0
Kada nastupi kriza, ono što je nekada bilo nezamislivo postaje neminovno. Sada smo usred najvećeg društvenog potresa od Drugog svetskog rata i neoliberalizam je na samrtnoj postelji. Došlo je vreme za ideje koje su delovale nemoguće pre samo nekoliko meseci.
Ima onih koji govore da pandemiju ne bi trebalo politizovati, ali i onih koji smatraju da je upravo sada trenutak da se istupi, da će odluke donesene sada imati dalekosežne posledice u budućnosti. Rezon potonjih sažima se u onoj rečenici koju je Obamin šef kabineta izgovorio kada su Leman Braders propali 2008. godine: „Ne želite da protraćite ozbiljnu krizu.“
Rutger Bregman, holandski istoričar i pisac, piše da je i sam isprva smatrao da bi bilo netaktično – čak uvredljivo – poneti se oportuno u ovoj krizi, ali je kriza postajala sve neizvesnija, sve trajnija i zaključio je da baš zato, što niko ne zna šta nas čeka u bliskoj i daljoj budućnosti, moramo da pričamo o tome i iznesemo nove ideje.
Bregman se osvrće na pisanje Fajnenšel tajmsa početkom aprila, kada je list koji suštinski predstavlja glasnika kapitalizma napravio zaokret i počeo da govori o redistribuciji, tržišnoj intervenciji, pa čak i osnovnim prihodima.
Ideje iznesene u uvodniku lista koji je oduvek zagovarao kapitalizam slobodnog tržišta sa ljudskim naličjem nisu se pojavile niotkuda; proputovale su dalek put, sve sa margina do mejnstrima. Od anarhista do emisija u udarnim terminim, od opskurnih blogova do Fajnenšel tajmsa.
A sada, dok traje najveća kriza od Drugog svetskog rata, te ideje mogle bi da spase svet.
Odgovor na pitanje kako smo došli ovde treba potražiti u istoriji. Iako je teško zamisliti, nekad su – pre sedamsedesetak godina – branioci kapitalizma i slobodnog tržišta bili radikali.
Fridrih Hajek i Milton Fridman, dvojica samoproklamovanih „neoliberala“, sa grupom istomišljenika osnovali su Mont Pelerin koja je trebalo da se suprotstavi idejama političkog i ekonomskog establišmenta, onog koji je predvodio Džon Mejnard Kejns i koji je podrazumevao intervencionizam i visoke poreske stope. Neoliberali su strahovali da bi intenzivnija intervencija države odvela u nove oblike tiranije.
I Hajek i Fridman dobro su znali da ih čeka dug put; da se nova ideja zapati, potrebna je makar jedna generacija, pisao je Hajek, i Fridman je sa tim bio saglasan, tadašnja garnitura je, po njemu, nosila intelektualnu atmosferu staru najmanje dve decenije.
Fridman je predlagao univerzalno rešenje za sve probleme – da se država makne i da se tržište samoreguliše. Središnju ulogu u njegovim razmišljanjima imale su krize.
U predgovoru svoje knjige „Kapitalizam i sloboda“ napisao je: „Samo kriza proizvodi promenu. Kada se kriza dogodi, koraci koji se preduzimaju zavise od ideja.“
Fridman smatra da je odgovor na krizu uslovljen onime što je učinjeno pre krize, temeljima koji su udareni, i tada ideje koje su negirane kao nemoguće postaju neminovne.
Upravo se to i dogodilo. Tokom krize sedamdeserih, neoliberali su spremno čekali da uskoče i značajno doprineli transformaciji globalne politike. Konzervativni lideri poput Regana i Tačerove su usvojili Hajekove i Fridmanove radikalne ideje, a kasnije su isto učinili i njihovi naslednici poput Klintona i Blera.
Državna preduzeća su privatizovana, sindikati su zauzdani, a Regan je tvrdio da su najgorih devet reči u engleskom jeziku „Ja sam iz vlade i ovde sam da pomognem“. A posle pada komunizma 1989. godine, čak su i socijaldemokrate počele da gube veru u vlade.
Neoliberalizam se proširio sa tinktenkova na novinare, sa novinara na političare i zarazio ljude kao virus.
A onda je došla 2008. godina.
Pročitaj i:
Leman Braders su 15. septembra te godine okinuli najveću finansijsku krizu od Velike Depresije, a kada je postalo očigledno da će vlade morati da uskoče sa masnim pozjamicama da bi se spaslo tzv. „slobodno“ tržište, poslat je signal da je neoliberalizam gotov.
Ipak, 2008. godine nije zabeležila nikakav epohalni istorijski zaokret. Dok su se stari neoliberali godinama pripremali za krizu sedamdesetih, novi su znali jedino protiv čega su, bez ikakvog programa i svesti o tome za šta zapravo jesu.
Sada, 12 godina kasnije, ponovo nastupa kriza. Još razornija, još šokantnija, još smrtonosnija.
Prema podacima Britanske centralne banke, Britanija je poslednji put bila suočena sa ovakom recesijom još na zimu 1709. U rasponu od nekoliko nedelja, u Americi je čak 17 miliona ljudi ostalo bez prihoda; 2008. su za tu cifru bile potrebne pune dve godine.
Koronavirus, sa druge strane, ima jasan uzrok. Mnogi ne razumeju značenje „kolateralizovanih dužničkih obaveza“, ali svi znamo šta je virus. Trikovi kojima su se tada služili nesmotreni bankari danas neće upaliti.
Najvažnija razlika između 2008. i trenutne krize je, međutim, onaj intelektualni aspekt o kojem je govorio Fridman, ideje, i ako je bio u pravu i ako krize nezamislivo čine neizbežnim, onda bi istorija sada mogla da skrene u potpuno drugom pravcu.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
