Da li se Amerika sprema za napad na Iran i kakve su moguće posledice

Prema podacima organizacija za ljudska prava, u protestima koji traju od kraja decembra ubijeno je više od 2.000 ljudi, dok je na desetine hiljada uhapšeno. Demonstracije su izbile zbog kolapsa nacionalne valute, nestašica i naglog pada životnog standarda, ali su brzo poprimile politički karakter. Uprkos gotovo potpunoj internet blokadi, iz Irana stižu i mrežama se šire potresni snimci koji svedoče o razmerama represije: improvizovana mrtvačnica u Forenzičkom centru Kahrizak, južno od Teherana, ispunjena je telima u crnim vrećama, dok porodice u očaju pokušavaju da identifikuju stradale.

Trampove „crvene linije“ i rastuća očekivanja

Donald Tramp poslednjih nedelja sve otvorenije govori o mogućnosti američkog vojnog odgovora. U intervjuu za CBS Njuz upozorio je da će SAD preduzeti „snažne mere“ ukoliko Iran počne sa pogubljenjima demonstranata. Iako takva izjava ne znači automatski rat, ona stvara očekivanja, kako među iranskim demonstrantima, tako i unutar američke javnosti i saveznika Vašingtona.

Bivši ministar odbrane i nekadašnji direktor CIA Leon Paneta izjavio je da Tramp, nakon ponovljenih javnih upozorenja, sada nosi i određenu odgovornost. „Predsednik je iranskom narodu poručio da pomoć dolazi. Kredibilitet Sjedinjenih Država zahteva da se makar nešto učini“, rekao je Paneta, naglašavajući da to ne mora nužno značiti opsežnu vojnu intervenciju.

Internet blokada i represija otežavaju procenu punih razmera nasilja, ali dostupni snimci ukazuju na masovna stradanja. Ukoliko režim opstane, upozoravaju analitičari, istorija će neminovno postaviti pitanje zašto su velike sile posmatrale krvoproliće bez konkretnog odgovora.

Analitičari o mogućem napadu

Politički analitičar Božo Kovačević smatra da američki napad na Iran nije samo moguć, već i sve izgledniji. On podseća da su SAD pre šest meseci bombardovale tri iranska nuklearna postrojenja, čime su se direktno uključile u sukob koji je dotad uglavnom vodio Izrael.

„Ta bombardovanja bila su deo šire strategije slabljenja iranskog režima. Danas, uz masovne proteste i unutrašnje potrese, čini se da su se stekli uslovi koji mogu voditi njegovom slomu“, ocenjuje Kovačević za Index.hr. On podseća i na izjavu nemačkog kancelara Fridriha Merca, koji je rekao da se iranski režim možda nalazi u svojim „poslednjim danima ili nedeljama“.

S druge strane, analitičar Denis Avdagić upozorava na ograničenja vojne sile. „Iran je ogromna zemlja. Kopnena intervencija značila bi scenario ‘Irak 5.0’, u koji se niko razuman ne bi upustio“, kaže Avdagić. On dodaje da bi ciljani udari na rukovodstvo ili verski vrh mogli proizvesti suprotan efekat, homogenizaciju društva i jačanje represije.

Zašto Iran deluje slabije nego ikad?

Iz ugla Vašingtona, trenutak deluje strateški primamljivo. Iran je ekonomski iscrpljen, sa ozbiljnim problemima u snabdevanju hranom i energentima. Regionalni uticaj Teherana značajno je oslabljen: Hezbolah i Huti, ključni iranski saveznici, pretrpeli su teške udarce, dok je prošlogodišnji dvanaestodnevni rat sa Izraelom desetkovao iranski vojni i obaveštajni vrh.

Dodatni faktor nestabilnosti jeste i pitanje nasledstva. Vrhovni vođa ajatolah Ali Hamnei ima 86 godina, a borba za buduću kontrolu nad sistemom odvija se paralelno sa protestima. Za mnoge u Vašingtonu, ovo izgleda kao istorijska prilika da se okonča vladavina režima koji je decenijama destabilizovao Bliski istok i čiji su saveznici odgovorni za smrt hiljada Amerikanaca, od Bejruta 1983. do Iraka.

Lekcije iz prošlosti i dilema intervencije

Ipak, istorija upozorava na oprez. Američke intervencije od Vijetnama, preko Iraka i Avganistana, do Libije, često su započinjane sa uverljivim razlozima, ali su završavale dugotrajnim haosom. Ključno pitanje koje se sada nameće jeste: da li bi američki udari zaista pomogli demonstrantima ili bi iranskom režimu dali povod za još brutalniju represiju?

Tokom „Zelenog pokreta“ 2009. godine, tadašnji predsednik Barak Obama izbegavao je direktno mešanje kako SAD ne bi postale „izgovor“ za nasilje. Kasnije je priznao da žali zbog nedostatka snažnije moralne podrške, ali vojna opcija tada nije bila realna.

Ni danas ne postoje laki odgovori. Sajber napadi mogli bi poremetiti komandne strukture režima, a vazdušni udari oslabiti bezbednosni aparat, ali je teško zamisliti da bi američka sila mogla direktno zaštititi demonstrante na ulicama. Uklanjanje verskog vrha moglo bi otvoriti prostor za novog autoritarnog vladara, dok u Iranu ne postoji jasno profilisana opozicija sposobna da vodi stabilnu tranziciju.

Pored svega, postavlja se i pitanje američkih kapaciteta. SAD su vojno angažovane širom sveta, dok Tramp paralelno vodi nekoliko ambicioznih spoljnopolitičkih inicijativa. Kritičari ukazuju i na protivrečnosti njegove politike, zagovaranje demokratije u Iranu, uz drugačiji pristup u drugim delovima sveta.

Upitan da li može garantovati da bi američki udari zaštitili demonstrante, Tramp je odgovorio: „Nikad se ne zna“.

U toj rečenici sadržana je suština dileme. Potencijalna američka intervencija u Iranu mogla bi značiti istorijski preokret i kraj jednog od najtvrđih režima na svetu, ali i otvaranje nove, nepredvidive faze globalne nestabilnosti, čije bi posledice daleko nadmašile granice Irana.