Piše Vukašin Obradović: Pa, kako to, braćo Srbi

A, tematika je ovih dana poznata. Srbi se pripremaju na još jedan kosovski boj, ovog puta u Avenue de l’ Europe, u dalekom Strazburu, dok Crnogorci već zauzimaju busije. Kako trenutno stoje stvari, doduše, crnogorsko srbovanje a propos Kosova se svelo na Maju Vukićević, poslanicu u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope. Ona će, kako vele iz njenog DNP-a, glasati protiv predloga da Kosovo postane član Saveta Evrope, piše Vukašin Obradović u kolumni za Vijesti.

I, to bi za sad bilo sve, ako ne računamo Dajkovića, a nećemo, od Srba iz Crne Gore po ovom “mnogo teškom” pitanju za Srbiju, kako ga je okarakterisao Aleksandar Vučić.

Podsetimo se, ta tačka je na dnevnom redu sednice PSSE 18. aprila. Izvestiteljka za prijem Kosova u Savet Evrope, Dora Bakojanis, preporučila je da Kosovo postane član SE, a nakon što PSSE izglasa i usvoji statutarno mišljenje, ono se prosleđuje Komitetu ministara Saveta Evrope, koji donosi konačnu odluku o zahtevu za članstvo.

Vukićević je šefica crnogorske delegacije u Parlamentarnoj skupštini, koju čine tri člana, dva iz vlasti i jedan iz opozicije, i tri zamenika. Pored Vukićević, članovi su Vasilije Čarapić (PES) i Boris Mugoša (SD). Važno je znati da delegacija ne mora da ima jedinstven stav i da će se svako od ovo troje izjasniti u skladu sa svojim uverenjima.

Mugoša i Čarapić se za sada ne izjašnjavaju, ali nije teško pretpostaviti, je li, u skladu sa evropskom agendom, kojem će se taboru prikloniti.

Ne oglašava se ni Ministarstvo vanjskih poslova mada neki, poput poslanika Ure Miloša Konatara, koji je zamenik člana delegacije Crne Gore u PSSE, smatraju da ovo nesaglasje pokazuje “rasulo” u vladajućoj koaliciji u Crnoj Gori.

Ne bih ovde trošio prostor ni na moguće posledice po Srbiju nakon eventualnog prijema Kosova u Savet Evrope, jer to, uostalom, i jeste suštinski problem druge države. Ali reč je i o “dva oka u glavi”.

Ono što je, međutim, vrlo zanimljivo je da ovaj koloplet u najavi pokazuje da je Milo Đukanović najveću grešku, uslovno rečeno, po svoju i poziciju DPS, počinio priznavanjem državnosti Kosova. Da je ondašnja vlast ostavila kosovsko pitanje otvorenim, gotovo je sigurno da se ne bi desio 30. avgust ili, ako bi i došlo do promena, tadašnja opozicija, a sadašnja vlast, ostala bi u kosovskoj kaljuzi u kojoj se srpska opozicija batrga već 12 godina neuspešno pokušavajući da smeni Aleksandra Vučića.

Ili, jeste pitanje hipotetičko ali, u isto vreme, duboko utemeljeno u realnosti - da li iko veruje da bi se PES, Ura, Demokrate, ZBCG i svi drugi koji su doprineli padu Đukanovićevog režima, računajući tu i SPC, mogli stati pod isti kišobran sa dijametralno različitim stavom prema kosovskom pitanju?

Prisetimo se samo oktobra 2008. godine i štrajka glađu Andrije Mandića, u to vreme lidera Srpske liste, zbog “jedne od najvećih izdaja Crne Gore u istoriji”, priznanja nezavisnosti Kosova. Posle 13 dana Mandić je “uvažio stav rukovodstva SNS”, kako je objasnio portparol te partije Dobrilo Dedeić, i odustao od protesta.

Za Milana Kneževića nije potrebno vraćati se toliko u prošlost. On je još maja prošle godine, u Beogradu, na mitingu Srpske napredne stranke, gromopucatelno najavio da će povlačenje priznanja Kosova biti prva odluka koju će potpisati ako postane crnogorski premijer.

Knežević je, u svom stilu, kazao da Crnom Gorom vladaju strani ambasadori, ali da ipak “postoje Srbi, časni Crnogorci, koji nikad neće priznati lažnu UČK tvorevinu”.

Od kosovskog zaveta dvojice vođa danas je ostao grupni portret Andrije Mandića u Budimpešti, na konferenciji šefova parlamenata Jugoistočne Evrope, sa predsednikom parlamenta Republike Kosova Gljaukom Konjufcom. I neuspeo pokušaj Milana Kneževića da u svojoj rodnoj Zeti progura deklaraciju o otpriznavanju Kosova. Naravno, tu je i koalicioni sporazum kojim se ZBCG obavezuje da će se kao deo vlasti ponašati u skladu sa principima spoljne politike Crne Gore. Koja podrazumeva poštovanje priznanja nezavisnosti Republike Kosova.

Takav nesklad, blago rečeno, u politici, bez ikakvih konkretnih posledica, obojici je zapravo omogućio upravo njihov arhineprijatelj Milo Đukanović i bilo bi pošteno, koliko god da boli i žulja, da oni, ali i svi koji čine vladajuću koaliciju, to i priznaju.

Naravno, do toga neće doći jer bi onda obelodanili svu šizofrenost “srpskog svijeta”. Za SPC, SANU, Srbe iz Srbije i Republike Srpske, barem tako kažu njihovi politički vođi, temeljno pitanje zemaljske i nebeske Srbije je, barem na rečima, kosovski zavet, uz poklič “Dogodine u Prizrenu”. U isto vreme, Srbi iz Crne Gore poručuju da “neće preispitivati odluku o priznanju Kosova”?!

Pa, kako to, braćo Srbi?

Iako ovo pitanje zvuči kao retoričko, odgovor je vrlo jednostavan. Samo se treba podsetiti da je Frau Merkel, u leto 2011, na ručku sa Borisom Tadićem, posle svih sastanaka, poručila da “moraju da se traže kreativnija i inovativnija rešenja, što je shvaćeno kao poruka vlastima u Srbiji da nađu pravu formulaciju kako će, kada dođe vreme, nezavisnost predstaviti građanima”.

Ispostaviće se da je to kreativno i inovativno rešenje - Aleksandar Vučić.

Uprkos medijskim spinovima, Amerikanci i EU nisu nezadovoljni potezima koje Vučić povlači u procesu puzajućeg priznanja Kosova. Bajdenova administracija samo nije uvek najsrećniji zbog brzine kojom Srbija ide ka tom krajnjem ishodu rešavanja tog Gordijevog čvora Zapadnog Balkana.

U toj činjenici, zapravo, leže svi odgovori na pitanje zašto se i kako Vučić održava na vlasti svih ovih godina uprkos gafovima i kritikama koje mu stižu upravo sa onih adresa koje su najzaslužnije za njegov dolazak i opstanak na vlasti svih ovih godina.

Sve to vrlo dobro znaju i Mandić i Knežević, ali su vremenom postali svesni, kao i njihov idejni vođa Aleksandar Vučić, da ako hoćeš da budeš vlast, moraš da progutaš i neku žabu.

Makar to bilo i Kosovo.