Parskejl i Kamings: Sive eminencije britanske i američke politike

U isto vreme, britanski lider koga je Tramp odavno podržao jer dele populističke sklonosti, pronašao je sopstvenog gurua: mračnu stranu politike Borisa Džonsona vodi Dominik Kamings, a duboka država preselila se u ruke političkih stratega koji ispisuju geopolitičku mapu i diktiraju trendove u najmoćnijim zemljama sveta.Bred Parskejl zaista se naziva čovekom koji bi Trampu mogao da osigura drugi mandat u Ovalnoj sobi. Negde je rekao da je kao klinac igrao košarku, bio je zvezda, dok se nije povredio i da mu je to iskustvo igre pred hiljadama ljudi poslužilo kao neka vrsta zagrevanja za nastupe na Trampovim mitinzima. Oni koji mu se dive nazivaju ga alhemičarem koji naizgled haotične mitinge pretvara u matrice podataka koje mogu predvideti ljudsku motivaciju i ponašanje.Oni drugi, međutim, nazivaju ga trolom i oportunistom, epitomom svega što Tramp predstavlja, i smatraju da je tu gde jeste zahvaljujući neupitnoj i bezuslovnoj odanosti porodici Tramp. Jedan profesor sa Univerziteta u Minesoti uporedio je odnos predsednika i njegovog političkog savetnika sa Karlom Rovom koga su ljudi nazivali „mozgom Džordža Buša“ zbog njegovog briljantnog strateštva; Parskejl je Raspućin društvenih mreža za Donalda Trampa.U tekstu koji je prošle godine objavila neprofitna ProPublica navodi se da su Parskejlove priče o njegovom životu i radu za predsednika „kombinacija hiperbola, poluistina i povremene fikcije“. Sebe je u inervjuu za Wired nazvao „dečakom sa farmi u Kanzasu“, a zapravo je odrastao u predgrađu grada kao sin uticajnog advokata, recimo.Nazivaju ga Vikingom – visok je i bradat – i premda ovaj 44-godišnjak nije postao figura poput Stiva Benona i Kelien Konvej, izvesno je da je njegova uloga u stupanju Donalda Trampa u Belu kuću 2016. bila krucijalna. Ove godine ima priliku da pokaže šta zna samostalno, a kampanja za 2020. je definitivno veća i bolje organizovana od prethodne, mada ništa manje zahtevna. Parskejlu to nije problem, naprotiv.

Sa porodicom Tramp se povezao još 2011. godine pošto su ga angažovali za izradu sajtova i od vinarije je, preko kozmetičkih proizvoda, stigao do predsedničke kampanje. U međuvremenu se naročito zbližio sa Trampovim zetom, Džaredom Kušnerom, pisao je Njujorker, i do kraja 2015. godine, čovek koji je malo šta znao o politici, kamoli o kampanjama, vodio je digitalne operacije republikanskog kandidata sa svog laptopa. „Bacili su me u Superbol, nikada ranije nisam igrao, i pobedio sam“, rekao je Parskejl. Savršeno se uklopio u Trampov sistem: beskrupulozan, nepretenciozan, čovek koji je, kako je njegov nekadašnji kolega rekao, „želeo da dokaže da establišment nije u pravu i pokaže im od čega je stvoren“. Blumberg je u oktobru 2016. godine pisao da Tramp ima toliko poverenja u Parskejla da mu čak dopušta da tvituje u predsednikovo ime, a svi znaju šta Donaldu Trampu znači Tviter. Centralnu ulogu u kampanji je odigralo mikrotargetiranje birača, mimo činjenice da je Parskejl čovek koji je blagovremeno prepoznao značaj digitalne revolucije i uvideo da će mašinsko učenje i algoritmi društvenih mreža biti važni aspekti savremene politike.

„Ako želite da budete sledeći predsednik, pobedićete u toj trci na Fejsbuku“, odgovorio mu je Parskejl. Ubrzo je postao njegov digitalni direktor, i iako se sedište kampanje tada nalazilo na petom spratu Tramp kule, Parskejl je operaciju – nezvanično i vrlo tendenciozno nazvanu Project Alamo – vodio iz San Antonija. Ubrzo su zaposlene još stotine ljudi i softverskim generisanjem, Trampov štab je obrnuo 5,9 miliona reklama. Poređenja radi, kampanja Hilari Klinton pustila je tek 66 hiljada. Projekat Alamo čak je eksperimentisao sa tzv. „dark posts“ – Fejsbuk reklamama koje targetiraju specifične, uglavnom male grupe ljudi. Takve reklame tehnički nisu ilegalne, niti krše pravila korišćenja platforme, ali su kontroverzne: ranije je važilo da ako kampanja plasira rasističku reklamu mora da se suoči sa negativnim reakcijama nerasista koji će je videti, ali u eri mikrotargetiranja, rasistička reklama može da se usmeri samo na ljude čije ponašanje na internetu odaje rasističke tendencije. U oktobru 2019. godine, Njujork tajms je objavio kolumnu pod nazivom „Tramp dobija rat na internetu“, i istina je da je Parskejl za predsednika vodio najveću reklamnu kampanju na Fejsbuku do tog trenutka – informacije je pretvorio u oružje. Slično se dogodilo i s druge strane okeana. U Velikoj Britaniji, suvereni vladar kampanja na društvenim mrežama je takođe savetnik nedavno izabranog lidera; Dominika Kamingsa nazivaju mračnom stranom Džonsonove vlade i upravo je on jedna od najkontroverznijih ličnosti u britanskoj politici.

Boris Džonson je po zauzimanju premijerske uloge Kamingsa imenovao za svog savetnika i pozvao ga da mu se pridruži u Dauning stritu, iako se šuška da ministri i deo konzervativaca počinju da gube strpljenje. Kamingsove intervencije u britanskim medijima se nazivaju „Classic Dom“ – od otpuštanja visokopozicionirane savetnice kabineta ministra koju je iz Dauning strita ispratila policija pod punom opremom, do konfliktnog odnosa sa samim medijima i najava da vlada sprema rat sa BBC. Tako je Bo Džo dospeo u poziciju da brani BBC od sopstvene vlade. Kamingsovi saradnici ističu da je, uprkos svom brutalnom stilu (neki su mu, čak, nadenuli nadimak „politički rotvajler“, mada ga je Dejvid Kameron nazvao „karijernim psihopatom“) uradio mnogo toga za iste konzervativce koji njegov pristup politici smatraju vulgarnim. CNN je, sa druge strane, preneo navode Kamingsovih saradnika koji takođe govore o tome da Dominik Kamings voli – i vrlo ume – da stavi do znanja da je on glavni. Uvek. Pored toga, za CNN je iz više izvora potvrđeno da Kamings istinski veruje da je inteligentiji od svih ljudi sa kojima se sreće i sarađuje, ali i da je Džonsonu odmah rekao da želi da uspostavi lojalistički sistem u kojem će on, Kamings, biti kralj. Kamings, odnosno Parskejl, su moćni sve dok Džonson, odnosno Tramp veruju da je takav agresivni politički stil svrsishodan i daje rezultate. Manevrisanje dezinformacijama, lažnim vestima i tendenciozno plasiranje reklama zasnovanih na lažnim postavkama valjda bi trebalo da dovedu do tačke u kojoj ljudi „veruju u sve i ni u šta, misle da je sve moguće, i da ništa nije istina“, Hana Arent je pisala o tome, i ako ovakav narativ pretegne na ovogodišnjim izborima, glasači više neće birati kandidata, političku partiju ili agendu, već odlučivati hoće li živeti u stvarnosti ili tvorevinama političkih stratega i njihovim algoritmima.