Piše Željko Pantelić: Bregzit, kazni jednog da opametiš 27.

I ovoga puta ključnu ulogu je odigrala nemačka kancelarka Angela Merkel koja je ubedila francuskog predsednika Emanuela Makrona da je u postojećim geopolitičkim okolnostima mnogo bolje imati Veliku Britaniju na svojoj strani nego protiv, ostalo su uradili predsednica Evropske komisije Ursula Fon der Lajen i glavni pregovarač Mišel Barnije.Naravno, posredi su i ekonomski interesi država članica EU, ali je sam Makron shvatio da u momentu kada Kina i Rusija postaju agresivnije, kada je Turska sve akutniji bolesnik na Bosforu, a islamski fundamentalizam sve podmukliji, Velika Britanija je dragocen saveznik EU. Toliko koristan da Makronu nije palo na pamet da Džonsona tretira kao Žak Širak Margaret Tačer kada je doslovce rekao: “Mais qu'est-ce qu'elle me veut de plus cette mégère ? Mes couilles sur un plateau ?” (Šta hoće više od mene ova rospija? Moja m…a na srebrnom tanjiru?”).

Istorija englesko-francuskih sukoba

Da bi se shvatila geneza odnosa Velike Britanije i Francuske potrebno je zagrebati duboko u istoriju: od invazije na Albion frankofonskih Normandijaca, pod vođstvom Gijoma poznatijeg kao Vilijem Osvajač, koji su pokorili 1066. godine germanska saksonska plemena, nametnuvši svoje plemstvo, sveštenstvo i pravni sistem. Današnji Englezi su u suštini produkt nemačke raje i francuskog plemstva.Dva i po veka su kraljevi Engleske govorili francuski, sve dok Edvard III nije pokazao pretenzije na francuski tron i započeo Stogodišnji rat. Iz tog sukoba Englezi će izaći sa proterivanjem francuskog jezika sa dvora, a Francuzi će izbaciti Engleze s kontinenta, sa izuzetkom Kalea, gde će ostati do 1588. godine. Petovekovno ratovanje dve nacije direktno ili posredno, sa manjim i dužim pauzama, se završilo sa Napoleonovim debaklom na Vaterlou 1815. godine.Vozovi koji dolaze iz Pariza, tunelom ispod Lamanša, stižu u London na stanicu Vaterlo, a najlepši trg u engleskoj prestonici nosi ima po mestu poraza, do tada nepobedivog, Napoleona Bonaparte - Trafalgar. U centru je mastodontski stub na čijem je vrhu statua pobednika u Trafalgarskoj bici, generala Nelsona, čuvenog i po svojim instrukcijama regrutima: “Prvo, morate bespogovorno da izvršavate naređenja; drugo, svako je neprijatelj ko priča protiv našeg kralja; treće, morate da mrzite Francuze kao što mrzite đavola”. Ništa čudno, Šekspir je Francusku apostrofirao kao pseću zemlju, a ni dobri stari Bonaparta nije ostao dužan kvalifikujući Engleze kao “pilićare”.

Francuzi tuku za pare, a Englezi za čast

Jedna od omiljenih priča školovanih Francuza u veselom društvu priziva u sećanje najslavnijeg gusara iz San Maloa Robera Surkufa i njegov odgovor britanskom oficiru kraljevske mornarice koji mu je spočitavao kako se Francuzi tuku samo za pare, a Britanci za čast: “Gospodine, svako se bori za ono što mu najviše nedostaje”.Tek će pojava zajedničkih neprijatelja na horizontu, Rusije i Nemačke, u drugoj polovini 19. veka pretvoriti Francuze i Engleze u saveznike, ali nikada prijatelje: ni kada su pobeđivali Ruse na Krimu, ni kada su pobeđivali Nemce u dva svetska rata, ni kada su bili zajedno poniženi u Sueckoj krizi 1956. godine, ni kada su svrgavali Gadafija u Libiji, ni kada su prokopali tunel ispod Lamanša, ni kada je Erik Kantona žario i palio po stadionima na Ostrvu, a Arsen Venger donosio poslednje titule Arsenalu.I pored činjenice da su već dva veka saveznici, da jedna trećina Engleza posećuje regularno Francusku, da su Francuzi najbrojnija etnička grupa među turistima u Londonu, da su mladi Francuzi tražili posao u Velikoj Britaniji a penzionisani Englezi kuću u Provansi, na Azurnoj obali ili Bretanji, animozitet i nepoverenje izmedju dva naroda su uvek bili opipljivi i vidljivi u anketama.

Ljubav i mržnja Pariza i Londona

"U engleskom jeziku postoji izraz love-hate relationship, i on najbolje oslikava odnose Pariza i Londona", napisao je u svom eseju o odnosima dva naroda engleski diplomata Piter Dženkins. "Od 1815. godine rat između Britanije i Francuske je nezamisliv, pa opet, pokušaj da se stvori blisko prijateljstvo u ovih dvesta godina još uvek nije uspeo" dodao je Dženkins koji je po sopstvenom priznanju frankofil. Engleski diplomata smatra da je velika šansa propuštena posle potpisivanja Sporazuma o razumevanju( L'Entente Cordiale) 1904. godine čiji je cilj bio formalizovanje već stogodišnjeg mira izmedju dve obale Lamanša i ustanovljavanje obostranih interesa.Dvadeseti vek je prošao u toplo - hladnim odnosima Londona i Pariza. U Britaniji su se pojavili frankofili, u Francuskoj anglofili. Britanija je oklevala da pomogne Francuskoj na početku Prvog svetskog rata, ali je zatim svesrdno pomagala susedima da drže liniju fronta u severnoj Francuskoj. U Drugom svetskom ratu, Britanci su čak predložili stvaranje privremene Unije dve države, plan je poveren Žanu Moneu jednom od ideotvoraca današnje EU, ne bi li podigli moral Francuzima da se odupru Hitlerovom vermahtu.Moderna Francuska je začeta u Londonu kroz stvaranje Pokreta otpora pod vodjstvom Šarla de Gola čija je prva poruka objavljena preko BBC-ija. Britanski premijer Čerčil se po završetku rata snažno zalagao da Francuska bude tretirana kao saveznica pobednica u ratu i da dobije svoju okupacionu zonu u poraženoj Nemačkoj. To nije sprečilo De Gola da zadirkuje Čerčla kako je tek kada je naučio engleski počeo da ga razume kada priča francuski. Otac Pete republike će do kraja svog života onemogućavati Velikoj Britaniji da uđe u Evropsku ekonomsku zajednicu.

Barnije, najveći neprijatelj Britanije

Zbog svega prethodno rečenog, glavni evropski pregovarač, iskusni francuski političar, Mišel Barnije bio je označen u poslednje četiri i po godine kao najveći neprijatelj Velike Britanije. Tokom vođenja pregovora o Bregzitu došli su do izražaja svi kvaliteti Barnijea: metodičnost, transparentnost, određenost i konkretnost. Uspeo je da tokom pregovora održi, svo vreme, jedinstvo 27 članica EU. Populistički Dejli Telegraf ga je definisao kao “najopasnijeg čoveka u Evropi”. Motiv je vrlo jednostavan, London, čak ni uz pomoć neprincipijelne koalicije Trampa i Putina i njima naklonjenih medija, nije uspeo da poljulja jedinstvo EU, a kamoli da otvori vrata novim izlascima iz EU.Naprotiv, ništa nije imalo tako kohezivan efekat u EU kao Bregzit: na izborima za Evropski parlament suverenisti i evroskeptici su ostali na više-manje istim brojevima kao u prthodnom sazivu dok su se u državama članicama ućutali gotovo svi zagovornici izlaska iz EU i evrozone. Paradoksalno Poljska i Mađarska bi pre bile izbačene iz EU, da ta mogućnost potoji po Lisabonskom sporazumu, nego što bi neka članica EU poželele da sledi put Velike Britanije.

Izlazak iz EU ne sme postati uspešna priča

Vođena strogošću Francuske i pragmatičnošću Nemačke, EU je u pregovorima sa Londonom primenila latinsku izreku “Unum castigabis, centum emendabis”, u smislu da su na primeru Velike Britanije upozorene sve ostale članice EU na posledice napuštanja EU. Naravno, EU nije želela da ponizi Veliku Britaniju i balansirala je između dva inkompatibilne pozicije: dozvoliti Londonu da “preživi” izlazak iz EU, a istovremeno osujetiti mogućnost da izlazak iz EU postane uspešna priča.Velika Britanija je da bi privolela generala Šarla De Gola da skine veto sa njenog ulaska u Evropsku ekonomsku zajednicu, pre 50 i kusur godina, poklonila Francuskoj “tajnu” kako se pravi H-bomba što je omogućilo završetak projekta “Force de Frappe”. Postavlja se pitanje šta će sledeći put Englezi žrtvovati ili pokloniti da se vrate u Uniju?BONUS VIDEOhttps://www.youtube.com/watch?v=MzjSiyxV9zsPratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram