Piše Željko Pantelić: Američku zamku za Kinu plaća EU

Povlačenje iz Avganistana jeste udar na ponos i sujetu Vašingtona, ali je strateški odličan potez koji bi mogao da se višestruko isplati na srednji i dug rok. Odlaskom iz Kabula, Vašington je postavio zamku nadajući se da će i Kinezi, posle Britanaca, Rusa i njih samih, upasti u “grobnicu imperija”, kako Avganistanci sebe ponosno apostrofiraju. SAD sa izlaskom iz avganistanskog teatra ne samo da štede novac i živote svojih vojnika već vruć krompir prepuštaju svojim rivalima, ali i saveznicima, izlažući ih troškovima, bezbednosnim rizicima i kolateralnim štetama.U toku je nova “Velika igra” na Srednjem istoku. Za razliku od 19. veka kada su je “igrale” britanska i ruska imperija, danas su akteri SAD i Kina. Amerikanci su u prethodnih 20 godina svojim prisustvom u Avganistanu, zajedno sa drugim NATO članicama, garatnovali kakvu-takvu bezbednost i stabilnost u regionu od kojih je najviše profitirala Kina.

Peking nije samo izgradio infrastrukturu za povezivanje sa pakistanskom lukom Gvadar s kojom je obezbedio direktan pristup Indijskom okeanu i izbegavanje Malajskog moreuza, pod kontrolom američke flote, već je iskoristio “okupiranost” džihadista u Avganistanu da krene u “rešavanje” ujgurskog pitanja. Podsetimo, u poslednjoj deceniji prošlog veka, islamski prozelitizam u zapadnom delu Kine su širili “islamski studenti” iz Avganistana koji se graniči sa provincijom Sinđan.Avganistan nije više američki problem, ali jeste evropski, ruski, kineski, iranski i pakistanski. Rusija, Kina, Iran i Pakistan nisu ništa uradili da pomognu Amerikancima i EU da podignu Avganistan na noge i osposobe ga, koliko-toliko, da se odupre talibanima, naprotiv kad god su mogli postavljali su klipove u točkove i lovili u mutnom.

Sa izlaskom Amerikanaca, Avganistan postaje važan za kineske ambicije na Srednjem istoku, ali i u bezbendnosnom kontekstu na unutrašnjem planu. Kinezi su svesni da je ulazak u srednjeazijsku zemlju hazarderski potez i da mogu lako da upadnu u klopku, ali oni vide i priliku za afirmaciju hegemonske pozicije i stvaranje novih partnerstava. Tim pre što kineska administracija ne traži ni demokratske, ni ekološke, ni standarde pravne državeNije iznenanđenje da je pre dve nedelje u Pekingu, uz najviše počasti, primljena delegacija talibana koju je predvodio Mula Abdul Gani Baradar za koga se kaže da je drugi čovek u vrhu talibanske piramide. Takođe, nekadašnja Centralna imperija već uveliko radi na trilateralnoj saradnji sa Avganistanom i Pakistanom jer želi da popuni prazan prostor koji ostaje iza Amerikanaca i da uključi Kabul u kinesko-pakistanski koridor saradnje čiji je pin luka Gvadar.Talibani su od svog nastajanja vezani za pakistanske tajne službe pupčanom vrpcom a Peking i Islamabad imaju zajedničkog neprijetalja - Indiju. Ni Kinezima ni Pakistancima se ne sviđa sve očiglednije približavanje Nju Delhija Vašingtonu i u tome vide veliku pretnju. Jedan od ključnih razloga koji je uticao na odluku o povlačenju SAD iz Avganistana je definitivni ulazak Indije u klub “antikineske” koalicije. Kada su Amerikanci pokrenuli tzv. Quad (Quadrilateral Security Dialogue) 2004. godine sa Japanom, Australijom i Indijom, nisu ni slutili da će se u međuvremenu na potkontinentu tako snažno raširiti antikineski sentiment.

Talibani imaju potencijal da ugrozi interese Kine u regionu, ali i u Sinđanu. Nije slučajno da su pripadnici kineske Narodnooslobodilačke armije praktično blindirali granicu sa Avganistanom dugačku 76 kilometara. Peking ne želi da se snažnije vojno angažuje u Avganistanu, delom zbog velikih troškova a mnogo više zbog koncentrisanja resursa na Južno kinesko more, odnosno Tajvan. Ali to ne znači da neće biti prisutan, poput Amerikanaca i Rusa, i Kinezi su počeli da koriste tzv. privatne vojne kompanije, odnosno “kontraktorse”, u misijama u inostranstvu.Ćutanje Pakistanaca i talibana o diskriminaciji Ujgura u Sinđanu je veoma indikativno. Ono eksplicitno pokazuje da “realpolitik” nije samo prerogativ zapada, već i zagovornika političkog i srednjevekovnog islama. Takođe, otvara vrata za veoma malignu alijansu, u prvom redu za Evropu a u krajnoj liniji i za Ameriku. Pakistan više nema strateški značaj za Vašington kao što je to bio slučaj tokom Hladnog rata i do pre 20 godina, ali bi bila neoprostiva greška da ga prepusti Centralnoj imperiji.

Sve snažniji antimerički i antizapdni sentiment je toliko zamaglio pogled Pekingu da postoje struje u Džongnanhaju koje bi sa ekstremnim islamističkim pokretima želeli da uspostave strateško antizapadno partnerstvo. Na jednoj strani Kina bi obezbedila nemešanje u rešavanje pitanja Ujgura, a s druge bi mogla da destablizuje ili utiče na politiku i pozicije država sa muslimanskom većinom ili u zemljama sa ukorenjenim i jakim muslimanskim manjinama, uključujući i one na Starom kontinentu.Kinesko-islamistički savez bi bio permanentna pretnja Evropi i krunio bi uticaj Zapada na zemlje Bliskog i Srednjeg Istoka, Azije i Afrike, s ciljem da je izoluje i dodatno destabilizuje preko muslimanskih manjina. Jedini pozitivni kolateralni efekat pomenutog saveza bi bilo neizbežno približavanje Moskve EU i SAD, pod uslovom da Kremlj zausavi atnizapadnu propagandu koja se preliva po celoj Evropi, uključujući i Zapadni Balkan, pretvarajući Rusiju u korisnog kineskog i islamskog idiota.

Evropa može da nastavi da od drveta ne vidi šumu, odnosno da pod uticajem rusofobnih američko-britanskih krugova i istočnoevropskih članica EU, od Rusije ne vidi stvarnu pretnju: Kinu i politički islam. Ekonomsko-tehnološka snaga Kine u sadejstvu sa verskim fanatizmom i političkim islamom je eksplozivna mešavina koja ima potencijal da dovede u pitanje i opstanak Evrope kakvu poznajemo. Pogotovo ako Stari kontinent ostane sklon somnabulizmu reskirajući da kada se probudi čuje reči naslednika mule Omara: “Bio je u pravu rahmetli emir, oni su imali satove a mi vreme”.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram