44 meseca straha i očaja: Opsada Sarajeva iz ugla glumca, učiteljice i lekara

U najdužoj ratnoj opsadi jedne prestonice od Drugog svetskog rata, život je izgubilo više od 10.000 ljudi, među kojima i 1.601 dete.Stotine hiljada ljudi u glavnom gradu Bosne i Hercegovine živelo je tri i po godine u stalnom strahu, a užasni ratni prizori sa gradskih ulica postali su uobičajena svakodnevica na koju su se stanovnici ovog grada nekako navikli. Kako se navići na smrt, bol i patnju u razorenom gradu, iz svoje perspektive govorili su nam jedna učiteljica, glumac i doktor.Ovo su njihove priče.

"Kad počne granatiranje, gledali su u mene kao da mogu da im ponudim rešenje"

Učiteljica Arijana Đidelj se na početku ratnih sukoba trudila da nastavi sa poslom, uprkos opasnosti koja je okruživala njene đake. Na zgradi Osnovne škole "Fatima Gunić" i dan danas su primetna oštećenja nastala od metaka i gelera. Škola smeštena u centru grada često je bila na meti minobacačkih napada, a časovi su se održavali u podrumskim prostorijama, napuštenim prodavnicama i stanovima.

„Deca su nevina, nisu u potpunosti razumela šta se dešava, ali su bila veoma uplašena. Tokom nastave, kada bi počela pucnjava ili granatiranje, okupljali bi se i gledali u mene kao da mogu da im ponudim rešenje. Na učiteljici je bilo da im nekako odvrati pažnju, da kaže: 'Ajde da otpevamo nešto ili slično“, priseća se ona.U novembru 1993. minobacačka granata je pala na jednu od improvizovanih učionica, ubivši njenu koleginicu učiteljicu Fatimu Gunić i troje njenih učenika, mlađih od deset godina. Škola danas nosi ime po njoj.

"Nismo imali struju, svetlo, grejanje, liftove niti bilo šta drugo"

U sarajevskoj gradskoj bolnici Abdulah Nakaš, ratni vihor je terao svo medicinsko osoblje do krajnjih granica izdržljivosti. Stizali su ljudi sa strašnim povredama od snajperskih metaka ili granata, ali su lekari morali da operišu bez nekih od najosnovnijih sredstava.

Doktor Dragan Stevanović se dobro seća koliko je bilo teško u to vreme spašavati živote."Nismo imali struju, niti većinu drugih stvari koje moderna bolnica, normalna hirurška sala treba da ima da bi funkcionisala. Nismo imali svetla, grejanje, nismo mogli da sterilišemo instrumente na normalan način, nismo imali liftove niti bilo šta drugo", rekao je on istakavši da ga je rat učinio boljim lekarom.Ali uprkos svim opasnostima, Sarajlije su dale sve od sebe da nastave sa svojim životima - odsečeni od ostatka sveta.

"Pomoglo nam je da shvatimo da možemo da izdržimo"

Pojava živahne kulturne scene u vremenu ratnih sukoba bila je verovatno najjači dokaz otpornosti i prkosa grada, čak je privukao neke svetski poznate umetnike u opkoljeni grad. Izudin Bajrović je glumac, koji je 1993. godine nastupao u predstavi Suzan Sontag, "Čekajući Godoa".

"U prvim danima, možda i mesecima opsade prestali smo da budemo glumci, lekari, radnici, konobari. Postali smo civili koji žive u opkoljenom gradu i pokušavaju koliko mogu da se prilagode životu u drastično promenjenim okolnostima. Ali posle prvobitnog šoka ponovo smo postali ono što jesmo“.I dok je opsada bila teško i bolno vreme, ona budi i ponosna sećanja.„To nam je pomoglo da u sebi otkrijemo nešto za šta nismo znali da je tu, pomoglo nam je da shvatimo da možemo da izdržimo ono što je izgledalo nepodnošljivo. Da možemo biti gladni, žedni i da nam je hladno, a da ipak tražimo i nalazimo lepotu u životu“, kaže Bajrović.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagramPratite nas na Google News