Ili će se smilovati ili ćemo umreti: Vapaj migranta na granici sa Belorusijom

Njegovu ispovest prenosimo sa Al Džazire."Ja sam Nidal Ibrahim iz Alepa, imam 37 godina i umirem. Ja, moj prijatelj Muhamed i njegovo četvoro dece, došli smo na belorusku granicu zajedno sa drugim izbeglicama. Nadali smo se da ćemo stići u Evropu, ali smo zaglavljeni u šumama bez vode, pijemo iz močavre, nemamo hranu. Temperatura napolju je između -5 i -7. Živ sam samo zato što imam troje dece koja su ostala sa suprugom u Turskoj.

Za njihovo dobro moram da preživim. Volim ih i mnogo mi nedostaju. Obično ne mogu da spavam zbog hladnoće i kiše, ali kada spavam sanjam ženu i decu, kako živimo zajedno na bezbednom mestu. Sanjam da mi deca idu u školu. Ali u svakom trenutku mogu da umrem.U šumi nemamo zaklon. Sa nama je četvoro dece mog prijatelja Muhameda. Ne mogu da opušem u kakvom su stanju. Gladni su i ne mogu da spavaju. Ili će se neko smilovati, ili ćemo umreti.Pre rata u Siriji sam radio kao profesor i direktor osnovne škole. Moja supruga i ja i smo napustili Siriju nakon što smo izgubili neke od naših rođaka. Rat u Siriji je uništo sve o čemu smo sanjali.

Moja supruga je studirala pravo ali joj okolnosti nisu dale da završi studije. Venači smo se i dobili troje dece - dve devojčice i dečaka. Kada smo prvi put pobegli iz Sirij, pokušali smo da pređemo tursku granicu. Na granici smo ostali 24 dana. Konačno 9. oktobra 2014. godine ušli smo u Tursku.Dugo sam sa porodicom ostao u Turskoj, ali mi se finansijska situacija pogoršala nakon što su me otpustili sa posla.U to vreme radio sam u poljoprivredi: imao sam malu platu i mngo manje posla zimi zbog kiše i lošeg vremena. Zato sam odlučio da idem u Libiju i iz Libije preko mora u Evropu, ali nisam mogao da pređem zbog naoružanih grupa koje su delovale u Libiji.Tada sam čuo da će otvoriti put ka Evropi preko Belorusije. Nadam sa se da ću stići u Evropu i da će mi se supruga i deca kasnije pridružiti. Kupio sam vizu i avionsku kartuza 800 dolara. Rečeno mi je da će me koštati još 500 dolara kada uđem u Poljsku. Ali kada sam stigao automobilom na poljsku granicu, počela je moja tragedija. Bilo je to 5. oktobra.

Na granici sam video ljude koji umiru od gladi, žeđi i hladnoće, ali nisam mogao ništa. Sada ja bežim od smrti. Trenutno obično spavamo na zemlji, među drvećem, ali je vreme veoma hladno. Ne možemo spavati. Ponekad zapalimo vatru, ali ponekad ne, zbog kiše.Gurale su nas i poljske vlasti i beloruska vojska. Poljske vlasti su nam oduzele SIM kartice. Odavde više nama kuda. Stopala su nam povređena i bole nas, nikada ne možemo da se odmorimo.Danas, opet nisam spavao, jer je temperatura bila preniska. Ali juče smo našli torbu u kojoj je bilo malo mleka i hleba. Hvala Bogu.Veoma je tužno kada umirete od hladnoće i gladi na vratima Evrope. Nemam šta drugo da kažem, ali tužan sam zbog svoje zemlje koju uništava predsednik Bašar al-Asad.

Trenutno mogu samo da razmišljam o svojoj deci i o tome kako moram da ostanem živ. Razgovaram sa njima i svojom ženom na VacApu, i ja osećam da su oni izgubili sve.Trebalo je da se oprostim sa njima kada sam odlazio iz Turske. Možda je to bio poslednji put da sam ih video. Molimo vas, samo nam pomozite da preživimo. Molim vas, neko nas neko spasi", rekao je Nidal Ibrahim za Al Džaziru.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram