"Dugo su nas držali u podrumu, povremeno su nas kratko puštali napolje da odemo u toalet, a nekada ni to. Koristili smo kante u kojima smo vršili nuždu u podrumu, kada nisu hteli da nas puste gore. U vreme kada smo mi bili zarobljeni, ruski vojnici su nam upali u kuće, pili, jeli i silovali žene. Ljudi koji su umrli na kraju su svi izgubili razum. Nije više ništa imalo smisla, bili su u delirijumu, pričali stvari koje niko ne razume. Zbog nedostatka kiseonika, deca su padala u nesvest kada smo konačno izašli napolje. Ruski vojnici su nas maltretirali psihički, sa podsmevanjem", sa suzama u očima za Novu je ispričao Ivan Poljkuk (62), jedan od 366 stanovnika sela Jahidne u Ukrajini, koji je skoro mesec dana proveo u podrumu lokalne škole dok je mesto bilo pod ruskom okupacijom.
Selo Jahidne koje se nalazi u Černigovskoj oblasti u Ukrajini više od mesec dana je bili pod ruskom okupacijom. Iako golgota kroz koju su prošli lokalni stanovnici nije odjeknula dovoljno snažno da bi punila novinske stupce širom sveta, Jahidne krije jednu od najmračnijih tajni ruske invazije na Ukrajinu.
Strah kom nema kraja
Kada su Rusi ušli u Černigovsku oblast, samim tim i u Jahidne, i zauzeli domove ljudi koji tu žive decenijama, lokalne stanovnike oterali su u podrum jedine škole na toj teritoriji.
Prema podacima zvaničnika Černigovske oblasti, ukupno 366 ljudi bilo je zarobljeno u prostoru od 200 kvadrata. Jedan od njih je i Ivan, koji je u podrumu bio sa ženom, decom i dvoje unučadi koji imaju 17 i 10 godina.
„Bilo je veoma teško, svi smo se mnogo plašili. Dugo su nas držali u podrumu, povremeno su nas kratko puštali napolje da odemo u toalet, a nekada ni to. Koristili smo kante u kojima smo vršili nuždu u podrumu, kada nisu hteli da nas pute gore. U vreme kada smo mi bili zarobljeni, ruski vojnici su nam upali u kuće, pili, jeli i silovali žene. Krali su stvari koje smo ostavili iza sebe. Žene su negde našle crvenu farbu, napisale su na vratima „pažljivo, deca“ jer su okolo leteli dronovi, da nas neko ne bi gađao dok smo zarobljeni dole“, rekao nam je Ivan na početku svoje ispovesti.
Kada smo ušli u podrum škole, Ivan nas je sproveo kroz prostorije u kojima su on, njegova porodica, ali i stotine drugih bili zarobljeni mesec dana.
„Na tim stepenicama bile su kante u kojima smo vršili nuždu. Mi smo se podelili po sobama, na svakim vratima je pisalo koliko ljudi unutra živi i koliko je dece sa nama. Njihovi crteži su sada na zidovima, svako je nešto pisao ili crtao, da bi brže i lakše prošli dani. Na jednu osobu bilo je 0,5 kvadratnih metara, ali nisu ni svi mogli da stanu u sobe. Mnogi su spavali u hodnicima, napravili smo neke improvizovane krevete. Zbog nedostatka kiseonika 11 ljudi je umrlo ovde. Kada su ljudi počeli da umiru, pokušali smo da pravimo rupe u prozorima, da makar malo svetlosti uđe“.
Psiha na testu
Iako su nedostatak hrane i vode bili jedan od izazova sa kojima su se stanovnici sela Jahidne susreli, ubrzo je bilo jasno da će ipak najveći izazov biti preživeti psihičku torturu ruskih vojnika.
„Naravno, bilo je teško psihički. Ljudi koji su umrli na kraju su svi izgubili razum. Nije više ništa imalo smisla, bili su u delirijumu, pričali stvari koje niko ne razume. Zbog nedostatka kiseonika, deca su padala u nesvest kada smo konačno izašli napolje. Ruski vojnici su nas maltretirali psihički, sa podsmevanjem. Decu su zvali na prozor da im kažu da će dobiti čokoladice ako dođu, ona su naravno uzimala. Posle su svi povraćali jer su pre toga pregladneli. Stalno su nam prčali da oni nas oslobađaju, da je Černigov ceo njihov, da je Zelenski potpisao kapitulaciju, da treba da počnemo da pevamo njihovu himnu…“, kaže Ivan.
Međutim jedna situacija je bila dovoljna da shvate da su u pitanju laži, čiji je cilj da ih „psihički slome“.
„Shvatali smo da Rusi nisu zauzeli Černigov jer smo stalno čuli pucnjavu. Da su stvarno osvojili celu oblast, borbe se ne bi vodile ovde, pomerili bi granicu fronta dalje. Telefone su nam svima oduzeli, nikakve veze sa spoljnim svetom nismo imali. Osvetljavali smo baterijskim lampama dok su radile, a sveće nismo koristili. Plašili smo se jer one jedu kiseonik, a i tako ga nismo imali“.
Pored konstatne psihičke torture i nehumanih uslova života, stotine ljudi koji su bili zarobljeni u podrumu škole ubrzo su naišli da još jedan izazov – kako sahraniti one koju u podrumu nisu izdržali.
„Prvo je umrlo troje ljudi, ali neko vreme nismo smeli da ih sahranimo. Rusi nisu dali. Onda smo posle nekog vremena dobili dozvolu, odneli smo njihova tela do kotla za grejanje. Kada je još ljudi ubijeno probali smo da ih sahranimo, ali kako vide da se skuplja više ljudi na jednom mestu, tako počinju da pucaju. Morali smo samo da iznesemo tela i bacimo ih u jamu. Svaki put je tako izgledalo – treba nam dozvola da iznesemo telo, a onda nam ne dozvole da ga sahranimo“.
POGLEDAJTE JOŠ:
Izlazak iz pakla
Kada su 31. marta ukrajinski vojnici konačno ušli u Černigovsku oblast i uspeli da potisnu Ruse van grada i sela Jahidne, one koji su do tada bili zarobljeni dočekao je još jedan užasan prizor.
„Kada smo izašli iz podruma, napolju nas je dočekala užasna slika. Bio je prvi april, a okolo sve tamno, zamrznutno, depresivno. Ruski tenkovi bili su u našim dvorištima, okolo smeće, vi to danas ne vidite jer je sređeno. Bilo je i slučajeva da vozila naiđu na mine i eksplodiraju, jer mi nismo znali da je područje minirano. Rusi ih za sobom ostavili na sve strane kada su oterani iz sela. Dešavalo se da ostave neke kese, mi smo mislili da je u njima hrana, ali onda su eksplodirale. Posle smo se plašili da uđemo u kuće, nismo znali šta tamo možemo da zateknemo. Zato smo još dve nedelje živeli u školi, dok nije završeno deminiranje“, zaključio je Ivan i ispratio nas zagrljajem, uz nadu „da ćemo se nekada videti lepšim povodom“.
BONUS VIDEO Dvorane smrti u Černigovu
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare