Behrudin Delić iz Zenice vratio u svoj rodni grad nakon velike borbe da se iz Marijupolja domogne BiH. U Ukrajini je živeo od 1991. godine, veći deo vreme u Marijupolju, ali i u Harkovu za vreme ćerkinog školovanja. Rat ga je zatekao u Marijupolju.
“Dragi Bože kad je ono udarilo. I sva kuća se zatamni. Ja mislio zapalilo se. Žena dođe do prozora, otvori, kaže stani, ne gori stan nego pogledaj tamo. Kad tamo devet spratova zgrada preko puta nas, haubica gađala, pet spratova uništeno, sva prašina nama uletila, sve nam prozore poizbijala”, priseća se Delić.
Ovako je Behrudina i njegovu porodicu u Marijupolju zatekao rat. Ni sanjali nisu da će se dogoditi. Od tada, život u stanu zamenilo je preživljavanje u podrumu. Behrudin, ćerka, supruga i njeni roditelji spavali su na stolicama. Ničega nije bilo dovoljno.
“I onda nađem mrežu, građevinsku, poređam stolice i stavim mrežu odozgo, izvalim vrata od ormara, položim, žena otišla donela jorgane i čaršafe. Džaba kad je to tvrdo. Kosti me bole i danas dan”, priča Delić.
I tako trideset osam dana. Za to vreme, porodica u Zenici nije znala da li su živi. Brat Sabahudin je svaki dan pokušavao da ostvari vezu s njima, piše N1.
“Kako sam pratio je li živ – kad objavljuju leševe, ja gledam da li je njegova kosa, jesu li oči, onaj okrenut onako, čim mi je rekao da je u podrumu, na kolenima sediš tolike dane, znaš da je ubijen. Mislio sam da su svi ubijeni”, govori u potresnoj ispovesti Bahrudinov brat Sabahudin.
Pročitajte još:
Behrudin priča da su povremeno izlazili iz podruma. Snalazili su se za vodu. Kuvali na otvorenom. I svaki put je bio novi šok. Grad je bio neprepoznatljiv.
“Nema ništa. Isto da vidiš da je sve ovo kuća zapaljeno, sve srušeno, ne možeš proći od armatura, ljude vidiš, ovde mrtav, onde, trunu, niko ih ne sklanja. Nema ništa. Grad je 100 odsto gotov i nema tamo života”, tvrdi Delić.
Pomogli su im ruski vojnici, nastavlja on zahvalno. Pristali su da dođu po njih i prebace ih iz podruma do autobuske stanice sa koje su kretali autobusi. Prebačeni su u Rusiju. Tu je Bahrudin kontaktirao bh. ambasadu u Moskvi. Tražio je da njega i ćerku prebace za Sarajevo. A tamo mu nisu pomogli.
Svi su mu nudili pomoć, ali ne i institucije. Na kraju je karte poslala bratova ćerka, kaže Sabahudin.
Delići su u Marijupolju ostali bez svega. Behrudin je došao u Zenicu sa svega par stvari. Jednim satom i kornjačom za koju tvrdi da mu je donela sreću. Iako razočaran u sistem, vidno narušenog zdravlja, osmeh mu najlakše izmami dok pokazuje fotografiju supruge koja je ostala u Rusiji, a ćerka je produžila za Nemačku. Da se snađe. Doktorka je. Nadaju se da će što pre steći uslove da svi dođu za njom.
Opširnije pogledajte u prilogu N1.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare