Nije ovo prva kriza: Bajka o propasti Evropske unije

Ali do toga neće doći, piše Zoran Arbutina za Dojče vele.Mnogi analitičari i političari već nedeljama upozoravaju da postoji realna opasnost od kraj Evropske unije. Sada, kada su zbog korona-krize privrede mnogih zemalja ozbiljno uzdrmane, potreban je zajednički evropski finansijsko-politički odgovor. Čarobno rešenje vidi se u neophodnoj solidarnosti, konkretno u tzv. korona-obveznicama. Radi se o staroj ideji evro-obveznica kojoj je sada samo promenjeno ime.Zahtev glasi: bogatije zemlje EU trebalo bi da budu solidarne s manje bogatim zemljama juga. Kako bi se privreda na jugu ponovo pokrenula, sever bi trebalo da pristane na načelo zajedničkog zaduživanja. U suprotnom preti – u zavisnosti od izvora – „smrtna opasnost za EU“, „raspad evrozone“, „početak kraja „ ili čak „slom“ Evropske unije.

Ovo nije prva kriza EU

Nije ovo prvi put da se konstatuje da postoji opasnost od raspada Unije. Slična upozorenja mogla su se čuti i za vreme tzv. izbegličke krize 2015/16. godine, a pre toga u vreme finansijske i dužničke krize 2008/09. I uvek su na solidarnost onih drugih apelovale, jednom zemlje zapada i severa Unije, drugi put zemlje juga. Pritom solidarnost uopšte nije konstitutivni element Evropske unije.Još kada je 1950. osnovana Evropske zajednica za ugalj i čelik, neka vrsta prethodnica današnje Unije, centralna tačka oko koje se sve vrtelo bila je privredna saradnja. Logika koja je stajala u pozadini bilo je uverenje da zemlje koje industrijski jedna od druge zavise i koje međusobno trguju, neće voditi rat jedne protiv drugih.Svako kasnije produbljivanje i proširivanje te zajednice sledilo je tu logiku – od Evropske ekonomske zajednice 1957, preko stvaranja „šengenskog prostora“ 1985, uspostavljanja Evropske privredne i monetarne unije 1990, sve do konstituisanja zajedničkog tržišta 1993. i zaključenja Lisabonskog ugovora 2009. koji važi i danas. Uvek se pre svega radilo o tome da se podstaknu i olakšaju prekogranična trgovina i proizvodnja, da se ustanove zajednička pravila za nesmetan promet roba, usluga, ljudi i kapitala.

Dve Evrope

Solidarnost kao cilj Evropske unije nije deo tog koncepta. Na nivou EU postoje doduše – i to vrlo solidno popunjeni – različiti strukturalni i regionalni fondovi od kojih korist najviše imaju privredno slabije razvijene zemlje Unije. Ali njihov cilj je pre svega izjednačavanje proizvodnih i životnih uslova unutar zajedničkog tržišta. To se doduše može videti kao čin solidarnosti, ali u stvari se tu pre svega radi o instrumentima ekonomske politike u službi tržišta.

Ključno je pritom to što od tako ekonomski orijentisane Evropske unije profitiraju svi koji su joj se priključili. Svakako, neki više (recimo Nemačka ili Holandija), a neki manje. Ali na kraju za sve zemlje važi: kao članicama Unije njima je bolje nega da su izvan nje. Bez obzira na sve populističke parole i nacionalističku retoriku – s izuzetkom Velike Britanije – ta se činjenica uviđa svuda. Otuda onda i redak stepen jedinstvenosti kada se radi o pregovorima o Bregzitu – nitko nema nameru da bude sledeći i napusti klub. EU kao ekonomska interesna zajednica dakle funkcioniše.Ali postoji i jedna druga Evropa – ona „zajednica vrednosti“ o kojoj je tako često reč. Samo što su poštovanje načela pravne države, borba protiv korupcije ili zaštita ljudskih i manjinskih prava doduše poželjni, ali za EU nisu konstitutivni. U mnogim državama-članicama te vrednosti ionako spadaju u deo društvenog samorazumevanja – i bez EU. A u drugima to nije slučaj – uprkos EU.

Evropska realnost

Na nivou Evropske unije naročito se brane one vrednosti koje su tržišno relevantne. Niko se naime privredno ne angažuje rado u nekoj zemlji u kojoj sudovi zavise od samovolje moćnika, pa se zato štite načela vladavine prava. Ali da je, recimo, sloboda medija tu manje važna, to verno pokazuju primeri Mađarske, Poljske ili Hrvatske. Tamo se „evropski standardi“ često proizvoljno interpretiraju i primenjuju.To se vidi i kada je reč o kaznama, odnosno sankcijama. Dok se kršenja tržišnih pravila veoma lako i brzo sankcionišu osetnim novčanim kaznama, u slučaju povrede ovih drugih vrednosti, jedino od čega bi trebalo strahovati jesu emotivni govori nekih poslanika u Evropskom parlamentu. S takvim se stanjem stvari čovek ne mora da se slaže i može da se angažuje kako bi se to promenilo, ali to je do daljeg evropska realnost.

Solidarnost – do koje granice?

Solidarnost je jedna od tih „viših“ vrednosti. Na nivou EU postoji i Fond solidarnosti. On je ustanovljen nakon velike poplave 2002. godine s namerom da se, u slučaju velikih elementarnih nepogoda, pomogne oporavak privrede u pogođenim zemljama.Ali korona-obveznice nisu deo tog fonda. Svakako da je moguće raspravljati o tome da li je načelo zajedničkog zaduživanja zaista najpogodniji instrument kojim bi se trebalo boriti protiv posledica sadašnje krize. Ili ipak postoje i neke druge mogućnosti, isto tako efikasne, ali s manje rizika. Međutim, bilo bi pogrešno u tu raspravu uvoditi pojam solidarnosti kao moralnu kategoriju. Nezavisno od toga koja će odluka na kraju da bude doneta, na pitanju korona-obveznica Evropske unija se neće raspasti: „It's the economy, stupid!“