Ukrajina će, ako ne bude iznenađenja, krajem ove nedelje dobiti status kandidata za članstvo u EU koji će biti praktično simbiličan, bez ikakve ozbiljnije šanse da u dogledno vreme počne pregovore, a kamoli da postane deo EU. Štaviše, status kandidata će biti reverzibilan u smislu da će EU moći da poništi svoju odluku ako Kijev ne bude ispunio sedam uslova. Takođe, Evropska komisija nije ni apostrofirala, a kamoli pomenula početak pregovora o ulasku u EU u svom mišljenju dostavljenom Evropskom savetu.
Iskustvo sa zapadnobalkanskim državama nas uči da status kandidata bez datuma početka pregovora je ono što kolokvijalno definišemo kao “obećanje ludom radovanje”. Severna Makedonija i Albanija nešto o tome znaju budući da Skoplje čeka 17 godina da počne pregovore, a Tirana osam.
Nemački kancelar Olaf Šolc i francuski predsednik Emanuel Makron su posle početnog protivljenja davanja statusa kandidata Ukrajini shvatili da ih ništa ne košta da pruže malo nade i ohrabrenja Kijevu.
Suštinski, za Ukrajinu se menja samo to što će zvanično od ove nedelje imati tzv. еvropsku perspektivu, a mi u Srbiji i na prostoru bivše Jugoslavije vrlo dobro znamo koliko ta zvučna kovanica nije ništa drugo do fraza bez ikakvog sadržaja i specifične težine.
Davanje statusa kandidata Ukrajini će imati kolateralne negativne efekte na prostor Zapadnog Balkana. S jedne strane, obeshrabruje i demorališe ljude koji se istinski zalažu za evropske integracije, a s druge daje vetara u leđa onima koji već godinama tvrde da je svaki korak bliže članstvu u EU pitanje političke volje unuta Unije, a ne ispunjavanja traženih uslova i realizacije postavljenih merila.
Ukrajina neće postati članica EU za naših života. Toga su svesni i u Briselu i u Berlinu i u Parizu, a i u Kijevu. Postoji serija nepremostivih ili gotovo neprolaznih prepreka za Ukrajinu do puta u članstvo u EU, počev od toga da ne znamo koje su granice bivše sovjetske republike.
Kipar je jedina članica EU koja je primljena u porodicu sa okupiranim delom teritorije. Na žalost Ukrajine, ali i Srbije, Kipar nije presedan na koji će moći da se pozovu Kijev i Beograd. Nikozija je imala sreću da je bila deo paketa velikog proširenja 2004. godine i da je iza sebe imala Grčku. Atina je bukvalno ucenila tadašnju kompoziciju država EU: ili će ući i Kipar u Uniji ili neće niko. Budući da je svako proširenje EU potrebna jednoglasnost, grčka ucena je bila efikasna.
Dakle, Ukrajina ne može da uđe u EU sa nedefinisanim granicama, između ostalog jer je Unija lansirala pravilo da nema uvoženja problema, a spor sa Rusijom kroz oružani ili hladnoratovski vid oko okupiranih teritorija će trajati, po svoj prilici, kao korejski ili kiparski, decenijama, ako ne i vekovima.
Međutim, da ne trčimo pred rudu, Ukrajina će imati veliki problem da sačuva status kandidata, a kamoli da počne pregovore o članstvu. Kao i uvek “đavo se krije u detaljima”.
Evropska komisija jeste velikodušno, ne poštujući vlastite principe s kojima je toliko puta mahala u lice Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Severnoj Makedoniji i Albaniji, predložila davanje statusa kandidata Ukrajini, ali je navela i sedam uslova koji su za Kijev nedostižni u dogledno vreme.
Vlada Vladimira Zelenskog mora da usvoji zakon za izbor sudija Ustavnog suda i da ga implementira po evropskim standardima; zatim je potrebno da se izaberu članovi Višeg saveta sudstva i da Etički komitet verifikuje njihov integritet, nezavisnost i kompetentnost; da pojača borbu protiv korupcije i da imenuje novog tužioca za borbu protiv korupcije i novog šefa direktorijata anti-korupcije; mora da obezbedi da zakonske norme za suzbijanje pranja novca budu po evropskim standardima i da budu implementirani; očekuju se konkretni rezultati tzv. Zakona protiv oligarha čiji je cilj da se eliminiše njihov maligni uticaj na ekonomiju, politiku, medije i javnu sferu života; obaveza usvajanja zakona, po direktivama EU, za suzbijanje političkog i tajkunskog uticaja na medije; kompletiranje zakonske regulative za zaštitu nacionalnih manjina.
Ko poznaje ukrajinske prilike kada vidi listu uslova koje je Evropska komisija ispostavila Kijevu zna da od ukrajinskog napredovanja ka članstvu u EU nema ništa. Ukrajina je posle Rusije najkorupmpiranija zemlja u Evropi: Kijev je na 122. mestu, a Moskva na 134. Posebno bolna tačka za ukrajinsko društvo su podmićeni tužioci, sudije, policajci i birokratski aparat. Moć oligarha je toliko velika da oni biraju predsednike. Sam Zelenski je politički projekat Igora Kolomojskog, ukrajinsko-jevrejskog milijardera koji je finansirao uspon i osvajanje vlasti bivšeg komičara.
Ukrajina nije samo najkorupmpiranija već i najsiromašnija zemlja u Evropi, ako uzmemo kao parametar prosečne prihode građana koji iznose 250 evra mesečno – i pored toga što je po prirodnim resursima i potencijalu jedna od najbogatijih. Takođe, Ukrajina ima veliki problem sa ljudskim resursima. U poslednjih 20 godina, pre početka ruske agresije, zemlju je napustilo gotovo deset miliona građana, odnosno između 20 i 25 odsto stanovništva.
Osim evidentnih problema Ukrajine da se približi, a kamoli da ispuni tzv. acquis communaiter, postoje i prepreke geopolitičko-diplomatskog karaktera. Diplomatski aspekt se ogleda kroz gubljenje kredibiliteta procesa proširenje EU na države Zapadnog Balkana, koje su unutrašnje dvorište Unije i mogući izvor nestabilnosti, to jest meki trbuh EU za širenje uticaja trećih zemalja.
Svaki diplomata u Briselu, pod uslovom da nije iz skandinasvskih zemalja, pribaltičkih republika i Poljske, će vam reći da je kontraproduktivno praviti ustupke Ukrajini na uštrb Srbije i drugih zemalja regiona. Ne može se Zapadni Balkan žrtvovati i pustiti u ruke Rusije, Turske ili Kine zbog Ukrajine.
Još veća barijera za članstvo Ukrajine je geopolitička i ideološka. Geopolitička jer ni Nemačkoj, ni Francuskoj, a pogotovo ne Italiji i Španiji ne odgovora ulazak Ukrajine jer bi on značajno ojačao severnoistočni i izrazito proamerički blok u EU, a posebno kleropopulističku Poljsku. Tim pre što će Ukrajina, kako god da se budu razvijale dalje stvari, prosto iz geografskih razloga, ostati u ruskoj zoni interesa i samim tim potencijalni izvor konflikta.
Ulazak Finske i Švedske pod kišobran NATO i eventualno učlanjenje Ukrajine u EU premešta neizbežno težište Unije na potez između Baltičkog i Crnog mora, pored ostalog i zato što bi imao snažnu američku podršku. Tako bi mediteranski, odnosno južni deo EU izgubio značaj i bio bi ostavljen na cedilu, a odatle dolaze migrantski talasi koji još više od Rusije destabilizuju dobar deo članica EU.
PROČITAJTE JOŠ:
Ideološki problem je vezan za federalizaciju EU. Velika četvorka EU (Francuska, Nemačka, Italija i Španija) želi da reformiše EU, približi je federalnom uređenju i učini autonomnijom, ili što bi francuski predsednik Emanuel Makron rekao, suverenom EU. U prevodu, svim je jasno da bi Ukrajina, ako bi ušla u EU, poput Varšave, više bila verna Vašingtonu nego Briselu. Sudeći po reakcijama visokih zvaničnika u ključnim državama EU sve su više alergični na partnere koji od EU traže novac i pomoć a bespogovorno slušaju SAD ne vodeći računa o interesima Unije. Dakle, još jedan američki igrač u EU nije dobrodošao.
Poslednja, ali ništa manje važna smetnja za Ukrajinu na njenom evropskom putu će biti nacionalizam. Rat sa Rusijom, žrtve koje podnose ukrajinski građani, značaj koji imaju oruržane i paravojne snage i činjenica da kao i svaki rat i ovaj izbacuje društveni mulj na površinu, ukrajinsko postkonfliktno društvo će biti izloženo vulgarnom i kontraproduktivnom domoljublju.
Međutim, nije samo ukrajinski nacionalizam problematičan. U senci ruske agresije i teritorijalnih pretenzija ispod radara prolaze i više-manje skriveni interesi Mađarske i Poljske.
Dve članice EU već godinama vrlo lako daju pasoše i državljanstvo Ukrajincima koji se izjasne kao Mađari i Poljaci. Ni Budimpešta, a ni Varšava nisu zaboravile da je Kijev profitirao od Staljinove okupacije prostora u završnici Drugog svetskog rata koje je u današnjoj Ukrajini, a pre toga je pripadalo Poljskoj odnosno Mađarskoj. Takođe, i Rumunija je veoma zainteresovana za sudbinu Ukrajine i to ne samo kao dobronamerni komšija iako se trudi kao i Poljska da se takvom prikaže.
Kada državnici ozbiljnih država upotrebljavaju rokove koji se mere sa par decenija, kao što su učinili Makron i nemački kancelar Olaf Šolc pričajući o eventualnom ulasku Ukrajine u EU, to je samo lepše i prihvatljivije upakovano “nikad”.
BONUS VIDEO: Šolc i Makron u Kijevu
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Pratite nas na Google News
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare