Čežnja za demokratijom na jugoistoku Evrope

Protestuje se u Bugarskoj, protestovalo se i u Crnoj Gori, Srbiji, Mađarskoj… Sve više ljudi u tom delu Evrope angažovano se zalaže za demokratiju i vladavinu prava. Oni su zaslužili više podrške, smatra Keno Fersek.Oni propagiraju nacionalističku politiku, delimično etnicističku i politiku suverenizma. A pod okriljem tog ideološkog plašta instalirali su korumpirane klijentelističke sisteme.

Zabrinutost i nesigurnost

Takav razvoj događaja omogućile su pre svega brojne krize koje su se nizale jedna za drugom, krize koje je Evropska unija doživljavala proteklih 15 godina. Pritom je uspon vladara, poput mađarskog premijera Viktora Orbana, s jedne strane izazvao veliku zabrinutost među pristalicama demokratije i pravne države – ali je s druge strane doveo i do duboke nesigurnosti.Mnoge evropske intelektualce „nagrizaju“ velike političke sumnje. Oni više ili manje direktno propitkuju i liberalnu demokraciju, projekat evropskog ujedinjenja ili univerzalizma ljudskih i građanskih prava. Priča se otvoreno i o novom jazu između Istoka i Zapada, o novoj Gvozdenoj zavesi, o navodno različitim mentalitetima i drugim kulturno-političkim tradicijama.Svi oni koji pažljivo i s dovoljno upornosti prate razvoj situacije u centralnoj i jugoistočnoj Evropi, ne mogu a da ne zaključe da većina tih i takvih analiza i zaključaka ili nije precizna ili je površna. A neka su jednostavno pogrešna.Tri decenije nakon pada komunističkih diktatura, centralno-istočna i jugoistočna Evropa nalaze se možda pred novim obratom: u protekle dve do tri godine u gotovo svakoj od zemalja u tom regionu događali su se veliki protesti protiv autoritarnih i korumpiranih vladara. Mnogi birači su na izborima glasali za okončavanje antidemokratskog razvoja u svojim zemljama. Centralna i jugoistočna Evropa, to su danas delovi našeg kontinenta u kojima se ljudi najsnažnije zalažu za demokratiju i pravnu državu.

Zajednički imenitelj protesta

Povodi za proteste i izborne prevrate u regionu bili su i jesu različiti. Kreću se od zgražavanja zbog konkretnih slučajeva zloupotrebe vlasti, pa sve do nezadovoljstva koje se nakuplja već duže vreme. Ipak, svi oni imaju jedan zajednički imenitelj: građanke i građani – nekad su to studenti, nekad penzioneri, radnici ili ljudi koji se bave kulturom, a često i svi zajedno – žele slobodu, ravnopravnost i vladavinu prava.Sloboda izražavanja sopstvenog mišljenja – bez straha od gubitka radnog mesta. Stvarna ravnopravnost u zdravstvenom i obrazovnom sistemu, umesto privilegija i perspektiva samo za odabrane. Pravo i zakoni koji važe podjednako za sve, a ne korumpirano pravosuđe i abolicije za moćnike – ukoliko su se obogatili na račun čitavog društva.Najnoviji primeri za proteste i izborne preokrete stižu iz Bugarske, članice Evropske unije, i Crne Gore, koja ima status kandidata. U Bugarskoj već više od dva meseca desetine hiljada ljudi protestuje na ulicama protiv sistema premijera Bojka Borisova. Van Bugarske on je na glasu kao klasičan konzervativac i proevropejac, a u stvarnosti je u svojoj zemlji tokom protekle decenije instalirao režim koji u dobroj meri nadmašuje antidemokratske i antievropske trendove i u Mađarskoj i u Poljskoj. Nakon jednog posebno drastičnog slučaja kršenja zakona i zloupotrebe vlasti, mnogi Bugari sada zahtevaju ni manje ni više već temeljnu promenu sistema, a u smeru prave demokratske i pravne države.

Nemoguće postalo moguće

Isto važi i za Crnu Goru. Tamošnji dugotrajni vlastodržac Milo Đukanović – trenutno na dužnosti predsednika zemlje – bio je jedan od prvih u Evropi koji su etablirali autokratski i korumpirani klijentelistički sistem. Mogućnost da on izgubi na izborima činila se apsolutno nerealnom.Ali sad je izgleda uspelo ono što se činilo nemogućim: na parlamentarnim izborima krajem avgusta Đukanovićeva Demokratska partija socijalista je poražena, i to usprkos svim nepoštenim igrama, manipulacijama i lažiranjima. To je prvi put u historiji Crne Gore da se jednog vlasdršca „skine“ s vlasti na demokratski i miran način. Iako je Crna Gora najmanja zemlja u regionu, značaj signala koji je s tih izbora upućen jugoistočnoj Evropi prosto ne može da se naglasi na dovoljno adekvatan način.Drugi aktuelni ili ne tako davni primeri su protest mađarskih studenata filmske i pozorišne akademije protiv „okupacije“ njihovog univerziteta od strane tela kojim se upravlja iz vlade. Ili protesti protiv „korona-diktature“ predsednika Aleksandra Vučića u Srbiji. Ili češki pokret „Milion trenutaka za demokratiju“. U Slovačkoj je ubistvo novinara Jana Kucijaka i njegove verenice rezultiralo pobunom građana, koja je na kraju i dovela do pada korumpiranog režima Robert Fice i njegove stranke.

Ne tako davno, pre desetak godina, ljudi u centralnoj i jugoistočnoj Evropi na ulice su izlazili sa zastavama EU u rukama. To se proteklih godina promenilo. Plava zastavu sa žutim zvezdicama se kao pozitivan simbol sve ređe može videti u regionu, a na Zapadnom Balkanu ona se uopšte više i ne vidi. Zato što se Evropska unija, od motora demokratizacije u regionu, često pretvara u njenog kočničara.

Razočaranje Evropskom unijom

Ljudi su duboko razočarani time što političari EU i diplomate po pravilu ćute o protestima, zato što i dalje petljaju s moćnicima iz regiona i gotovo uvek odbijaju da se sretnu i sa predstavnicima građanskih pokreta. Ljudi su razočarani i time što u Briselu i Berlinu nema sluha za okolnosti u kojima oni žive svoje živote: u sistemima koji tlače i koji ponižavaju, sistemima koji mnogim ljudima doslovno kradu mogućnosti da svoj život kreiraju onako kako to oni žele – slobodno i dostojanstveno.Za razliku od Brisela i Berlina, u mnogim delovima centralne i jugoistočne Evrope danas je opet potrebno mnogo hrabrosti za iznošenje sopstvenog mišljenja ili za protest na ulici. Da, pa čak i za to da se na glasačkom listiću zaokruži ono što se želi.Zato se ne može odati dovoljno veliko priznanje ljudima koji se u tom regionu bore za promene u svojim zemljama. Oni su svetli primeri i uzori. I zaslužili su i pažnju i podršku iz drugih delova našeg kontinenta.