0
“Nema suvereniteta u samoći”, poetska definicija novog italijanskog premijera Marija Dragija, kojom je označio kraj ambivalentnosti prethodne vlade po pitanju odnosa prema NATO i EU, se izuzetno svidela američkom predsedniku Džou Bajednu.
Dragijeva opaska bila je upućena italijanskim suverenistima, ali je efikasno primenjiva na sve političke lidere “slobodnog sveta” koji misle da mogu da budu saveznici SAD i da posluju sa Kinom.
Pročitajte još:
Interesovanje za Evropu
Od vremena Džordža Buša starijeg, u Beloj kući nije sedeo predsednik toliko zainteresovan za Evropu. Međutim, posledice četvorogodišnje vladavine Donalda Trampa neće biti lako eliminisati. Bajden je odradio lakši deo posla: retorika i proklamovani sistem vrednosti su promenjeni za 180 stepeni. Sada sledi mnogo teži zadatak: obnavljanje savezništva i povratak poverenja između dve obale Atlantika.
Retorika i potezi EU, pre svega Nemačke i Francuske, prema Kini i Rusiji ne idu ruku pod ruku. Štaviše, mnogo su više kontradiktorni nego usklađeni. Sporazum EU sa Kinom o investicijama, nastavak gradnje gasovoda Severnog toka 2, želja za redefinisanjem NATO i njegove uloge, samo su neke od neuralgičnih tačaka u odnosima SAD i EU, čitaj Berlina i Pariza.
Ulazak Dragija na političku scenu redefiniše odnos snaga u samoj EU i izbor preferencijalnih sagovornika Vašingtona na Starom kontinentu. Za razliku od prethodnih italijanskih vlada koje su namigivale Kini i Rusiji, Dragi je vratio Drugu republiku na svoje tradicionalne evroatlantske stubove. Za Dragija, jedinstvo EU sa SAD u odnosima sa Kinom nije opcija već obaveza.
Bajden upozorava na Kinu
Evropska unija, ili bolje rečeno, Pariz i Berlin imaju rezerve prema formiranju bloka D10 koji su zamislili Bajden i britanski premijer Boris Džonson. Bajden je na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji krstio D10 kao “Savez demokratija” za obuzdavanje Kine i Rusije i odbranu ljudskih prava.
Bajden je još kao izabrani predsednik, u više intervjua, naglasio da je Peking zajednički neprijatelj bloka demokratskih država: ”Najbolja strategija je da delujemo koordinisano i na istoj talasnoj dužini sa našim tradicionalnim saveznicima protiv Kine. Uspostavljanje te saradnje i kooridinacije biće jedan od mojih prioriteta”.
Te izjave Bajdena nisu bile samo puko iznošenje programa nove adminstracije već i indirektno upozorenje EU da ne potpisuje sporazum o investicijama sa Kinom. Brisel se pod uticajem Berlina oglušio na poruke iz Vašingtona i sporazum sa Pekingom je potpisan. Nemačka ekonomija i samim tim blagostanje u Saveznoj Republici je direktno vezano za izvozno orjentisanu privredu i Berlin nema luksuz da se odrekne ili dovede u pitanje pristup kineskom tržištu, kao i da odustane od Rusije kao energetskog snabdevača i najvećeg dobavljača neophodnih primarnih materija za industriju. Dovoljno je pogledati na geografskoj karti gde završavaju svi “Novi putevi svile” i energetski “kolač” Nemačke da bi se shvatila pozicije Angele Merkel.
Bajden okom, Džonson skokom
Zvanični Peking, kao i Moskva, su već stavili do znanja da bi formiranje D-10 videli kao neprijateljski akt. Poslednje što je potrebno Nemačkoj u periodu kada se, poput svih zemalja, bori da limitira štete od ekonomske krize prouzrokovane pandemijom jeste eskalacija rivalstva sa Kinom.
Na drugoj strani Lamanša, Bajdenove poruke u letu je uhvatio britanski premijer Boris Džonson. Za razliku od Merkelove i Makrona koji ne moraju da se “posipaju pepelom” pred novom administracijom u Vašingtonu zbog odnosa sa Donaldom Trampom, Džonson mora da vodi računa i o tome da je Bajden katolik i poreklom Irac. Detalji sa specifičnom težinom u veoma senzibilnom periodu za budućnost Severne Irske.
Bajden okom, Džonson skokom. Tako bi se mogła slikovito opisati ideja o pretvaranju G7 u D10 koja je zvanično potekla od premijera Ujedinjenog Kraljevstva pošto London u ovoj godini predsedava grupom najrazvijenijih zapadnih zemalja. U privilegovan klub demokratija bi trebalo da uđu Australija, Indija i Južna Koreja, sve odreda sa otvorenim sporovima ili neraščišćenim računima sa Kinom.
EU ne želi da se meša u sukom SAD i Kine
Nema sumnje da Džonson želi da jednim udarcem ostvari dva cilja: formiranje D10 je odlična lansirna rampa za njegov projekat “Global Britain” i pokazatelj da EU nije jedini format u kome je Velika Britanija mogla da realizuje svoje nacionalne ciljeve.
Anglo-američka inicijativa D10 se direktno kosi sa proklamovanom “geopolitičkom Evropom” od strane predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen a i planovima francuskog predsednika Emanuela Makrona o “strateškoj autonomiji” EU koja je kadra da brani svoje granice i svoje interese. U Berlinu i Parizu ne doživljavaju tako ozbiljno kinesku a pogotovo ne rusku pretnju i želeli bi da ostave EU po strani u sukobu između Vašingtona i Pekinga.
Bajden i Makron se najviše razilaze po pitanju Rusije i Turske dok će novi predsednik SAD imati najviše problema sa Nemačkom oko stvaranja alijanse protiv Kine. Bez obzira ko bude nasledio Merkelovu u Berlinu, Nemačka će biti spremna da pregovara sa svima i o svemu samo da sačuva svoj pristup kineskom tržištu, fundamentalan za izlazak iz ekonomske krize.
Francuska čvrsta ruka protiv Turske
Francuski predsednik Makron je prošle nedelje potvrdio da nije promenio svoje mišljenje: “NATO je formiran da bi se oduprlo Varšavskom paktu, danas nema ničega što liči na Varšavski pakt”. Međutim, to ne znači da Makron ima nameru da bude novi De Gol i raskine savezništvo sa SAD. Naprotiv, želi da ga ojača, ali na novim osnovama u kojima bi EU bila ravnopravan partner Vašingtonu. Pariz je svestan da ne može da primeni evropsku verziju “doktrine Monro”, ali bi prvi korak u tom smeru bio preuzimanje odgovornosti za sopstvenu sigurnost.
Predsednik Makron je već stavio do znanja da bi u odnosima sa Rusijom trebalo glavnu reč da vode Evropljani jer su oni komšije sa Rusima a Moskva je nezaobilazni partner ako se želi sačuvati mir na kontinentnu. U Jelisejskoj palati su spremniji da upotrebe čvrstu ruku protiv Turske nego protiv Rusije, pošto je Ankara ozbiljno dovela u pitanje ekonomske i druge interese Pete republike u istočnom Mediteranu i Africi.
Slabljenje savezništva sa dve strane Atlantika ne bi imalo samo negativne posledice na NATO, bilo bi mnogo pogubnije za samu EU jer bi proizvelo neizbežnu podelu između istočnih i severnih članica EU sa zapadnim i južnim. Generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg je upozorio svoje kolege da EU ne može da zaštiti Evropu a da članice Severnoatlantske alijanse iz EU finansiraju samo 20 odsto budžeta NATO. Takođe, EU je u velikom zakašnjenju u svim strateškim sektorima: od novih tehnologija preko veštačke inteligencije do modernog naoružanja.
Evropa između SAD i Kine
Bivši norveški premijer je u pravu ne samo zbog limitiranog finansiranja Alijanse od strane država EU već i zbog geografije. Za bezbednost Starog kontinenta su od fundamentalnog značaja saveznici u NATO-u koji nisu članovi EU: Norveška i Island na severu, Turska na jugu a Velika Britanija, SAD i Kanada na zapadu.
Opšteprihvaćena prognoza da će budućnost biti obeležan sukobom SAD i Kine ima dve mane: prva je da je sukob već uveliko počeo a druga je što u Evropi ima još lidera koji veruju da sklapanjem poslova sa Kinom mogu da izvuku svoje zemlje iz krize, a da će Amerikanci posle završiti posao.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
