Noć u šumi – kako su migranti oterani u Bugarsku

Bugarski policajci su ljude te subote zatekli kod Kalotine, par stotina metara od granice sa Srbijom. Iza njih je bila noć u šumi, na februarskom minusu. Kasnije će ispričati da su jedva umirili decu, da je jedna žena zbog promrzlina docnije završila u bolnici. Prema belešci bugarske policije, grupu od 25 migranata su priveli u 8:25 ujutru. Bio je 4. februar 2017. godine.Za sedamnaestoro njih, o kojima postoji dokumentacija, prethodni dan – taj jedan koji su proveli u Srbiji – bio je rolerkoster straha i nade. Počeo je hapšenjem, nastavio se sudskim oslobađanjem, a završio ilegalnim proterivanjem. To je sada, gotovo četiri godine kasnije, potvrdio Ustavni sud u Beogradu.To je prva takva presuda u Srbiji. Nagađanja o brutalnom ophođenju policije i vojske prema izbeglicama godinama završavaju slično: borci za ljudska prava tvrde da se ljudi protivzakonito proteruju, a država to demantuje.Sada je najviši sud prihvatio dokaze da se takozvani push-back dogodio. U čitavoj Evropi jedva da ima sudskih presuda slične težine. „Presuda je izuzetno važna jer je kolektivno proterivanje najteže dokaziva povreda ljudskih prava“, kaže za DW Nikola Kovačević, advokat koji je zastupao proterane ljude.Za Kovačevića je ovo bio jedan od brojnih slučajeva u kojima je branio migranate od državne sile. Isprva ništa nije mirisalo na ovakav ishod, ali su onda kockice dokaza počele da se slažu.

Zaseda kod motela „Hepi“Saga je počela 3. februara 2017. Tog petka, petnaest minuta iza ponoći, srpski organi reda posmatraju siluete kako, kod graničnog prelaza Gradina, ulaze u dva automobila i kreću u pravcu Pirota. Policija se deli u dve zasede, kod kafane „Serdika“ i kod motela „Hepi“, i zaustavlja vozila. I ima šta da vidi.U sivi Folksvagenov Pasat bila su strpana šestorica muškaraca, četiri žene i sedmoro dece. Svi iz Avganistana, svi mesecima na putu gde su se, kako će kasnije ispričati sudiji za prekršaje, od Kabula i Mazari Šarifa, pa preko Irana, Turske i Bugarske, često uz pomoć krijumčara, kretali sve do policijske zasede pred motelom kod Dimitrovgrada.Službena beleška drugog policajca, onog koji je čekao pred kafanom, kaže da je tamo u automobilu Seat Toledo zatečeno još osmoro migranata. Uhapšeni su vozači automobila N.M. i D.Đ. Obojica srpski državljani, obojica krijumčari ljudi.U malenoj Stanici granične policije Gradina zvanično nema ćelija za pritvorenike. Ali postoji memljivi podrum u kojem otpada malter. Nema tekuće vode, nema grejanja, nema nužnika. Policija je negirala da je tu ikada držala ljude, mada očito jeste. To beleži kancelarija Zaštitnika građana čiji su ljudi nenajavljeno par dana kasnije obišli te prostorije. Na podu su bila prljava ćebad, ostaci hrane, nešto novca u bugarskoj valuti.Ostale fotografije koje ovde objavljuje DW tajno je načinila jedna druga grupa migranata koja je držana u istom podrumu. Oštećenja na zidovima i trošni inventar u velikoj meri se podudaraju sa slikama koje je zabeležio Zaštitnik građana.Sedamnaestoro Avganistanaca o kojima je reč – u njihovo će ime kasnije biti podneta ustavna žalba – oko dva ujutru su pričali sa prevodiocem kojeg je pozvala policija, ali advokata nisu imali. Skoro do zore je policija utvrđivala njihov identitet.Bez branioca su oko 14:30 tog petka izvedeni pred sudiju za prekršaje u Pirotu, uz policijske prijave zbog ilegalnog prelaska granice. U prijavama je uz imena, mahom pogrešno napisana, svima kao datum rođenja naveden prvi januar što je standardna praksa. Jer, kako kažu poznavaoci teme, migranti dolaze bez papira, a oni iz Avganistana često jedva znaju i godinu rođenja.Tako će se, od službene beleške, preko prekršajnih prijava, odluke suda, dokumenata u vezi sa traženjem azila pa do ustavne žalbe stalno pomalo menjati i imena i godišta ljudi. Za dvojicu je nejasno jesu li u trenutku ulaska u Srbiju bili punoletni. Ali, neporecivo je da je u grupi bilo sedmoro male dece.

Ostavljeni između dve zemljeSudija za prekršaje je istog dana – saslušanja su trajala do deset uveče – odbacila prijave nakon što je od Avganistanaca čula slične priče. Bili su u Bugarskoj, po nekoliko dana ili meseci, u kampovima ili privatnom smeštaju, a onda su ih krijumčari uputili u Srbiju. U Avganistan neće i ne mogu jer je tamo rat, jer Talibani ubijaju, jer Amerikanci igraju svoju igru.U sudskim rešenjima piše da „postoji sumnja“ u trgovinu ljudima, da bi došljaci u Srbiji hteli da traže azil, da policija ima da ih smesti kako treba i o svemu obavesti Komesarijat za izbeglice.Ima svedoka da su policajci pred zgradom Suda u Pirotu ljudima podelili potvrde o izraženoj nameri da traže azil. Postoje i faksimili tih potvrda i na svima piše da je prihvatni centar u Krnjači kod Beograda prepun, pa zato moraju u centar Divljana kod Bele Palanke.Isti očevidac kaže da su Avganistanci zatim stavljeni u policijsku maricu i odvezeni. Ali, kako sada proizilazi iz odluke Ustavnog suda, marica nije krenula ka Beloj Palanci, nego ka šumi na granici sa Bugarskom gde je najbliže naselje Kalotina. Posle noći uz založenu vatru, ujutru će ih naći bugarski policajci.„Nisu nas udarali, ali su nam na silu oduzeli papire za kamp“, napisao je u poruci na Viberu jedan od proteranih mladića dva dana kasnije. Tako su, preko prevodioca, komunicirali sa advokatom Kovačevićem kojem su u međuvremenu dali punomoćje.Porodica tog mladića je navodno nekoliko narednih dana provela u motelu. Novac za noćenje su im dali prijatelji i krijumčari. Ali ubrzo će ponovo preko zelene granice doći u Srbiju i ostati u kampu u Bosilegradu. „Majka mi je bolesna“, napisao je taj mladić.Druge porodice su bile još gore sreće. „Uzeli su telefon od mene, a N. su šutnuli, i jednog momka su šutnuli“, napisala je jedna žena preko Vibera o noći kad su ih srpske snage oterale u Bugarsku. Neki od Avganistanaca su potom vreme proveli u prihvatnom centru kod Sofije, u lošim uslovima, pre nego što su se opet dokopali Srbije.

„Neprobojni štit“Ne zna se ko su bili policajci i, možda, vojnici koji su porodice sa malom decom po ledenom mraku oterali u Bugarsku, kršeći i srpske zakone i međunarodne konvencije. Zvaničnici nikada nisu direktno priznali da se nešto tako dešava. Ne zna se da li je iko kažnjen.Zna se da je od proleća 2016. promenjena logika Balkanske rute. Isprva su stotine hiljada ljudi puštane da prođu, mahom ka Nemačkoj, a potom su granice zatvorili Mađari pa Hrvati. Mediji su se pitali da li će Srbija postati ćorsokak u kojem će se migranti zaglaviti. Srbija je postavila i vojsku na granice, uz blagoslov zemalja EU koje su poslale pedeset svojih graničara.„Stvorili smo neprobojni štit na tih 560 kilometara“, izjavio je general vojske Milan Gujanica u maju 2017. godine, govoreći o granici ka Bugarskoj, Makedoniji i Crnoj Gori. On je Tanjugu rekao da je u prva četiri i po meseca te godine „sprečen prelazak“ 20.500 migranata, mahom Avganistanaca, i da je pohapšeno 140 krijumčara, mahom Srba.„Samo u sektoru B, čija je dužina 360 kilometara uz bugarsku granicu, otkriveno je više od 5.652 pokušaja migranata da uđu u Srbiju, a njih 5.325 je odustalo od te ideje, dok je oko 327 upućeno u prihvatne centre širom Srbije“, rekao je Gujanica.Ključna je razlika između „sprečavanja prelaska“ granice – kada vojska ili policija prisustvom odvrate migrante da uđu u zemlju – i kolektivnog proterivanja koje je dokazano u slučaju sedamnaestoro Avganistanaca. Jer, kada su ljudi već u Srbiji i hoće da traže azil, ne smeju se bez sudskih odluka istovariti u šumi.U decembru 2016. su mediji izvestili o sedmočlanoj porodici koja je izvučena iz autobusa i, umesto u kamp u Bosilegradu, ostavljena u šumi kod Bugarske.Zvaničnici su to izokola potvrdili. U Komesarijatu za izbeglice su govorili o „nemilom događaju“, a iz Ministarstva odbrane su načelno „apelovali“ na poštovanje zakonskih propisa i ocenili da je „Srbija ostala država na migrantskoj ruti koja se najhumanije odnosi prema migrantima“.Ni taj slučaj nije imao sudski epilog. U to vreme su iz beogradske kancelarije UNHCR procenili da je samo u novembru 2016. oko hiljadu ljudi proterano duž Balkanske rute. Nevladine organizacije su pokušavale da dokažu push-backove u slučaju Hrvatske i Bugarske, a ima indicija da se slično ponaša bosanska policija.

Ne zna se ko je proterao ljude„Nažalost, opšte je poznata stvar da se kolektivna proterivanja i dalje dešavaju na srpskoj granici sa Bugarskom i Severnom Makedonijom, kao i da za te nezakonite prakse do danas niko nije snosio odgovornost“, kaže Kovačević, prvi advokat koji je imao uspeha pred Ustavnim sudom u ovoj oblasti.„Zato ova odluka Ustavnog suda pruža tračak nade. Treba je smatrati opomenom za ministarstva policije i odbrane“, navodi on. „Takođe, neophodno je da se bez odlaganja utvrdi identitet policajaca koji su te večeri ostavili izbeglice u šumi na minus dva stepena.“Prema odgovorima policije na pitanja suda, ispada da su Avganistance do šume odvezli duhovi. Jer, policija tvrdi da su im njihovi službenici samo podelili dokumenta pred sudom u Pirotu i otišli svojim putem.Osim ilegalnog proterivanja, Ustavni sud je utvrdio da su ljudima prekršena prava jer nisu imali branioca. Deo žalbe zbog držanja u nečovečnim uslovima odbačen je, iako sud smatra da podrum stanice u Gradini nije primeren, ali naglašava da su tamo migranti držani oko 12 sati i da se to može tolerisati s obzirom na veliki priliv ljudi tokom izbegličke krize. Takođe, odbačen je deo žalbe u kojem se tvrdi da je proterivanje u Bugarsku dovelo ljude u posebnu opasnost jer im tamo preti nečovečan tretman.Prema presudi, Republika Srbija mora svakome od Avganistanaca da isplati po hiljadu evra u dinarskoj protivvrednosti. Kovačević je u žalbi tražio da odšteta iznosi po 360.000 dinara. On ne krije zadovoljstvo što je, po prvi put u Srbiji, sudski utvrđeno da snage reda beskrupulozno proteruju izbeglice.Od februarske noći prošle su skoro četiri godine. Prema Kovačevićevim rečima, većina Avganistanaca koji su tada izbačeni na mraz odavno su u Nemačkoj.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram