Kako izgleda Belorusija pet godina posle protesta koji je Lukašenko brutalno ugasio

Lukašenkov odlazak sa vlasti se očekuje najranije 2030. godine. U intervjuu za magazin Time, 8. avgusta ove godine, Lukašenko je rekao da po završetku mandata ne planira da ostane na funkciji, niti želi da njegov sin nasledi vlast.

Pandemija, izbori i talas nezadovoljstva

Sve je počelo 9. avgusta 2020, na dan predsedničkih izbora, kada su građani masovno izašli na ulice protestujući zbog očigledno nameštenih rezultata koji su Lukašenku doneli još jedan mandat. Ipak, nezadovoljstvo nije bilo samo izborno – vlast nije odgovorila na pandemiju, opozicioni lideri su pritvarani, a hiljade ljudi su završile u zatvorima.

Žene su organizovale marševe, studenti štrajkove, a protestovali su i radnici, umetnici, sportisti. Mnogi diplomate su dali otkaze, dok su lekari i nastavnici pisali otvorena pisma. Režim je odgovorio brutalno: nasiljem, mučenjem i prebijanjem koje je dovelo do pune bolnice pretučenih.

Svetlana Tihanovskaja, domaćica koja je ušla u političku borbu umesto supruga Sergeja koji je bio u zatvoru, postala je simbol otpora. Međutim, njena priča nema srećan kraj – završila je u egzilu u Litvaniji.

Digitalni tragovi pobune – gotovo izbrisani

U godinama koje su usledile, Lukašenko je dobio sve veću podršku Moskve. Pružio je pomoć Putinu u ratu protiv Ukrajine, izazvao migrantsku krizu na granici sa EU i obezbedio još jedan mandat.

Danas, pet godina kasnije, tragovi protesta gotovo da ne postoje. Mediji koji su tada izveštavali su zatvoreni ili rade iz inostranstva, njihovi sajtovi su blokirani. Ljudi brišu fotografije i snimke iz straha da ne budu identifikovani, dok članci i objave na društvenim mrežama nestaju.

Ipak, represiju je sve teže sakriti. Prema podacima Centra za ljudska prava „Vjasna“, od 2020. godine je politički procesuirano više od 8.500 ljudi, a ukupno je pritvoreno preko 60.000.

Među najpoznatijim zatvorenicima su Ales Bjaljacki, dobitnik Nobelove nagrade za mir, koji trenutno radi u kaznenoj koloniji i čije se zdravstveno stanje pogoršava; flautistkinja Marija Kolesnikova, osuđena na 11 godina zatvora, sa kojom porodica nema kontakt; te bankar i filantrop Viktor Babariko, osuđen na 14 godina zatvora.

I dalje se progone ljudi povezani sa protestima iz 2020. godine, a samo ove godine uhapšeno je više od 1.700 osoba zbog politički motivisanih optužbi.

Puštanje zatvorenika i diplomatske igre

Poslednjih meseci režim je počeo da pušta zatvorenike – do sada njih oko 300, među kojima je i Sergej Tihanovski, oslobođen na dan susreta Lukašenka sa američkim izaslanikom Kitom Kelogom.

Lukašenko sada otvoreno nudi zatvorenike kao zalog za ustupke. „Ako ih hoćete – uzmite ih! A šta mi dobijamo zauzvrat?“ poručio je nakon sastanka sa američkom delegacijom 31. jula.

Šta Zapad može da učini?

Istoričar Aleksandar Fridman, koji predaje na nemačkim univerzitetima, podseća da je Belorusija 2020. godine bila percipirana kao ruska zona interesa, zbog čega je Zapad bio krajnje oprezan.

Politički analitičar Artjom Šrajbman iz Karnegi centra u Berlinu smatra da Zapad tada nije imao prave poluge da oslabi režim.

On smatra da Zapad sada može pružiti snažniju podršku ljudima u beloruskim zatvorima, aktivnije pregovarati o njihovom oslobađanju i nuditi Lukašenku ustupke u pogledu ugleda i diplomatskih kontakata – poput poziva, poseta i sastanaka.

Teoretski, Zapadne zemlje bi mogle ići i korak dalje, razmatrajući ukidanje nekih sankcija u zamenu za oslobađanje političkih zatvorenika i okončanje migrantske krize.

„Sve to verovatno neće drastično promeniti situaciju u Belorusiji,“ ocenjuje Šrajbman, „ali može promeniti sudbinu pojedinaca – žrtava režima. To je u velikoj meri u rukama Zapada. Međutim, budući da Belorusija do sada nije bila prioritet, ne postoji ozbiljna volja da se time temeljno pozabave.“