0
Decenija rata pretvorila je njegovu zemlju u ruševine, ali sirijski predsednik Bašar el Asad uspeo je da se održi na vlasti i odlučan je da na njoj i ostane.
Kada je početkom 2011. Arapsko proleće počelo da ruši autokrate kao domine, činilo se da su Asadu dani odbrojani.
Ali deset godina posle, on je uprkos svemu opstao na vlasti, preživevši međunarodnu izolaciju i privremeni gubitak dve trećine sirijske teritorije i postavši ponovo relevantan igrač.
Pročitajte još:
U martu 2011. u Siriji su počeli protesti i bilo je vrlo upitno hoće li vladajuća alavitska manjina uspeti da izdrži pritisak Arapskog proleća koje je dramatično menjalo region.
Pitanje je bilo i da li će oftamolog školovan u Londonu, koji je nevoljno preuzeo vlast nakon što mu je otac Hafez, autoritarni vladar koji je umro 2000., znati da vlada u takvoj situaciji.
Ali njegovo strpljenje i smirenost, kontrola nad bezbednosnim aparatom, nemešanje Zapada i podrška Rusije i Irana spasile su ga od poraza, objašnjavaju analitičari.
„Ceo svet tražio je da odstupi s vlasti i verovao da će biti srušen, a danas želi da se pomiri s njim”, rekao je libanski političar Karim Pakradouni.
Igra na duge staze
„Asad je znao da igra na duge staze”, rekao je političar, koji je često bio posrednik između režima u Damasku i raznih libanskih stranaka.
Godine 2011., Asad je odlučio da uguši mirne proteste silom, izazvavši rat koji se sve više zaoštravao uplevši pobunjenike, džihadiste i svetske sile, a svaki borac koji nije bio na njegovoj strani prozvan je „teroristom”.
U sukobima je do sada poginulo više od 387.000 ljudi, raseljeno je više od polovine preratnog stanovništva, a desetine hiljada ljudi završile su u zatvoru.
Običnim Sirijcima cene hrane skočile su do neba, a sirijska valuta urušila se u ekonomskoj krizi za koju vlada krivi zapadne sankcije.
Asad je, međutim, i dalje na vlasti, nakon niza vojnih pobeda uz podršku Rusije pa njegove snage ponovo kontrolišu više od 60 posto zemlje.
Sirijski predsednik uvek je tvrdio da će pobediti.
„Nikada nije poklekao. Čvrsto je stajao iza svih svojih beskompromisnih stavova i uspeo je većinu Sirije vojnom silom da vrati pod svoju kontrolu”, rekao je Pakradouni.
Odana vojska
Uprkos desetinama hiljada prebega, sirijska vojska takođe je imala veliku ulogu u njegovom opstanku, dodao je.
„Zbog toga je Asad izuzetak u tzv. Arapskom proleću”.
U Tunisu je vojska okrenula leđa diktatoru Zinu El Abidinu Ben Aliju kada je porastao pritisak s ulica. Egipatska vojska takođe se odrekla dugogodišnjeg vođe Hosnija Mubaraka, a u Libiji, vojni vrh okrenuo se protiv Moamera Gadafija i pre njegovog pada.
Analitičar Tomas Piere kazao je: „Vojno vođstvo ostalo mu je lojalno jer je decenijama u njemu bilo puno Asadove rodbine i alavita”.
„Ovi poslednji činili su verovatno više od 80 posto oficira do 2011. i u vojsci su držali gotovo svaku uticajnu poziciju”, rekao je naučnik Instituta za istraživanje arapskog i muslimanskog sveta.
Sirijski naučnik iz Damaska koji je želeo da ostane neimenovan rekao je da su Asadova „odlučnost i strogost” takođe bili ključni.
„Mogao je koncentrisati sve odluke u svojim rukama i obezbediti da je vojska posve na njegovoj strani”, rekao je. Uz to, struktura režima bila je takva da niko nije mogao steći dovoljno uticaja da mu konkuriše.
Asad se umesto toga kladio na složenu sirijsku društvenu strukturu, etničke podele između Arapa i Kurda, kao i religijske razlike između sunita, alavita i drugih manjina.
Iskoristio je „strah ljudi od haosa” i strah alavita da neće preživeti njegovo rušenje s vlasti, rekao je.
Nema alternative
Kada su islamisti i džihadisti uzeli maha, nastojao je da se prikaže kao zaštitnik manjina uključujući hrišćane.
Ali koristio mu je i izostanak bilo kakve efikasne političke opozicije.
Godine 2012., kad su Asadove snage na terenu trpele gubitke, više od 100 zemalja priznalo je opozicioni savez, Sirijsku nacionalnu koaliciju, kao jedinog legitimnog predstavnika sirijskog naroda.
Asad je bivao sve izoliraniji i mnoge regionalne i svetske sile, kladeći se na njegov pad, nametnule su mu niz sankcija te ga izopštile iz međunarodne zajednice.
Ali sirijska opozicija, u zemlji i inostranstvu, nije uspela da se ujedini i postavi se kao verodostojna alternativa.
Oružana opozicija sve se više delila kako je sukob napredovao, a Asad je iskoristio jačanje džihadističkih grupa da bi se prikazao kao borac protiv terorizma.
SAD nisu upotrebile silu
Pobunjenicima je bila potrebna vazdušna podrška, ali Zapad je želeo da izbegne da se u Siriji ponovi NATO-ov fijasko u Libiji.
Kako su godine prolazile Asad je bivao sve sigurniji da se američki ratni avioni neće približiti Damasku.
Godine 2013., nakon navodnog režimskog hemijskog napada na dva pobunjenička područja nedaleko od Damaska u kojima je poginulo više od 1400 ljudi, tadašnji američki predsednik Barak Obama nije realizovao obećanje o „prelasku crvene linije“ i odustao je od vazdušniih napada.
„Obamina administracija nije bila zainteresirana za sirijski sukob”, rekao je Piere.
„Izabrana je na obećanju da će se povući iz Iraka, prema tome nije bila sklona povratku na Bliski istok”.
Američka koalicija izvela je napade u Siriji iduće godine, ali kako bi poduprla kurdske borce koji su se borili protiv Islamske države čiji je novoproglašeni „kalifat” privukao svestku pažnju.
Rusija se uključila u sukob 2015. na strani Asada i izvela prve vazdušne napade, preokrenuvši tok sukoba.
„Iskoristila je istorijsku priliku da povrati status supersile uskočivši u stratešku prazninu koja je nastupila zbog Obaminog delimičnog povlačenja iz regije”, rekao je Piere.
Nemoguća jednačina
Sa 55 godina, Asad je već u trećoj deceniji svoje vladavine, a izgleda da će na predsedničkim izborima ovog leta dobiti i četvrti mandat.
Pošto su ga nekada pozivale da odstupi s vlasti, zapadne sile sada žele političko rešenje pre izbora.
UN-ovi napori zadnjih godina fokusirani su na odbor koji u jednakoj meri predstavlja režim, opoziciju i civilno društvo i trebalo bi da izmeni sirijski ustav. Ali napretka gotovo da i nema.
Zapadni diplomatski izvor smatra da će Asad verovatno odugovlačiti s bilo kakvim pomacima dok se ne održe predsednički izbori po sadašnjem ustavu i tada dovesti međunarodnu zajednicu pred svršen čin.
„Sirijski režim i njegovi kumovi jednostavno žele objasniti svetu: ‘Pa izbori su održani, igra je završena, možete li molimo vas da otvorite novčanike i finansirate svu infrastrukturu koju ste bombardovali zadnjih 10 godina”, rekao je izvor.
Ali Damask negira bilo kakvu vezu između pregovora i izbora.
„Sirijski režim danas ne može biti ponovo primljen u međunarodni sistem, ali ne može ni ostati izvan njega”, rekao je naučnik.
„Zbog te nemoguće jednačine bićemo u teškoj i neizvesnoj situaciji još godinama, bez rešenja i stabilnosti”.
BONUS VIDEO
Pratite nas i na društvenim mrežama:
