"Ako se desi da neko zbog zaraze koronavirusom umre u intenzivnoj njezi, to mesto, odnosno krevet, odmah se popunjava novim pacijentom", priča Mirjana Petojević, medicinska sestra iz Splita koja već 13 godina radi u milanskoj Dečjoj bolnici "Vittore Buzzi".
„Sve bolnice u Milanu spojene su na sistem ‘Centar Covid 19’ i čim se pojavi slobodno mesto u nekoj od intenzivnih nega, ‘Centar Covid 19’ šalje novog pacijenta. Naša intenzivna nega je relativno mala, ima sedam kreveta i mi smo u potpunosti popunjeni“, nastavlja Petrojević u razgovoru za Slobodnu Dalmaciju.
Intenzivna nega za obolele od koronavirusa, u ovoj milanskoj bolnici je započela s radom pre desetak dana.
„Bolnica se nalazi u samom centru Milana. I sada, kada je ova situacija s koronavirusom izmakla kontroli, mi smo deo naše Intenzivne nege spremili za obolele od koronavirusa. To smo uradili pre desetak dana jer se stvorila potreba za dodatnim kapacitetima intenzivnih nega u Milanu“, nastavlja Mirjana.
Medicinska sestra sa prve linije odbrane u Milanu iz prve ruke svedoči strašnoj situaciji u kojoj se ova zemlja nalazi – a stanje, je, prema njenim rečima, gore nego što je ikada videla u 20 godina dugoj karijeri. Ona je, i pre koronavirusa, prošla u svom poslu ono što mnoge medicinske sestre neće proći u celom životu. Između ostalog, tri godine zaredom je, po tri nedelje boravila u Eritreji (Afrika), gde su odlazili talijanski kardiohirurzi kako bi operisali afričku decu, kojima je bila potrebna operacija srca.
„Mislila sam da su to najstresniji dani u mom žvotu. Znate, kada vidite ispred bolnice u Eritreji oca i majku, koji su svoje dete nosili nekoliko stotina kilometara, kako bi mu bila obavljena spasonosna operacija srca, onda postajete svesni života i onoga što on sa sobom nosi. Ti roditelji bi danima spavali na tlu ispred bolnice očekujući dobre vesti, kako bi svoje dete odneli kući, ponovno nekoliko stotina kilometara od bolnice. Međutim, sada, sada kada vidim protiv čega se mi u ovde Italiji borimo, postajem svesna da od gorega uvek postoji gore. Ova situacija u Italiji ne može ni sa čim do sad viđenim da se uporedi. Kada smo išli u Eritreju, bili smo svesni svega što nas čeka, a ovde smo sada bili u potpunosti nepripremljeni za ovaj scenario. Ovo je deveti krug pakla“, kaže medicinska sestra.
Pročitaj još:
Kako kaže, nije istina da su svi pacijenti stariji i hronični ili onkološki bolesnici.
„Ima pacijenata svih godina. Bolest očigledno ne bira. Evo sada kod nas, priključeni na respirator i u indukovanoj komi leže dvojica muškaraca, od 43 i 49 godina, kao i dečak od 13 godina. Na svu sreću, svi su oni u dosta dobrom stanju i mislim da ćemo ih uskoro skinuti sa respiratora. Inače, u proseku pacijent kojem je potreban respirator, na njemu bude priključen od sedam do 14 dana“, kaže Mirjana.
Zaštitne opreme za sad ima dovoljno, a kada jednom uđu na Intenzivnu negu, ostatak smene ne smeju da izlaze. Dnevna smena im traje osam sati, ali često se produi na devet ili deset sati, dok noćna smena traje 12 sati. Kako kaže, ne kontrolišu ih da li su zaraženbi virusom, već im samo mere temperaturu svaki dan – ko ima povišenu telesnu temperaturu, ne sme da uđe na Intenzivnu negu, već ga šalju kući. Ukolik temperatura potraje nekoliko dana, tek onda im rade bris.
„Najveći strah je da bolest ne donesemo kući. Valjda nećemo“, nada se ona.
Ulice u Milanu su puste, a ljudi se snalaze kako znaju i umeju. Međutim, Mirjan anaglašava da bi situacija u bolnicama danas bila dosta drugačija da je koronavirus shvaćen ozbilno na vreme.
„Da smo u početku, kada je u Italiji sve započelo, ozbiljno shvatili situaciju, danas nam ne bi bilo ovako. Pravi karantin je u Italiji proglašena pre nešto više od deset dana, a da je to urađeno pre četiri nedelje, sigurna sam da bi situacija bila puno bolja. Kada se koronavirus pojavio u Kini, svi smo odmahivali rukom i mislili da ta zaraza neće doći do Europe. A, vidite sada, sada se borimo za živote, za živote svih nas“, zaključuje ona.
U Italiji još uvek niko ne zna koliko bi ovo stravično stanje moglo da potraje. Priča se da je nedelja koja je za nama bila najgora, kaže Mirjana, i da bi brojevi sada mogli da počnu da se smanjuju – naime, iako Italija beleži nešto manji broj novozaraženih, broj preminulih je i dalje veoma visok. Svi se nadaju da će stanje što pre da krene da se smiruje.
„Nadajmo se, svi smo na izmaku snaga. Ne bojimo se toliko za svoje fizičko zdravlje, već za ono psihičko, da sačuvamo zdrav razum jer nije lako raditi u ovim uslovima i gledati strašnu patnju koju ljudi prolaze. Još je nama u našoj bolnici i dobro jer imamo malu intenzivnu negu, ali mojoj kolegici koja radi u Bergamu, u velikoj Intenzivnoj nezi je katastrofa kakva ne može rečima da se opiše“, zaključuje hrabra medicinska sestra.
