10
Sedam dana posle izbora u Crnoj Gori se već može reći da je ponašanje (doskorašnje) opozicije i njenih lidera u postizbornim danima skoro pa impresivnije od samog čina izbornog trijumfa, piše publicista Muharem Bazdulj.
Ti ljudi, evo, dosad nisu napravili nijedan pogrešan korak, a nije da nije bilo izazova i nije da nije bilo sistematskih provokacija na koje bi neki drugi drage volje naseli, piše Bazdulj.
„Ovo posebno važi za čelnika koalicije „Crno na bijelo“ Dritana Abazovića, koji je izložen neviđenom medijskom pritisku, valjda i nezabeleženom na našim prostorima u poslednjih dvadesetak godina. Nije teško zamisliti da pored ovog javnog, svima vidljivog, pritiska, postoji i onaj privatni, koga je svestan samo Abazović i njegovi bližnji, ali sudeći po njegovim reakcijama, sve će im biti uzalud.
Od analize te gomile tekstualnog materijala u kojem se Abazović poziva da pruži ruku DPS-u jer će time, tobože, da spasi evropski put Crne Gore, vesternizaciju zemlje, „ljudska prava sva“, „pravu stranu istoriju“ i tako dalje, i tome slično, mogao bi se odbraniti solidan doktorat na sarajevskom Fakultetu političkih nauka, alma mater Dritana Abazovića, čiji profesori se ovih dana takođe uključuju u bizarnu prozivku svog bivšeg studenta pokušavajući mu iz druge države i drugog konteksta pojasniti kako oni bolje od njega znaju šta je za njegovu zemlju i njegove zemljake bolje.
Ipak, iz jednog dela prvenstveno srpske javnosti, ovih se dana na naoko vrlo sitnom detalju iščitava jako interesantan fenomen. Javna scena u Srbiji, mnogo više nego u susednim zemljama, obeležena je fenomenom takozvanih „uticajnih tviteraša“, labave skupine osoba sa jakom potrebom da im se glas čuje i da zauzmu pozu „boraca za društvenu pravdu“, smatra Bazdulj.
Pročitajte još:
Dodaje da „najveći deo njih o unutrašnjoj politici u Crnoj Gori ne zna ništa izuzev najordinarnijih simplifikacija prema kojima je Milo Đukanović ‘Mojsije’ (doslovno tako ga je opisao jedan ugledni novinar, publicista i diplomata), dok je opozicija gomila polupismenih seljaka i nacionalista koju predvodi ‘faraon’ Amfilohije, zli “ratni huškač“ i “prolivač krokodilskih suza na Đinđićevom grobu“.
Kad su, međutim, čuli da tridesetpetogodišnji etnički Albanac sa „srpskim frontom“ ruši njihovog „obožavanog Mila“, upali su u amok. Pa su se pridružili onim već pominjanim patetičnim pozivima Abazoviću da se „vrati na pravu stranu istorije“ koji se šire internetskim prostorima brže od radioaktivnosti, a sastavljaju ih Đukanovićevi abonenti od Sarajeva do Podgorice i od Zagreba do Prištine.
U tim njihovim tviteraškim pozivima ukazao se, međutim, jedan interesantan simptom. Tako Slaviša Lekić, donedavni predsednik Nezavisnog društva novinara Srbije i prekaljeni online gerilac, Dritana Abazovića u neobično popularnom tvitu naziva – Driton! Nije lapsus, rade to i mnogi među njegovim „saborcima“. Meni je, međutim, još draže kako u nekoliko svojih tvitova, da bi i najtupljim skepticima bilo jasno da nije reč o bilo kakvoj greški u tipkanju, Vesna Pešić, „političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja”, Abazovića zove – Abrazović.
Driton Abrazović, to mitsko biće iz imaginarijuma srpskog tobože kosmopolitskog opozicionog serkla, podsetio me na skoro zaboravljeni slučaj od pre blizu dvadeset godina.
Kad je Danis Tanović za film „Ničija zemlja“ dobio Oskara, u hrvatskim medijima to je propraćeno uz mešavinu glamurozne estrade i političke zavisti. Pa je većina hrvatskih medija, čak i onih najozbiljnijih, Danisa Tanovića po pravilu zvala – Denis. Kao, neobično im je ime, pa se omaklo.
U jednom neobično preciznom tekstu od pre sedamnaest-osamnaest godina, Ozren Kebo je ubedljivo sugerisao da tu nema nikakve greške ni slučajnosti, nego da je to simptom osećanja više vrednosti i potrebe da se uspeh suseda koga smatraš parijom obezvredi, tako što ćeš pokazati da tom njihovom umetniku ni ime ne možeš da upamtiš. Možda se i ne bih sećao teksta da nije imao brutalan “punchline” na kraju.
Navodni lapsus koji je stvorio „Dritona Abrazovića“ potiče iz iste podsvesti koja je kreirala ideju da je duhovito stvoriti imaginarni lik „tipično“ albanske zvučnosti koji bi se zvao „Ajdemi Popuši“. To su oni navodni antinacionalisti koji bi se rešili Kosova zato da u Narodnoj skupštini Republike Srbije ne bi bilo dvadeset ili dvadeset pet posto Albanaca, odnosno da Albanci ne dođu do Niša ili Kraljeva.
Nacionalistički mentalni sklop koji tako uokviruje Albance, naravno da će i druge narode uokvirivati u obrasce svoje ograničenosti. Pa su za njih Srbi urođeno islamofobi, te će, eto, samo ako im se pruži prilika proterati sve muslimansko iz Pljevalja, Berana i odakle god im se pruži prilika.
Kad lideri opozicije lično dođu da pruže podršku pljevaljskom muslimanskom stanovništvu (da za dušebrižnike potcrtam da insistiram na religijskoj oznaci zato jer je na poslednjem popisu stanovništva u Pljevljima bilo u procentima skoro isto ljudi koji su se etnički izjasnili kao Bošnjaci i kao Muslimani), nakon zaista odvratnih napada i provokacija, koje su slučaj za organe gonjenja i sudstvo i zaslužuju visoke kazne, to se tumači kao cinizam, kao da Srbi ili čak nesrpski koalicioni partneri srpskih političkih partija ne mogu biti iskreni.
Na prvi pogled, ima neke logike da od Crne Gore, kao najmanje zemlje nastale raspadom Jugoslavije, krene promena političke paradigme. Naravno, takve matematičko-političke analogije nemaju nužno smisla. Ali, kako negde reče Borhes, ako i nije istinito, dabogda bilo proročansko“, smatra Bazdulj u Vijestima.
Preuzeto sa portala: Preokret
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
