"Autoritarni režimi propadaju postepeno, pa onda iznenada, Iran još nije na toj tački"

Mnogi od njih nadali su se da je Islamska Republika ušla u onu završnu, „iznenadnu“ fazu raspada. Međutim, Bouen ocenjuje da, ako režim u Teheranu zaista propada, on je još uvek daleko od naglog sloma. Sve ukazuje na spor, bolan i postepen proces.

Poslednje dve nedelje nemira predstavljaju ozbiljnu krizu za vlast. Iranski bes i frustracija i ranije su izbijali na ulice, ali ovaj talas dolazi u posebno teškom trenutku – nakon što je Iran u prethodne dve godine pretrpeo niz vojnih udaraca koje su mu zadali Sjedinjene Države i Izrael. Ipak, Bouen naglašava da su za većinu Iranacа, koji se bore da prehrane porodice, sankcije imale daleko razorniji efekat od bombi.

U septembru su Velika Britanija, Nemačka i Francuska ponovo uvele sve sankcije UN koje su bile ukinute nuklearnim sporazumom iz 2015. godine – sporazumom koji je, kako Bouen piše, „sada mrtav“. Tokom 2025. inflacija hrane premašila je 70 odsto, dok je iranska valuta, rijal, u decembru pala na istorijski minimum.

Uprkos ogromnom pritisku, zaključak BBC-jevog urednika je jasan: „dokazi ukazuju na to da režim još nije pred padom“. Presudan razlog za to leži u činjenici da su bezbednosne snage i dalje lojalne.

Od Islamske revolucije 1979. godine, iranske vlasti su sistematski gradile „razrađenu i nemilosrdnu mrežu prinude i represije“. Tokom poslednje dve nedelje, te snage su, kako Bouen piše, „poslušale naređenja da pucaju na sopstvene građane“. Rezultat je da su masovni protesti, koliko se može proceniti u zemlji pod gotovo potpunom komunikacionom blokadom, za sada utihnuli.

Na čelu represije nalazi se Korpus čuvara islamske revolucije (IRGC), „najvažnija pojedinačna organizacija u zemlji“. Njegova osnovna uloga je da brani ideologiju i sistem iz 1979. godine, a odgovara direktno vrhovnom vođi, ajatolahu Aliju Hamneiju. Sa oko 150.000 naoružanih pripadnika, IRGC deluje paralelno sa regularnom vojskom i istovremeno predstavlja jednog od ključnih ekonomskih aktera u Iranu.

Bouen posebno ističe da spoj moći, novca, korupcije i ideologije daje IRGC-u snažan motiv da sistem brani do kraja. Njegova pomoćna snaga, paravojna milicija Basidž, nalazi se „na oštrom kraju režimskih obračuna sa demonstrantima“.

Autor podseća na sopstveno iskustvo iz Teherana 2009. godine, kada su IRGC i Basidž u roku od manje od dve nedelje ugušili masovne proteste nakon spornih predsedničkih izbora. Ono što je počelo kao pobuna koja je paralisala grad, završilo se, kako piše, „malim grupama studenata, povicima sa krovova i – tišinom“.

Ipak, Bouen upozorava da prividna otpornost represivnog aparata ne znači da vrhovni vođa može da se opusti. Donald Tramp i dalje preti akcijama, a milioni Iranaца koji žele pad režima ostaju ispunjeni gnevom. Vlasti u Teheranu, prema njegovoj proceni, pokušavaju da kombinuju ratobornu retoriku sa signalima da su spremne na nove pregovore sa SAD – ne toliko da bi rešile spor, koliko da bi kupile vreme.

Bouen dovodi u pitanje i efikasnost Trampove pretnje da će uvesti carine od 25 odsto zemljama koje posluju sa Iranom, podsećajući da Kina kupuje najveći deo iranske nafte. Uz najavljeni samit Trampa i kineskog predsednika Si Đinpinga u Pekingu, postavlja se pitanje da li bi američki predsednik zaista rizikovao širi geopolitički dogovor zarad dodatnog pritiska na Teheran.

Za 86-godišnjeg ajatolaha Hamneija, piše Bouen, očuvanje sistema je apsolutni prioritet, a svaki novi talas protesta može očekivati „brz i brutalan odgovor“. Prednost režima ostaje i činjenica da protesti nemaju jasno, ujedinjeno vođstvo.

Kao upozorenje, Bouen navodi primer Sirije. Bašar el Asad je delovao sigurno i rehabilitovano, sve dok krajem 2024. nije suočen sa dobro organizovanom ofanzivom. Njegovi saveznici, Rusija i Iran, tada mu nisu pomogli – i „u roku od nekoliko dana, Asad je bio u egzilu u Moskvi“.

Autoritarni režimi, zaključuje Bouen, propadaju postepeno, pa onda iznenada. Kada se slom dogodi, on može biti munjevit. Da li se to može desiti i u Iranu? Odgovor BBC-jevog urednika je jasan i hladan:

„Možda. Ali ne još.“

Protivnici Islamske Republike nadaju se da će se pritisak iznutra i spolja pojačati i da će se pojaviti kredibilno vođstvo – kako bi proces propadanja ubrzao prelaz iz postepenog u iznenadni.