Najdirljivije pismo Srpkinje iz Kabula

Predstavljamo vam Monikino dirljivo pismo:“Trenutno se nalazim u Maliju, u Zapadnoj Africi, gde radim za oružane snage Evropske Unije. Ja sam takozvana ‚Combat Nurse’, tačnije spadam u medicinske sestre koje su veoma retke, jer su imale (ne)sreću da steknu ratno iskustvo.Hipokratova čuvena izreka:”The one who wants to be a surgeon must go to war” (Onaj ko želi da postane hirurg mora ići u rat) važi i za hirurške sestre.Obrela sam se u Kabulu 2017. godine po prvi put. Nisam znala mnogo o Avganistanu. Nisam znala ništa o Kabulu, i to se pokazalo kao dobro, jer nisam imala predrasuda ni inicijalni strah.Kabul je prljav i zagađen, haotičan i nervozan grad. Zimi je ledeno hladan, leti je prašnjav i suv. Kabul je, ironično, grad koji volim najviše, posle rodnog Beograda, naravno.Dočekao me je raširenih ruku, onako kako se dočekuju prijatelji. Nikad se u Kabulu nisam osećala kao stranac. Ja sam sićušna plavokosa žena, hrišćanka. Očekivaćete, kao što sam se i ja stidljivo pribojavala, da cu naići na suzdržanost ako ne otpor, na ravnodušnost, ako ne odbijanje. Ništa od toga nije se desilo. Naišla sam samo na prihvatanje, prijateljstvo, uvažavanje i poštovanje. Isto sam nesebično davala za uzvrat.

Kabulska bolnica od stotinu kreveta, u tren oka se pretvarala u pandemonijum sa naguranim nosilima, strečerima, dušecima pobacanim po zemlji prepunoj ranjenika. Masovna ranjavanja (mass casualty incidents) dešavaju se u proseku jednom nedeljno u Kabulu. Naša bolnica i danas je prvo mesto na koje se ranjeni dovoze. To znači da se desetine (nekad i stotine) ranjenih moraju zbrinuti u najkraćem mogućem roku. Mobilišu se sve snage i satima se pacijenti primaju, reanimiraju, operišu… Najčešće se to pretvori u noći i dane bez odmora. E tu nastaju i najjača prijateljstva. Ništa izuzetno ne nastaje lagodno. Izuzetno nastaje u teškim i nemogućim uslovima.Odatle i moj Dejan, Viktor, Miša, moja Eliza i Samu, moj Marko, Lidia, Monika, moj Barakat Shah, Akbar Jan, Gul Mohamad, Rauf, Rasul, Ziaudin, Anajatulah, Anisa, Shaista, Lajla, Gulchira, Hadayat, Qadim, Bashir, moj Zabi i Safi. Odatle što smo pred zoru, mrtvi umorni zajedno jeli na podu, svaki put. Odatle što prvo jedem ja, jer ne znaju da li ima dovoljno salate za sve, a ja volim salatu. Odatle što najlepša porcija uvek ide meni. Odatle što je moje mesto sa jastukom naslonjeno na radijator da mi ne zebu leđa, a oni drhte oko mene. Odatle što kad ja krenem, oni prate, gde god da sam pošla. Odatle što veruju kao deca da sigurno vodim na pravu stranu. Odatle veze silne, koje ništa ne kida i ništa ne razvezuje.

Ne znam ništa o politici, zla je to i čudna rabota. Ne znam šta će se zbivati u Avganistanu, strahujem za moje u Pansirskoj dolini. Strahujem jer su deca u dolini zaboravila umeće ratovanja, srećom ili nesrećom, ne znam.Ako tri puta kažem da ne znam u jednoj rečenici, to znači da se plašim.Strah je u mom slučaju insekt, duboko zakopan u pesak i potpuno ignorisan. Ako izmigolji ogavnim, lepljivim, mnogobrojnim nožicama, nikad nije dobro, tako da ga čuvam za kraj, ako baš moramo da se suočimo.Za sada verujem. Verujem da je Shiri izvrcao med u Zamankuru, kupila sam mu dve košnice prošle godine. On je srećan kad ima meda. Nadam se da su osušili dudinje i da dudovog praha ima u ogromnim količinama. Pričao mi je da su izbeglice iz Kabula preživele na vodi i dudovom prahu u pećinama Hindu Kuša (Hindu Kusha). Za mene je Shir Agha uvek nabavljao najbolji dudov prah, samleven na kamenovima Pansirske reke duboko u dolini, pun je vitamina i minerala.Nadam se da će sestre uvek dolaziti na posao. Sakrivale smo se u svlačionice i češljale kosu, razmenjivale biserne šnale, indijske minđuše, mirisna ulja. Najslađe smo se smejale kad sam im dozvolila da mi buše nos iglom za krpljenje čarapa. Važno je da žena ima minđušu u nosu, onda je lepa, tako su mi rekle.Žene vole da su lepe, možeš ih prekriti čime god želiš.

Nadam se da im se niko neće mešati u to koliko i kako žele da budu pokrivene. Volela bih da svako ko ovo čita razume da sloboda nije otkrivena glava i mini suknja. Ne treba njima to. Nije trebalo ni meni, nikad mi nije nedostajalo. Sloboda je mogućnost da se školuju i da rade, da školuju svoju decu i vole svoje muževe. Ništa previše komplikovano.Osećam krivicu kad god pomislim koliko sam ih o slobodi učila, koliko sam hranila njihove ambicije i snove. Osećam krivicu jer im sad mogu lako biti oteti, svi snovi i sva sloboda, šta god ona bila.Često sanjam kuću u Kabulu, našeg psa čuvara, Flafi, agresivnu avganistansku kučku koja je mučki ujedala svakog ko joj se nije dopao iz samo njoj znanih razloga. Sanjam Zarifa, kuvara, koji mi cedi sok od nara. Sok od nara cediš nekome koga voliš, iščačkaš zrnce po zrnce, i to traje, krvav sok pršti u oči, na zidove, zavlači se pod nokte, i posle sat vremena neko je srećan, ja sam srećna, a on sija od radosti što sam ja srećna. Sanjam sobu za pušenje, sa sećijama i sinijama, Džordžiju kako se smeje. Sanjam beskućnike u larvama od jorgana na ulici ispred bolnice i sebe kako ih preskačem u trku u dva ujutru, kad Raufov glas sa radija pozove:”Falkon Nine, Falkon Nine”.Sanjam baštu, sva procvetala.I znam kad se probudim da ću se vratiti.Uvek se vraćaš svojima.”***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram