Piše Željko Pantelić: Putin je srušio poluvekovnu nemačku strategiju

Ratni hazarderski potez Vladimira Putina nije doveo u pitanje samo poredak usposavljen u Helsinkiju 1975. godine već čitavu konstrukciju i narativ nemačke spoljne politike u prethodnih pet decenija i dao za pravo svima koji su zagovarali politiku čvrste ruke prema Rusiji.Zagovornici Ostpolitik su sebi pripisivali pad Berlinskog zida i komunističke imperije zla za razliku od Amerikanaca koji su krah SSSR smatrali posledicom gubitka trke u naouružanju od Vašingtona. Naime, u Berlinu su bili uvereni da je Brantova “istočna politika” podrila temelje sovjetske totalitarne strukture primoravajući Moskvu da pokrene procese otvaranja društva i ekonomije čiji je rezultat bila “Perestrojka” koja je Rusiju oslobodila od komunizma i uklonila “Gvozdenu zavesu” iz centralne i istočne Evrope.

Prošlog 16. aprila se navršilo 100 godina od potpisivanja Rapalskog mira koji se u germanofobnim i rusofobnim krugovima u Americi i u istočnoevropskim zemljama doživljava kao temelj neprincipijelne nemačko-ruske koalicije i dokaz opasnosti savezništva Berlina i Moskve po Evropu koja se nekoliko puta verifikovala u prošlom veku.Pored pomenutog sporazuma, potpisan je i tajni protokol dve poražene evropske sile u Prvom svetskom ratu iza leđa pobednika u Velikom ratu, u kome su se obavezivali na zajedničku borbu protiv izolacije nametnute Versajskim sporazumom iz 1919. godine.U proteklih sto godina Nemačka je kroz pokoravanje Rusije u zamisli nacističkog režima Adolfa Hitlera ili kasnije kroz ekonomsku i trgovinsku saradnju (Ostpolitik Vilija Branta) želela da učvrsti svoj položaj kao planetarni ili kontinentalni hegemon.Moskva je u Nemačkoj, od završetka Drugog svetskog rata, videla potencijalnog saveznika u otporu američkoj hegemoniji. Niji slučajno da je Staljin 1952. godine predložio zapadnim saveznicima ujedinjenje Nemačke, ali pod uslovom da ona ostane neutralna, to jest da ne uđe u tek formirani NATO. Od Staljina preko Brežnjeva pa do Jeljcina i Putina konstanta u spoljnoj politici Moskve je bila upotreba dobrih odnosa sa Berlinom u optici dovođenja u pitanje američke dominacije u Evropi.

Ostpolitik se često vezuje za nemačku Socijaldemokratsku partiju (SPD) i njene lidere, Branta, Helmuta Šmita, Gerharda Šredera, Valtera Štajnmajera i Olafa Šolca.Međutim, Ostpolitik nije bila partijska SPD-ovska strategija već državna, opšteprihvaćena i sprvođena bez obzira na koaliciju koja je vodila zemlju. O tome govori činjenica da su svi lideri vodećih partije u Saveznoj republici, osim “Zelenih”, imali tesne veze sa Moskvom ili su vukli poteze u pravcu realizacije “Istočne politike” čija je maksima bila “Wandel durch Handel” (menjati kroz trgovinu)Demohrišćanski kancelari Helmut Kol i Angela Merkel su imali različit tip odnosa sa Borisom Jeljcinom odnosno Vladimirom Putinom, ali je pravac politike bio isti: produbljavanje ekonomskih i trgovinskih veza.Nedavno je skinuta i tajnost sa dokumenata koji nedvosmisleno pokazuju da se lider namačkih liberala (FDP) i dugogodišnji šef diplomatije Hans-Ditrih Genšer snažno protivio proširenju Severnoatlantskog saveza na Poljsku i druge istočnoevropske zemlje jer je smatrao da to nije u interesu Nemačke i EU. Kol je agitovao da se pribaltičke republike ne prime u NATO kako bi se izbeglo iritiranje Rusije.

Angela Merkel je dovela do vrhunca pragmatičnosti politiku “Wandel durch Handel”, pogotovo posle epohalne odluke da se Nemačka odrekne nuklearnih centrala posle katastrofe u Fukošimi čija je posledica bila još jače energetsko vezivanje za Rusiju.Ruku na srce, Merkelova je uvek držala Putina na distanci. Obustavila je par partnerstava kao znak upozorenja zbog skretanja Rusije s puta demokratije i pravne države. Bila je i veoma vatrena zagovornica sankcija prema Rusiji zbog aneksije Krima i sponzorisanja separatizma na istoku Ukrajine koje je definisala kao zločine.Kritičari Merkelove i Valtera Štajnmajera ih optužuju da su bili ključni kreatori Sporazuma iz Minska koji je, po njima, bio previše nagnut ka zahtevima ruske strane i omogućio je Putinovom režimu da se konsoliduje i spremi za invaziju na Ukrajinu. Naravno, svet je pun ljudi koji imaju toliko skromno znanje da jedino poređenje, često neumesno i kontraproduktivno, do kog mogu da dosegnu je sa nacističkom Nemačkom i Adolfom Hitlerom, pa tako porede današnjicu sa tridesetim godinama prošlog veka i politiku povlađivanja nacističkom diktatoru.

Ključno pitanje koje se postavlja od početka ruske agresije na Ukrajinu jeste da li Nemačka nije želela da prepozna stvarne namere Rusije ili je bila prevarena od Moskve?Nemci su od sedamdesetih godina prošlog veka pokušavali da uključe Rusiju u projekat zajedničkog ekonomskog i bezbednosnog prostora na Starom kontinentu. Od Branta do Merkelove, svi kancelari su pokušavali da naprave Evropu sa Rusijom a ne protiv Rusije. Od pada Berlinskog zida Nemačka je sebe doživaljavala a bila je i viđena od drugih kao advokat Rusije u odnosima sa Zapadom, neka vrsta prvog partnera.Istočnoevropske zemlje i SAD su imali i imaju potpuno oprečnu viziju: oni su želeli i žele Evropu bez Rusije ili još radikalnije, Evropu protiv Rusije. Cilje Vašingtona i saveznika iz tzv. Nove Evrope (definicija istočnoevropskih članica NATO i EU bivšeg američkog sekretara za odbranu Donalda Ramsfelda) je da unište rusku ekonomiju do te mere da ne bude u stanju da podrži bilo kakvu ratnu politiku Kremlja.SAD, Poljska i druge istočnoevrospke države neće smanjiti pritisak na Berlin da u potpunosti napusti tzv. Ostpolitik. Vašington nikada nije krio svoje protivljenje približavanju Nemačke i Rusije. “O čemu pričaju Nemci i Rusi?”, retorički se često pitao u svojim debatama Zbignjev Bžežinski, jedan od rodonačelnika aktuelne politike Vašingtona prema Rusiji i u Evropi.Ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski i drugi ukrajinski zvaničnici ne bi nikada mogli sebi da dozvole rečnik koji upotrebljavaju protiv Nemačke da iza njih ne stoji Amerika. Baš kao što Nemci ne bi nikada tolerisali ponašanje ukrajinskih zvaničnika i diplomata, pogotovo ponižavanje predsednika Valtera Štajnmajera, da ne znaju da iza Kijeva direktno stoji Vašington.Višedecenijsko partnerstvo Nemačke i Rusije sa invazijom na Ukrajinu je zamenjeno konfrontacijom Berlina i Moskve čije se razmere najbolje mogu naslutiti kroz spremnost Nemaca da dovedu u pitanje i odnose sa Kinom u slučaju da Peking sa verbalne i mlake podrške Putinovom režimu pređe na konkretnu i snažnu pomoć.Štaviše, vrlo je verovanto da će u očima Rusije Nemačka postati njen najveći neprijatelj.Nemačka može da zadrži svoju lidersku ulogu u Evropi i poziciju u NATO samo ako bude stala čvrsto i dosledno protiv Putinovog režima i ako stavi ad akta konačno i bezuslovno svoju “Ostpolitik”, u suprotnom riskira da bude izolovana ne samo u NATO nego i u EU.BONUS VIDEO Ruska vojska patrolira Severodonjeckom

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=apruskavojskauseverodonjeckudz-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3595997"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram