1
U odgovoru na pitanje koga žele da pobede Amerikanci u Ukrajini, Putina ili Rusiju, krije se i putokaz za budućnost planete na srednji i dugi rok. Ako je namera da se porazi Putin, onda postoji šansa da izbegnemo blokovsku podelu sveta koja donosi mnogo više opasnosti nego benefita za čovečanstvo. Međutim, ako je namera da se porazi Rusija, onda u Vašingtonu nisu naučili osnovne lekcije od dvojice najvećih predsednika koje je Amerika imala: dva Ruzvelta, Teodora i Franklina.
Teodor Ruzvelt je dobio Nobelovu nagradu za mir jer je isposlovao mir između Rusije i Japana 1905. godine tzv. Portsmutskim mirom. Ruzvelt je bio dovoljno dalekovid da shvati da bi za SAD Japan postao velika opasnost ako bi zauzeo Sibir što je bio krajnji cilj Tokija u rusko-japanskom ratu. Nije teško zamisliti šta bi Japan postao sa prirodnim bogatstvima Sibira i kako bi se završio Drugi svetski rat u kome je Japan bio saveznik nacističke Nemačke i fašističke Italije.
Drugi Ruzvelt, Frenklin, nije dobio Nobelovu nagradu za mir, ali je dobio rat zahvaljujući pragmatičnoj politici prema SSSR-u i Staljinu. Po dolasku na vlast Ruzvelt je u prvoj godini mandata 1933. godine uspostavio diplomatske odnose sa Moskvom. Uprkos jasnim ideološkim i svetonazornim razlikama između SAD i SSSR-a, Vašington nije reagovao na Staljinove čistke, kao ni na rasparčavanje Poljske sa nacističkom Nemačkom, ostali su nemi i tokom invazije SSSR-a na Finsku. Jedinu protestnu diplomatsku notu Vašington je uputio Moskvi zbog okupacije Estonije, Letonije i Litvanije.
Frenklin Ruzvelt je samo dva dana posle početka operacije Barbarose stavio SSSR na listu korisnika Zakona o zajmu i najmu na osnovu koga su Amerikanci, pre nego što su ušli u Drugi svetski rat, snabdevali ratnim materijalom države koje su pružale otpor Hitlerovoj Nemačkoj.
U Beloj kući se već iskristalisao stav da je “jedini mogući ishod rata kraj Putinovog režima, odnosno dok god Putin bude bio Kremlju, Rusija će biti izolovana od zapadnog sveta. Međutim, u Stejt departmentu i Pentagonu postoji struja koja priželjkuje raspad Ruske federacije ne uviđajući rizike koje bi taj scenario nosio za SAD i Evropu.
U Pekingu nisu zaboravili da je carska Rusija bilia među državama koje su iskoristile “kineski vek poniženja” i da su na osnovu iznuđenog Pekinškog sporazuma iz 1860. godine otcepili deo teritorije od Kine na kojem sa danas nalazi Vladivostok, najvažnija ruska luka na Pacifiku. U očima Kineza Sibir je njihovo dvorište koje je istorijskom “greškom” završilo u Ruskoj federaciji. Drugim rečima, ne bi propusitli priliku da vrate ono što misle i da im pripada.
Koliko je u američkoj spoljnoj politici ostalo dalekovidosti dva Ruzvelta? Da li Teodorovi i Franklinovi naslednici shvataju značaj Rusije za konačnu pobedu protiv mnogo moćnijeg i smrtonosnijeg neprijatelja za slobodni svet? Današnja rusko-kineska bliskost nije mnogo različita, po iskrenosti, od one između nacista u Berlinu i komunista u Moskvi pre 80 i kusur godina, i spaja ih samo animozitet prema slobodnim društvima i pravnim državama.
Za zapadne Evropljane nije upitno da je ovo rat protiv Putina dok je za istočnoevropljane, poput dela američkog establišmenta, Rusija protivnik. Prvi bi bili zadovoljni sa izlaskom sa političke scene predsednika Ruske federacije, drugi sanjaju raspad Rusije nesvesni da bi od nestanka Ruske federacije najviše štete imala sama Evropa.
Francuzi, Nemci, Italijani, Španci imaju preciznu ideju da bi diplomatski epilog rata u Ukrajini trebalo da bude po ugledu na Bečki kongres 1815. godine. Englezi, Prusi i Rusi nisu želeli da poraze i kazne Fancusku nego Napoleona Bonapartu. Sile koje su pobedile na Vaterlou ( Velika Britanija, Rusija, Prusija i Austrija) nisu isključile Francusku iz Šenbrunskog salona, naprotiv Šarl Moris de Taleran je bio veoma aktivan učesnik kongresa i Francuska nije kažnjena oduzimanjem teritorija. Naravno, Rusi nisu Francuzi, ali ni Putin nije Napoleon a Lavrov bi još mogao da bude ruska verzija Talerana.
I dok se Bečki kongres uzima kao primer kako treba tretirati velike i poražene sile, Versajska konferencija iz 1919. godine, po završetku Prvog svetskog rata, je pokazatelj kako loše definisani mir predstavlja početak novog rata, odnosno potvrdu da je svaki mir samo srećna epizoda između dva rata.
U zapadnoj Evropi su verovali da su naučili lekciju posle Prvog i Drugog svetskog rata da revizionizam poraženih nije ništa drugo do drugo lice arogantnosti pobednika. Danas Evropa plaća cenu što zajedno sa Sjedinjenim Američkim Državama nije prepoznala momenat u poslednjoj deceniji prošlog veka, kada je Rusija bila najslabija u svojoj istoriji, da je uključi u svoj novi sistem bezbednosti i ekonomskog napretka.
PROČITAJTE JOŠ:
Zatečeni nestankom, bukvalno preko noći, strašnog neprijatelja s kojim su se delile planetarne zone uticaja, SAD i EU su potpuno prenebregli činjenicu da ponižene velike sile, na talasu frustracije i jeda se transformišu u veće zlo nego što su bile. Mir u Evropi, da bi bio dugotrajan, mora da uključi i Rusiju. Naravno, posle dugog i bolnog karantina za sve.
Prva alternativa je raspad Ruske federacije i stvaranje serije država pod uticajima planetarnih i regionalnih sila, idealnih za vođenje posredničkih ratova ili podgrevanje dugoročnih kriza većeg ili nižeg intenzitata na Evroazijskom kontinentu, uz neizbežno bujanje nacionalizama i verskog fanatizma.
Druga solucija je da umesto Rusa na granicama Evrope za komšije imamo Kineze, daleko moćnije, brojnije, efikasnije i voljne da postanu novi hegemoni. Od Rimskog carstva pa do naših dana svetom vlada onaj ko drži pod kontrolom Evropu. Na našu žalost, Kinezi to vrlo dobro znaju. Štaviše, bombardovanje kineske ambasade u Beogradu u maju 1999. godine kineski geopolitički analitičari smatraju predigrom neizbežnog obračuna.
BONUS VIDEO: Borodjanka u ruševinama
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Pratite nas na Google News
