U protekle tri decenije Kina je bila u usponu superciklusa koji je doveo do skoro neprekidne ekspanzije kapaciteta zemlje za proizvodnju, apetita za potrošnjom i sposobnosti da projektuje moć širom svetske ekonomije. Komunistička partija Kine je neumorno težila ekonomskom razvoju iznad svega ostalog, čak i kada je jednoumlje nateralo stranku da napravi političke greške — stvorivši ogroman balon na tržištu nekretnina. Nije bilo vremena za zaustavljanje radi ispravki dok je Kina mislila samo na novac. Ipak, sada se čini da je era kineske dominacije i zvanično završena.
Ova era ekspanzije nije bila samo blagodet za Peking, već je takođe podstakla globalnu potražnju. Zemlje su se oslanjale na kinesku glad za brzom modernizacijom i industrijsku moć da bi ubrzale sopstveni razvoj. Čak su i američke kompanije videle Kinu kao sledeće veliko globalno tržište – i prema tim uverenjima su se kladile i izgubile opklade.
Bogaćenje više nije veliki projekat Kine – projekat je moć. Kao rezultat toga, promenili su se i prioriteti vlade i njeno ponašanje. U prošlosti, kad god se činilo da je recesija na pomolu, KPK je pritekla u pomoć. Ovog puta ne dolazi nikakav veliki stimulans. Niti će se vratiti eksplozivni rast koji su stručnjaci nekada očekivali od Kine. Odnos Pekinga sa spoljnim svetom više nije vođen principima ekonomske racionalnosti, već njegovom čežnjom za političkom moći, prenosi Biznis Insajder.
„Ovde se više ne radi o ekonomiji, već o naprednoj tehnologiji i oružju“, rekao je Li Miler, osnivač kineske konsultanske kuće „China Beige Book“.
Kao odgovor, američka preduzeća treba da razmotre kako bi drugačije donošenje odluka u Pekingu sada moglo da se okrene. Za sve, od američkih farmera do farmaceutskih kompanija, to znači smanjenje potražnje i nestabilne lance snabdevanja. Za kreatore politike, to znači Kinu koju je teže ublažiti kada dođe do sukoba. Za ostale, to znači nesigurniji svet.
Kineska ekonomija se savijala pod teretom svojih strukturnih problema već skoro deceniju, ali od kraja Sijeve politike zatvaranja zbog pandemije koronavirusa, postalo je jasno da je njen model rasta i zaista pokvaren. Dosadašnja priča Pekinga je bila tvrdnja da će, kao i druge ekonomije koje se popravljaju od pandemije, Kina vremenom nastaviti svoj normalan obrazac rasta. Umesto toga, izgleda da ekonomija zaostaje.
Počnimo sa tržištem nekretnina u zemlji, čiji se značaj ne može preceniti. Ne samo da je to najveći izvor bogatstva za kineska domaćinstva, već su i nekretnine mehanizam preko kojeg se finansiraju lokalne samouprave. Umesto poreza na imovinu, opštine prodaju velike delove zemlje investitorima, a zatim prihod koriste za osnovne socijalne usluge kao što su popravljanje puteva i isplata penzija. Gradovi poput Šangaja i Pekinga dobijaju veliku pažnju, ali oni čine samo delić tržišta nekretnina. Imovinske firme su najviše gradile u gradovima trećeg reda u kojima ljudi nisu tako bogati. Ovde ćete naći zloglasne kineske gradove duhova.
Već godinama je jasno da je kinesko tržište nekretnina u problemima. Kina ima 1,4 milijarde stanovnika, ali je izgradila stambene objekte za tri milijarde stanovnika, prema procenama stručnjaka. Mnogi projekti su od mega razvoja postali prazni spomenici želji Pekinga za rastom. U Šenjangu su farmeri preuzeli razvoj praznih vila za ispašu stoke.
Zabrinut da će sektor eksplodirati, Peking je u više navrata pokušao da ograniči kredit koji je podsticao balon. Ali pošto su nekretnine igrale tako vitalnu ulogu kao mehanizam državnog finansiranja, Kina je morala da nastavi da gradi, uprkos ovim problemima. Vlasti nisu htele da promene način na koji se lokalne samouprave finansiraju ili da dozvole da se finansije kineskih domaćinstava raspadnu, tako da nisu mogle da dozvole da cene padnu. Ta kreditna zavisnost ostaje.
Ali ovaj sistem, podržan spekulacijama i lakom zaradom, počinje da se ruši. Kantri Garden, najveći kineski investitor za nekretnine, na ivici je propasti. U znak da se Peking umorio od ove igre, vlasti su uhapsile Ksu Jiaina, predsednika Evergrandea, još jednog velikana u oblasti nekretnina. Pokrajine koje su gladne novca prinuđene su da traže pomoć — što savezna vlada ne želi da da — i da prodaju imovinu za koju lokalne vlade tvrde da je nelikvidna. Ogroman, neproziran bankarski sektor u zemlji, koji je služio kao okosnica buma nekretnina, takođe je pod pritiskom.
„Nismo bili u situaciji da toliki programeri ne ispunjavaju obaveze i da se potrošači pitaju da li treba da plate stan unapred ili ne“, rekla je Šarlin Ču, generalni direktor i viši analitičar u Autonomnom istraživanju.
Zvanični podaci pokazuju relativno skroman pad cena do sada, ali kao i mnogi zvanični ekonomski podaci koji ovih dana dolaze iz Pekinga, teško je te brojke shvatiti ozbiljno. Privatni podaci pokazuju pad cena za 15 odsto u metropolama kao što su Šenžen i Šangaj. U gradovima drugog i trećeg reda cene su pale za čak 50 odsto, navodi Blumberg.
„Osamdeset posto ukupne prodaje po oblastima je u gradovima trećeg i nižeg nivoa“, rekla je Ču, dodajući da se mnoga od ovih mesta suočavaju sa dugoročnim strukturalnim problemima.
Sektor nekretnina je najvidljiviji znak kineske zvezde koja bledi, ali i drugi ključni delovi ekonomije pokazuju pritisak. Dok se ostatak sveta bori sa inflacijom, Kina je i dalje u deflatornom režimu. Izvoz — koji čini 40 odsto rasta BDP-a zemlje — u julu je dostigao najniži nivo u poslednje tri godine i pao za 14 odsto u odnosu na isto vreme godinu dana ranije. Avgustovske brojke o izvozu su pokazale izvesno poboljšanje, ali su i dalje pale za 8,8 odsto u odnosu na godinu ranije.
Sveukupno, Autonomous očekuje da će kineski izvoz usporiti osam odsto u odnosu na prošlu godinu. Ču — koju su nazivali „rok zvezdom“ kineske analize duga — rekla je da ova slabost nije samo rezultat cikličnog pada, to je deo trajnijeg pomeranja lanaca snabdevanja izazvanog trgovinskim tenzijama sa Evropom i SAD. To su moćne sile koje nije lako preokrenuti. Kada multinacionalne korporacije više ne vide Kinu kao izvor stabilnog rasta, mogle bi da počnu da menjaju svoje planove za investiranje. U isto vreme, domaća zabrinutost zbog smanjenja zaposlenosti može promeniti osnovno ponašanje potrošača koje je pokretalo uspon Kine. Ovo može stvoriti začarani ciklus koji se samopojačava i koji smanjuje ulaganja i nisku potrošnju, prenosi Biznis Insajder.
Ču je započela godinu sa jednim od najslabijih izgleda rasta za Kinu na Volstritu, a druga polovina izgleda lošije. Autonomousov vlasnički indeks rasta za Kinu, Real Autono Economic Activiti Composite, predviđa da će ekonomija zemlje rasti za 3,8 odsto tokom cele 2023. godine, što je manje u odnosu na prvobitnu projekciju od 4,2 odsto u januaru — i gore nego što je Autonomous projektovao tokom kineske pandemije koronavirusa. Peking predviđa rast od 5 odsto — a s obzirom na to koliko čvrsto KPK voli da upravlja očekivanjima, zvaničnici će se držati tog broja. To je daleko od dvocifrene politike rasta koju su nekada tražili i signala kineskom narodu da Peking neće usmeravati svoje banke da daju kredite kako bi se ekonomija ponovo pokrenula brže.
Viktor Ši, vanredni profesor i direktor Kineskog centra 21. veka na Univerzitetu Kalifornije u San Dijegu, rekao je da kada ga ljudi pitaju da li će u Kini doći do finansijske krize, on im kaže da je Kina „stalno u finansijskoj krizi“.
Ekonomija je dovela Peking u problem. Komunistička partija Kine ima previše toga da uradi, a nema dovoljno novca ili vremena da to uradi. Omogućavanje korekcije tržišta nekretnina, spašavanje lokalnih samouprava, stvaranje novog mehanizma finansiranja za njih, razvoj mreže socijalne sigurnosti za ljude kroz svu ovu nestabilnost — sve to košta. Kreatori politike strahuju šta bi ovaj poremećaj mogao da učini njihovom kontrolisanju vlasti. Pad cena nekretnina i smanjenje izvoza opteretili bi bogatstvo kineskog naroda, a vlada je zabrinuta da bi značajna korekcija izazvala nemire.
„Svaki put kada dođe do ozbiljnog pada cena nekretnina, Peking to smatra rizikom za društvenu stabilnost“, rekla je Ču.
Osim toga, Peking će možda morati da sačuva svoju vatrenu moć za druge probleme koji se pojavljuju. Dugoročno, KPK mora da brine o kineskoj demografiji. Zahvaljujući vladinim mandatima kao što je politika jednog deteta, stanovništvo zemlje ubrzano stari. Radna snaga će uskoro početi da se smanjuje, trenutno na svakog penzionera u Kini dolaze tri radno sposobna odrasla lica, prema prema podacima koje je prikupio J Capital Research, do 2050. taj odnos će dostići jedan prema jedan. Bez procvata cena nekretnina ili kontinuiranog rasta, sve veći broj penzionera će staviti težak teret na trošnu kinesku mrežu socijalne zaštite. BDP po glavi stanovnika je oko 12.800 dolara. Kada je Japan 1991. počeo da se bori sa sličnom dinamikom – starenjem stanovništva, ogromnim dugom i usporavanjem rasta – njegov BDP po glavi stanovnika bio je više nego trostruko veći od tog iznosa, na 41.266 dolara u današnjim dolarima. Kina će ostariti pre nego što se obogati, postavljajući zadatak rasta ekonomije na sve manje ljudi kako vreme odmiče.
Ukoliko se ne preduzmu drastične akcije, budućnost kineske ekonomije će više ličiti na staru, sporu mrlju. Prošle nedelje, Blumberg je izvestio da kreatori politike razmatraju skromne stimulacije od 137 milijardi dolara — sasvim dovoljno da ispune svoj ionako relativno nizak godišnji cilj rasta, i ništa na putu reformi.
PROČITAJTE JOŠ:
Ideja da kineski kreatori politike povezuju političku stabilnost i ekonomski rast je dogma na Zapadu, ali ono čemu smo sada svedoci sugeriše da to nije slučaj — barem ne u praksi. Peking nije potrošio novac na socijalne programe za svoje starije stanovništvo, niti je pokušao da se pozabavi troškovima života mladih porodica. Da je ekonomska modernizacija bila najvažnija stvar, ovo bi bilo u pitanju pre mnogo godina. Ali nije. Kreatori politike ne žele imploziju, ali više se ne zalažu ni za razvoj.
„Svu politiku sada određuje sam Si Đinping, a njegovi prioriteti su trošenje novca na uključivanje u tehnološku i trku za nacionalnu bezbednost sa SAD“, objasnio je Ši.
Nekada su infrastruktura i imovina bili veliki korisnici blagodeti Pekinga, a sada je vojska. Procene američke vlade navode godišnji budžet Kine za odbranu na oko 700 milijardi dolara, što je mnogo više od procena nezavisnih nevladinih organizacija od oko 290 milijardi dolara i malo je manje od onoga što SAD godišnje troše na odbranu, 800 milijardi dolara.
Kina nikada nije bila veliki uvoznik iz Amerike, ali će određeni sektori biti na udaru kada se trgovinski odnosi resetuju. Posrnula kineska ekonomija će potisnuti potražnju za robama poput uljarica i žitarica, posebno će pogoditi američke poljoprivrednike. Takođe će pojesti korporativni profit kompanijama kao što su Najk i Starbaks koje su se kladile na kineske potrošače. Američka ograničenja na izvoz tehnologije — stvorena da se suprotstave novim problemima nacionalne bezbednosti — ugrožavaju prihod od više od 50 milijardi dolara koji američki proizvođači čipova ostvaruju prodajom Kini.
Vreme je da zamislimo budućnost u kojoj Kina neće postati bogata, ali može ostati moćna — izgraditi svoju vojsku i nastaviti da razvija domaće tehnološke sposobnosti. Istorija je pokazala da ekonomska oskudica ne mora da ometa kineska tehnološka dostignuća.
BONUS VIDEO: Tramp i ostali optuženi u slučaju Džordžija