Niko ne zna ko će biti 13. predsednik italijanske republike, ali je sigruno da to neće biti Silvio Berluskoni. Gotovo sa istom sigurnošću se može reći da šef države neće biti ni žena i pored toga što mnogi veruju da je sazrelo vreme da se na Kvirinal popne jedna dama. Italija je i dalje jedina velika evropska zemlja koja u svojoj istoriji nije imala ženu za šefa države ili premijera.
PROČITAJTE JOŠ:
Izbori za predsednika Druge republike koji počinju sledeće nedelje u dobroj meri podsećaju na one iz 2013. godine kada je ulog bio mnogo veći od određivanja stanovnika na Kvirinalu. Razlika je u tome što se onda radilo o obračuna na levom centru, to jest, za lidersku ulogu u Demokratskoj partiju i čelnu funkciju u vladi levog-centra, a sada je na pozornici nekoliko paralelnih pritajenih duela u svim taborima dok vlada Marija Dragija riskira da bude kolateralna šteta.
Upravo zbog prethodno rečenog nije isključeno da Serđo Matarela i pored decidiranog stava da neće prihvatiti drugi mandat, kao i njegov prethodnik, Đorđo Napolitano popusti i prihvati da ostane na Kvirinalu dok se političke prilike ne razvedre južno od Alpa.
Osim borbe za dominantnu ulogu u partijama i koalcijama – na levici Enriko Leta, novi-stari lider Demokratske partije, pokušava da cementira svoju poziciju, u Pokretu pet zvezda se vodi tihi, podzemni rat, između prethodnog i sadašneg prvaka Luiđija Di Maja i Đuzepea Kontea, a na desnom centru Mateo Salvini i Đorđa Meloni vode bitku za Berluksonijevo politčko nasleđe – u igri je 200 milijardi evra koje je EU stavila na raspolaganje Italiji.
Na nesreću italijanskih političkih vođa taj novac je uslovljen serijom zakonskih reformi, konkretnim rezultatima i merama vlade. U očima Brisela, ali i najvažnijih partnera u Berlinu i Parizu, jedina osoba koja ima kredibilitet i daje solidne garancije da će Italija iskoristiti priliku i namenski potrošiti novac za lansiranje ekonomije i sređivanje države jeste Mario Dragi.
Dobar deo lidera partija sa ambicijama da formiraju vladu posle sledećih parlamentarnih izbora, predviđenih za proleće 2023. godine, preferira da Mario Dragi ostane u palati Kiđi do kraja mandata aktuelnog skupštinskog saziva. Računica je vrlo jednostavna: s jedne strane Dragi bio ostavio sređenu i ozdravljenu zemlju sa velikim kapitalom za budućnost a s druge ne bi bio senka s Kvirinala koja se nadvija nad budućim premijerima Italije.
Gotovo svi stranački prvaci, a pre svih Salvini i Meloni, zaziru od mogućnosti da njihove buduće vlade budu pod nadzorom Dragija, u ulozi predsednika republike, a da ključni partneri u EU i NATO prvo zovu Kvirinal pa onda palatu Kiđi o svim senzibilnim pitanjima.
Takođe, postoji strah da bi izbor Dragija neizbežno vodio ka prevremenim parlamentarnim izborima, pošto je teško poverovati da bilo ko sem njega može da drži na okupu aktuelnu parlamentarnu većinu.
Tzv. “win-win” solucija bi bila da Serđo Materela ponovi predsednički skript svog prethodnika Napolitana: ostane još godinu i po dana na Kvirinalu, omogući Dragiju da privede posao kraju i da onda novi saziv Kamere, Senata i elektora iz pokrajina i autonomnih oblasti izaberu Super Marija za predsednika Italije sledeće godine.
Potez Silvija Berluskonija da pusti u opticaj svoje ima za Kvirinal ima par objašnjenja, od pragmatičnih do taktičkih. Protiv Berluskonija se vode i dalje sudski procesi i nije isključeno da bi mogli da budu pokrenuti novi, funkcija predsednika republike bi mu dala dugo željeni imunitet i garanciju mirnog političkog i životnog zalaska.
U taktičkom smislu, Berluskoni je isterao na čistinu Salvinija i Melonijevu i primorao da pokažu svoju koalicionu odanost. Lideri Lige i Braće Italije su svesni da bez Forca Italije, to jest Berluskonija, ne mogu da pobede na izborima i formiraju novu vladu. Istovremeno im je potrebna Forca Italija kao neka vrsta osiguranja da ne budu izolovani u EU i prokaženi kao saveznici Mađarske Viktora Orbana i Poljske Jaroslava Kačinjskog.
Salvini i Meloni nisu pokazali veliki entuzijazam da osiguraju glasove ni vlastitih velikih elektora a kamoli drugih poslanika i senatora. Za Berluskonija bi bilo veoma porazno da u četvrtom krugu, kada je potrebna apsolutna većina, dobije manje od 451 glasa sa koliko raspolažu partije desnice i desnog-centra. Zato je vrlo verovatno da Berluskoni odustane unapred od “kandidature” i da u datom momentu servira hladnu osvetu “nezahvalnim” naslednicima.
Berluskoni je u poslednjih pet godina značajno popravio svoj imidž u Evropi, delom svojim zaslugama a još više zbog onih koji se predstavljaju kao njegova alternativa. Sa svim svojim manama Berluskoni ostaje politička gromada za Salvinija i Melonijevu.
Nije isključeno da lider Forca Italije servira “hladnu osvetu” koalicionim partnerima, u pogodnom momentu, dajući život tzv. koaliciji Ursula u italijanskom parlamentu. Naime, Forca Italija je glasala u Evropskom parlamentu sa Demorkatskom partijom i Pokretom pet zvezda za Evropsku komisiju predvođenu Ursulom fon der Lajen po kojoj je dobila ime potencijalna koalicija.
Pažljivim hroničarima nije promakla aktivnost Đanija Lete, vernog saradnika Silvija Berluskonija, koji je nastavio svoj vez transverzalnih odnosa, od Marija Dragija do svog bratanca Enrika Lete. Jednostavno, teško je poverovati da Berluskoni posle 30 godina provedenih u politici i 50 godina u velikom biznisu napravi tako očigledne početničke greške.
U prethodnih 75 godina nikada nije postala predsednik osoba čije se ime provlačilo u javnosti ili je bila kandidat velikih partija ili koalicija pre izbora. Čak ni Alčide De Gasperi, jedan od očeva moderne Italije i EU, nije uspeo da progura svog čoveka grofa Karla Sforcu na prvim predsedničkim izborima 1948. godine. Sforca je bio samo prvi na dugačkoj listi žrtava zakulisanih igara na Montečitoriju na kojoj je u poslednjoj deceniji završio i dvostruki premijer i predsednik Evropske komisije Romano Prodi.
Od ulaska u političku arenu, početkom devedestih godina, Berluskoni je bio političar “sui generis”, neko ko je pomerao granice i za koga nisu važila stara pravila. Međutim, liturgija izbora predsednika Italije ima svoje običaje koji se ne menjaju već decenijama. Štaviše, mogla bi se nazvati esencijom politike u kojoj uloga “kingmaker-a”, odnosno “presidentmaker-a”, ima jednaku ako ne i veću specifičnu težinu od izabranog predsednika.
Nije slučajno da je na prethodnih 13 izbora predsednika samo dva puta izabran šef države u prva tri kruga, tačnije u prvom krugu. Radi se o Frančesku Kosigi i Karlu Azelju Čampiju. U svim ostalim slučajevima su bila potrebna četiri ili više glasanja, to jest od momenta kada je za izbor potrebna apsolutna većina glasova velikih elektora.
Dragi je imao jedini šansu da bude izabran u prva tri kruga glasanja sa dvotrećinskom većinom. Međutim, u poslednjih par dana je prevladalo mišljenje da bi rizik bio preveliki da se odmah izađe sa Dragijevom kandidaturom. Ako ne bi dobio dvotrećinsku većinu, Dragi ne samo da se ne bi popeo na Kvirinal već bi morao da izađe i iz palate Kiđi što bi bio dramatično loš sceanrio za Italiju.
Po svoj prilici, kao i mnogo puta ranije u italijanskoj republikanskoj istoriji, ime novog predsednika Italije biće iznenađenje za sve, uključujući i samog predsednika.
BONUS VIDEO: Makron pogođen jajetom
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar