da ga američi predsednik Džo Bajden tretira kao sebi ravnog. U Kremlju nisu zaborvili da je Barak Obama, kome je Bajden bio potrpredsednik, proglasio Rusiju regionalnom silom, što su doživeli kao veliku uvredu. Dolazak svih vodećih lidera zapadnog sveta “na noge” Putinu i stalna veza sa Bajdenom je upravo ono što je Putin želeo kada je izveo vojsku na granice sa Ukrajinom.I poslednje, ali ne manje važno: Putinu je potreban istorijski rezultat na međunarodnom planu, podesan da posluži kao zamajac za predsedničku kampanju. Valja precizirati da Putinu nije dovoljno da pobedi na izborima, on mora da trijumfuje sa najmanje 70 odsto glasova jer u Rusiji izbori ne služe za biranje lidera već za davanje legitimiteta.Pomenuti istorijski rezultat bi trebalo da bude neka vrsta dokumenta ili obećanja da se NATO neće približavati više ruskim granicama, odnosno da Ukrajina neće postati članica Alijanse. Da se radi o klasičnom propagandnom cilju ukazuje insistiranje na pisanoj formi dogovora ili pakte i pored toga što u Kremlju, kao i u Vašingtonu, znaju da potpisani sporazumi imaju snagu samo dokle potpisnici žele da ih poštuju.Nesrećna Ukrajina je najbolji primer: Kijev se odrekao nuklearnog arsenala za garancije suvereniteta i teritorijalnog integriteta od Rusije i SAD 1994. godine u Budimpeštanskom memorandumu. Svi znamo šta se desilo 2014. godine.

Drugim rečima, Putinu treba neki papir da maše pred ruskom publikom da je zaustavio širenje NATO koje u Rusiji, bez obzira ko je na vlasti i kom političkom svetonazoru pripada, vide kao bauk i pretnju bezbednosti Ruske federacije.Amerikanci su prozreli igru Putina i namerno su povećali ulog najavljujući rat u Ukrajini. Bajden ima seriju razloga, osim prethodno pomenutih, da širi priču o pretećoj, samo što nije, invaziji Rusije na Ukrajinu.Povratak demokrata na vlast nije ublažio jaz među američkim građanima. Naprotiv, animozitet između dve strane je došao do te mere da jedni druge smatraju “less than human” i prestali su međusobno da komuniciraju. Veoma je indikativan i poražavajući podatak da je u prošloj godini samo četiri odsto brakova bilo sklopljeno između osoba koje pripadaju različitim političkim porodicama, demokratama i republikancima.SAD nemaju nameru da šalju svoje vojnike u Ukrajinu, ali Rusija i dalje može da posluži kao krinka za preusmeravanja pažnje javnosti, i dalje mnogo više nego Kina. Ne treba zaboraviti da su u novembru “midterm” izbori i da demokrate ozbiljno riskiraju da izgube većinu u Predstavničkom domu i Senatu.Kako je to zapazio Dmitri Trenin, direktor moskovske ekspoziture Karnegi fondacije: “Odlična strategija Bele kuće: Ako Rusija napadne, obavestili su svet unapred; ako se to ne dogodi Bajden će biti predstavljen kao lider koji je osujetio Putinove planove. Afganistanska katastrofa će biti zaboravljena a to je veoma važan detalj za demokrate u kampanji za midterm izbore”.Od eventualne ruske invazije na Ukrajinu svi bi imali štetu osim SAD i Kine. Najveću i najtragičniju cenu bi platili građani Ukrajine: u ljudskim životima i dramatičnom padu već niskog životnog standarda. Prva žrtva američkog prizivanja rata je upravo ukrajinska ekonomija koja je već pred kolapsom, i ono malo investitora što je bilo se razbežalo, bez pomoć EU i SAD Ukrajina bi, i pored svog bogatstva i resursa s kojima raspolaže, bankrotirala.Rusija bi bila bukvalno izolovana od EU i evropskih članica NATO, bez mogućnosti da mostovi saradnje budu uspostavljeni u dogledno vreme. Nova “gvozdena zavesa” bi bila podignuta na ruskim granicama i san rusofobnih evropskih država bi bio ispunjen.

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=apzivotnaprvojlinijifrontagp-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3068197"]Veliku cenu bi platila i EU s tom razlikom što su severne i istočne članice NATO i EU spremne da je podnesu, imajući u vidu veoma rusofobno raspoloženo stanovništvo, dok će u Nemačkoj i Italiji posledice biti mnogo teže, između ostalog i zbog veoma razgranate privredno-trgovinske saradnje koja se na zausavlja samo na uvozu gasa iz Rusije. Francuska je u nešto boljoj poziciji kada je u pitanju izloženost ekonomskim posledicama, ali je Pariz sa Makronom skinuo prašinu sa ideje generala De Gola o evropskoj bezbednosnoj politici koja ide od Atlantika do Urala.SAD i Kina bi profitirali dvostruko od ruske invazije na Ukrajinu. Amerikanci bi vezali dodatno “nestašne” partnere na Starom kontinentu u Severnoatlantskoj alijansi i dobili bi još jedan poligon da prodaju i probaju na delu nova naoružanja. Peking bi još bolje prošao, pogotovo u geostrateškom kontekstu, konačno bi mu u ruke pala Moskva, osuđena da bude mlađi partner u obračun istočnjačkih despotija za zapadnim liberalnim svetom.Neutralnost Ukrajine ostaje jedino rešenje za izlazak iz krize. Ne po uzoru na Finsku, kako se pominje u poslednje vreme, već na Austriju posle Drugog svetskog rata. Međutim, budući da je jedina prihvatljiva solucija na stolu, biće veoma teško do nje doći jer niko sem Vašingtona i Moskve ne može da se dogovori oko nje.Vašington je formalno dao mandat nemačkom kancelaru Olafu Šolcu i francuskom predsedniku Emanuelu Makronu da pronađu dogovor za rešenje krize. Međutim, u suštini, kao i pre osam godina tokom tzv. Evromajdan revolucije, samo je pitanje vremena kada će Viktorija Nuland ili neko umesto nje poručiti “Fuck the EU” i preseći kako to odgovara Vašingtonu.BONUS VIDEO: Ukrajina: Rat ili mir – gosti Nataša Ivanovski i Aleksandar Vasović

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=ukrajinaratilimirgostinataaivanovskiialeksandarvasovi-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3129888"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram