Gde odlaze pali diktatori: Asad je našao spas u Rusiji i nije jedini

Asad je pobegao iz Sirije rano u nedelju i tražio utočište u Rusiji, gde mu je predsednik Vladimir Putin dodelio azil. Time se dugogodišnji despot pridružio listi diktatora koji su pronašli utočište širom sveta, uključujući i u Sjedinjenim Američkim Državama.

Za neke je život u izgnanstvu bio luksuzan, kao što je otkrio filipinski lider Ferdinand Markos nakon što je svrgnut 1986. godine, završivši svoje poslednje godine u privatnoj vili u blizini Honolulua.

Za druge, međutim, svrgnuće je značilo skromnije ekonomske prilike i krivične prijave, jer ih međunarodni tužioci gone gde god se nalazili.

Evo kako su neki od svetskih diktatora provodili svoje dane u izgnanstvu.

Zin el-Abidin Ben Ali, bivši predsednik Tunisa

Ben Ali, bivši moćni predsednik Tunisa, pobegao je sa svojom porodicom u Saudijsku Arabiju u januaru 2011. godine, mesec dana nakon početka protesta Arapskog proleća. Njihov beg bio je užurban i naizgled neplaniran; članovi porodice su u koferima i torbama nagurali dolare i zlatne poluge, bežeći privatnim avionima i jahtama.

Ben Ali je u odsustvu osuđen na 35 godina zatvora zbog ekonomskih zločina. U izjavi iz 2016. priznao je "greške, zloupotrebe i kršenja" svog režima. Tunis je prodao njegovu vilu i stotine drugih nekretnina, biznisa, automobila, motocikala i jahtu. Ipak, to nije u potpunosti pokrilo milijarde za koje se veruje da su prebačene na ofšor račune tokom decenija. Ben Ali je umro u Džedi u Saudijskoj Arabiji, u septembru 2019. godine.

Idi Amin, "doživotni predsednik" Ugande

Idi Amin, tiranski predsednik Ugande, takođe je pronašao utočište na Bliskom istoku nakon što je svrgnut 1979. godine.

Prvo je pobegao u Libiju, gde ga je ugostio Moamer Gadafi. Kasnije se preselio u Saudijsku Arabiju, gde je živeo skromnim, srednjoklasnim životom do smrti 2003. godine, ostajući ogorčen zbog odbacivanja svoje zemlje i bez kajanja za više od 200.000 Uganđana koji su mučeni ili pogubljeni tokom njegove vladavine.

Hisen Habre iz Čada

Bivši čadski diktator Hisen Habre uživao je decenijama u luksuzu u Senegalu. Nakon što je svrgnut 1990. godine, vodio je udoban život u egzilu. Međutim, Habre je 2016. osuđen za zločine protiv čovečnosti i osuđen na doživotnu kaznu zatvora.

Umro je od posledica zaraze covid-19 2021. godine.

Žan-Klod Divalije sa Haitija

Haitijski diktator Žan-Klod Divalije, poznat kao "Bebi Dok", pobegao je u Francusku 1986. godine sa ogromnim bogatstvom.

Međutim, njegovo izgnanstvo se s vremenom pogoršalo, pa je završio u skromnom stanu. Vratio se na Haiti 2011. godine, gde je uhapšen, ali je nastavio da živi u luksuznom hotelu do svoje smrti 2014. godine.

Sjungman Ri iz Južne Koreje

Prvi predsednik Južne Koreje, Sjungman Ri, živeo je u maloj kolibi na Havajima nakon što je svrgnut 1960. godine. Bez prihoda, imao je teškoće u izgnanstvu i umro je 1965. godine, žudeći za povratkom u svoju domovinu.

Ferdinand Markos sa Filipina

Filipinski diktator Ferdinand Markos pobegao je na Havaje nakon što je svrgnut 1986. godine.

Tamo je živeo u luksuzu dok nije preminuo 1989. godine. Njegov sin, Ferdinand Markos mlađi, izabran je za predsednika Filipina 2022. godine.

Šejk Hasina iz Bangladeša

Bangladeška premijerka Šejk Hasina pobjegla je u Indiju nakon nasilnih antivladinih protesta koji su tokom leta rezultirali stotinama žrtava. Protesti, koji su započeli kao otpor kvotnom sistemu za državne poslove, prerasli su u širu pobunu protiv njenog autokratskog režima.

Hasina je prvobitno planirala kratko da ostane u Indiji, ali se njeno izgnanstvo produžilo na nekoliko meseci. Prema izveštajima, ona živi u bungalovu sa visokom sigurnošću u Nju Delhiju, koji služi kao sigurna kuća.

Askar Akajev

Askar Akajev, prvi predsednik Kirgistana, vodio je zemlju od 1990. do svog svrgavanja tokom Revolucije lala u martu 2005. godine. Njegovo predsedništvo postalo je ozloglašeno zbog optužbi za autoritarizam, izborne prevare i sistemsku korupciju. Nakon spornih izbora, Akajev je odbio da podnese ostavku, tvrdeći da su strani akteri pokušavali da destabilizuju zemlju.

Dana 24. marta 2005. godine, demonstranti su upali u predsednički kompleks i preuzeli kontrolu nad vladom. Istog dana, Akajev je pobegao u Rusiju, gde mu je dodeljen azil. I dalje živi i radi u Rusiji kao profesor i istraživač na Moskovskom državnom univerzitetu.

Porodica Slobodana Miloševića

Nakon pada i smrti Slobodana Miloševića, njegova porodica dobila je trajni smeštaj u Moskvi.

Mirjana Marković je bila počasni profesor Univerziteta Lomonosov u Moskvi, a sin Marko Milošević ima biznis u Kazahstanu i na jugu Sibira.

Pored toga što je u javnosti bila najpoznatija kao supruga Slobodana Miloševića, Mirjana je bila poznata i kao jedna od osnivača i prva predsednica stranke Jugoslovenska levica (JUL). Tokom postupka za ubistvo Ivana Stambolića, tužilac je 2007. godine da je naglasio da je režim predvođen Slobodanom Miloševićem i Mirjanom Marković naručivao ubistva političkih protivnika.

Interpol je izdao poternicu za njom, ali ruska policija je odbijala da je uhapsi, pretpostavlja se zbog jakih veza koje porodica Milošević ima u Rusiji.

Umrla je u Moskvi, gde je kremirana, a potom je njena urna dopremljena u Srbiju i sahranjena u dvorištu porodične kuće u Požarevcu, gde je 2006. godine sahranjen njen suprug Slobodan Milošević.