Ovo je odgovor "patetične" Evrope Trampu: Nemačka pokrenula nezapamćenu vojnu reformu, u Danskoj obavezni vojni rok za žene

Ovaj šok izazvao je talas radikalnih političkih i vojnih promena širom kontinenta.

Najveći pomak desio se u Nemačkoj. Nova vlada, predvođena kancelarom Fridrihom Mercom, ukinula je ustavno ograničenje zaduživanja, tzv. „kočnicu zaduženja“, što otvara mogućnost ulaganja čak 600 milijardi evra u odbranu u narednoj deceniji. Analitičari to smatraju pravim „Zeitenwende“ – prekretnicom koju je bivši kancelar Šolc najavio 2022. posle početka ruske invazije na Ukrajinu, ali koju tek sada prati konkretna akcija.

Francuska, pod predsednikom Emanuelom Makronom, razmatra proširenje nuklearne zaštite i na druge evropske saveznike, što podržavaju i Poljska i baltičke zemlje. Makron već godinama zagovara evropsku stratešku autonomiju, a sada su ideje o sopstvenom nuklearnom štitu sve ozbiljnije.

Poljska i baltičke države povukle su se iz Otavske konvencije o zabrani mina, a Litvanija je napustila i konvenciju o kasetnoj municiji. Ove zemlje se intenzivno naoružavaju, s obzirom na neposrednu blizinu Rusije. Litvanija već kupuje 85.000 mina, dok Poljska planira domaću proizvodnju milion mina.

U isto vreme, vojni rok se vraća u modu. Danska uvodi obavezni vojni rok za žene i snižava zdravstvene standarde za regrute, a Poljska planira obuku za sve punoletne muškarce.

Čak i tradicionalno neutralne zemlje, poput Irske, preispituju svoje vojne politike. Irska vlada predložila je zakon kojim bi se vojska mogla slati u misije bez odobrenja UN, čime bi se izbegla eventualna ruska ili američka blokada.

Evropa ne razmatra samo ko će da se bori, već i ko će da isporučuje oružje. Pojedine države, poput Portugala, preispituju kupovinu američkih F-35 aviona zbog zavisnosti od američkog lanca snabdevanja, te sve više razmatraju evropske alternative.

Ipak, jedinstvo u pristupu još uvek izostaje. Plan predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen pod nazivom „ReArm Europe“ (kasnije preimenovan u „Readiness 2030“) naišao je na otpor Španije i Italije. Italijanska premijerka Đorđa Meloni odbacila je ideju o slanju italijanskih vojnika u mirovne misije u Ukrajinu, dok je španski premijer Pedro Sančes naglasio da njegova zemlja ima drugačije bezbednosne prioritete, pre svega na južnoj granici, a ne na istoku.

Ovakve izjave izazvale su nezadovoljstvo u istočnoj Evropi. Bivši litvanski ministar spoljnih poslova Gabrielius Landsbergis izrazio je zabrinutost što zapadnije zemlje ne uviđaju koliko je pretnja stvarna u blizini ruske granice.

Uprkos nesuglasicama, analitičari poput Piotra Burasa iz Evropskog saveta za spoljne odnose smatraju da potpuna evropska jednoglasnost nikada nije bila realna. Umesto toga, ključno je kako se ponašaju velike sile – Nemačka, Francuska, Velika Britanija i Poljska.

Na pitanje da li će mart 2025. ostati upamćen kao trenutak kada se Evropa probudila, Buras odgovara: „Da, probudili smo se – ali sada moramo da se obučemo.“

*ovaj tekst je napisan uz pomoć ChatGPT