Crna Gora posle izbora: Sad je neophodna odlučnost EU

Demokratija u Crnoj Gori je do sada bila prazna reč: Milo Đukanović se više od tri decenije svojski trudio da to tako bude, iako ova bivša jugoslovenska republika ima odavno sve prerogative zapadne demokratije: ustav, izabranu vladu, predsednika i partije koje ne zastupaju isključivo interese etničkih grupa, što je na Balkanu endemski izuzetak.Za NATO je to već bilo dovoljno da Crnu Goru primi u članstvo, a za EU da 5 godina pre toga, 2012., da započne pristupne pregovore. Nikog nije interesovalo kako to Đukanovićeva partija DPS od 1990. uvek dobija sve predsedničke i parlamentarne izbore.To se promenilo tek u prošlu nedelju pobedom na parlamentarnim izborima opozicionog saveza široke orijentacije: od prosrpskih (time i proruskih) do reformističkih i liberalnih gledišta. Uprkos svim razlikama, ova Alijansa je garantovala da će Crna Gora ostati u NATO i na liniji EU. U parlamentu od 81 trenutno raspolažu sa 41. mandatom, većina koja je više nego knap.

Vrlo kasno u izbornoj noći je Milo Đukanović izgovorio da će prihvatiti svaku demokratsku odluku. Sredinom nedelje je uspeo da izusti i da je razmaženi DPS izgubio izbore. Predsednik je natuknuo i da ne bi bio ni iznenađen ako pobednici na izborima ne bi uspeli da sastave vladu. Posle konstituisanja novog parlamenta za taj posao su predviđena tri meseca.

Predsednik Đukanović ima iskustva u novim ulogama

Predsednik Đukanović ima mnogo više vremena i mogao bi da se oseća sigurnim: njegov mandat traje do 2023. Jeste da ga je opozicija pozvala da podnese ostavku, ali skoro niko ko ga poznaje ne bi na tu opciju u opkladi uložio ni centa. Veća verovatnoća postoji da će se on brzo snaći u novoj situaciji, jer sa novim situacijama i ulogama ima itekako iskustva: mnogo više od i jednog drugog političara na Balkanu, čak i u Evropi.Đukanović je nekad bio kadar Komunističke Partije Jugoslavije. A potom najmlađi premijer Evrope. Prvo je bio saveznik Slobodana Miloševića i podržavao je njegovu ratnu politiku. U to doba je Crna Gora bila pozadinska teritorija za osvajanje Hrvatske, za šta se Đukanović kasnije izvinio. On je 1997. raskinuo sa Beogradom, a Crna Gora je postala sigurna luka za srpske opozcionare. Uspeo je da svoju zemlju drži van rata na Kosovu. Za EU i USA je u to doba bio dobrodošao saveznik. Crna Gora je 2006. proglasila nezavisnost.Međutim, već od ranih 90-tih godina prošlog veka je Milo Đukanović sa svojim pajtašima imao i druge ciljeve: embargo protiv Jugoslavije nije iskoristio samo da švercuje na veliko cigarete, o čemu je već naširoko pisano. Ne, švercovao je bukvalno sve: oružje, naftu, luksuznu robu. Tranzitna linija Italija-Crna Gora je nekoliko familija u Podgorici učinila enormno bogatim. A kasniji mega-izvor bogaćenja mu je bila privatizacija državnih preduzeća.

Državni organi Crne Gore u rukama Đukanovićevih pajtaša

I policija, i pravosuđe, i lokalni organi uprave: svuda su se ugnezdili Đukanovićevi pajtaši. Zato DPS nije morao da se bavi otvorenom krađom izbora. Bilo je dovoljno da pripadnike određenih profesionalnih grupa -poput policajaca i njihovih familija- kao i određenih etničkih manjina DPS “inspiriše da pravilno glasaju”.Uprkos upadljivo skromnoj plati, svejedno jel premijera jel predsednika, je Đukanović teški milioner, vlasnik gomile firmi: što direktno, što preko kumova i članova familije. Borci protiv mafije su u Italiji 90-tih godina snimili njegove i danas interesantne razgovore: sa kim je i kako pravio pare.

U EU papirima je Crna Gora redovno opisivana kao država u kojoj postoje jake “neformalne strukture” i “odnosi zavisnosti”. Protiv njih nova vlada sada mora da se izbori. A i protiv predsednika partije i države koji je do sada uspeo i teže stvari da prevali preko leđa od prvih pupoljaka istinske i prave demokratije. Samo jedan glas više: to bi i u najsnažnijim demokratijama bio rizik za svaku vladu, a na Balkanu je to prosto izazov.Upravo zbog toga novoj vlasti treba odlučna pomoć Evropske Unije koja mora da ima pravu strategiju za Jugoistočnu Evropu i Crnu Goru. To podrazumeva kontinuiranu pažnju i odlučnost da istraje na realizaciji zahteva, a ne da se, kao do sada, zadovoljava izglasavanjem zakona i zatvaranjem očiju na to što se ne implementiraju.Autor: Gerwald Herter/Prevod: Mirko Vuletić