0
Posle sjajnog superutorka u Americi za 77-godišnjeg Džoa Bajdena, primarni izbori u Demokratskoj stranci pretvorili su se praktično u trku dvojice ljudi– bivšeg potpredsednika SAD i senatora iz Vermonta Bernija Sandersa.
Iako je isprva delovalo izvesno da će frontraner biti upravo Sanders, Bajden je supeutorkom preokrenuo stvar i pozicionirao se kao vodeći kandidat za demokratsku nominaciju. Džozef Bajden je u politici praktično više od pola veka i očekivano je da su njegovi stavovi evoluirali i menjali se; niko nije (valjda?) zaboravio da je Bajden govorio da je abortus ubistvo nevinog deteta, niti da je bio ortak sa nekim segregacionistima, ali je Džozef Bajden, sudeći po njegovim rečima koje je preneo Slejt, zapravo jedan – pa, nazovimo to staromodno progresivan tip.
O svojim političkim herojima
“Ja sam diplomirao 1968. godine. Tada su svi bili u fazonu – batali fakultet, idi u Hajt Ešburi, ne veruj nikome starijem od 30 godina. Ja imam samo dvojicu političkih heroja. Jedan heroj mi je bio otac, ali dvojica mojih političkih heroja bili su Martin Luter King i Bobi Kenedi. Godine kada sam diplomirao obojica su ubijena. Zamislite šta bi se dogodilo da je, bože sačuvaj, Barak Obama ubijen nakon što je postao kandidat za predsednika. Šta bi se desilo u Americi? Stvari su se promenile.”
O gej pravima
“Zamislimo Los Anđeles. Sedimo na poslovnom ručku pre osam ili deset godina, i tu je šestoto ili sedmoro ljudi, i dolazi gej konobar koji na neki način stavlja do znanja da je gej, ako bi se neko za stolom rugao konobaru, ostali uglavnom ništa ne bi rekli. Danas biste ga svi pogledali i rekli, ako ste strejt koliko to možete da budete, pogledali biste ga i rekli ‘Šta je, dođavola, s tobom?’, i nikad ga više ne biste pozvali.
Poenta je u tome da se oni ne plaše da ustanu i kažu to jer mi učimo. Razmislite o tome. Ideja je da je to normalno. Normalizovano je. To nije ništa čudno. Nije nastrano. U tome je poenta.
Pre 15-20 godina u San Francisku su svi govorili o gej kupatilima i seksu po čitav dan. Ma daj, čoveče. Gej parovi duže ostaju zajedno od heteroseksualnih parova.”
Pročitaj i:
O klimatskim promenama (i merama koje bi preduzeo da budući predsednici ne mogu da se povlače iz klimatskih sporazuma)
“Vidite, ovo je pomalo kao da ljudi nisu znali gomilu stvari sve dok ovaj tip (Tramp) nije postao predsednik i počeo da nam ih oduzima.
Promenio je CAFE standarde. Nećemo moći da odgovorimo na njih. Sećam se kada sam govorio o tom zakonu 1986. godine i svi su mi govorili: ‘O čemu, dođavola, pričaš, Bajdene? O kakvoj krizi?’
Pa, u to vreme nismo imali superoluju Sendi. Nismo imali sve ove stvari koje se događaju i koje ljudi sad vide, a za koje je bilo predviđeno da će se dogoditi. Tada nismo gubili čitave vrste koje nikada nećemo moći da vratimo.
Tu je čitav niz stvari. Pogledajte šta se događa u Amazoniji. Amazonija više ugljen-dioksida iz vazduha nego što bismo to postigli da sa ulica u Americi maknemo apsolutno sve automobile. Šta se dešava? Ništa. Ništa.
Govorimo o dva miliona dolara. Trebalo bi da organizujemo svet, da zahtevamo promene. To su stvari koje radim na međunarodnom nivou. Treba nam diplomata koji će moći da sve to sastavi. To radim čitavu svoju karijeru.”
O obrazovanju i nasleđu ropstva u Americi
“U ovoj zemlji postoji institucionalna segregacija. Otkad sam se uključio u politiku, počeo sam da se bavim time.
Vidite, pričamo o obrazovanju. Predlažem da svim tim veoma siromašnim školama damo trostruko više novca, da svakom nastavniku povećamo platu.
Druga stvar, pobrinemo se da neko pomogne sa studentima. Nastavnici moraju da se nose sa problemima koji dolate iz kuće. Imamo jednog školskog psihologa na 1.500 dece u Americi danas. To je suludo. Ja sam oženjen nastavnicom. Moja pokojna žena je bila nastavnica. Svi problemi sačekaju njih.
Treba da se pobrinemo da sva deca idu u školu, zapravo i trogodišnjaci i deca sa četiri i pet godina. Škola! Ne dnevni boravak, pkola. Dovodimo socijalne radnike u njihove kuće da roditeljima pomognu u vaspitavanjuu dece. Nije da oni ne žele da pomognu. Samo baš ne znaju šta bi trebalo da urade.
Pustite im radio, neka televizor radi, neka slušaju reči preko telefona. Klinac iz veoma siromašne škole čuće četiri miliona reči manje do trenutka kad tamo dođe.”
