Poslednje predavanje Zorana Đinđića: Šta je premijer rekao studentima 20 dana pre nego što je ubijen

Tekst na sajtu Peščanik je prerađen odlomak iz Lakićevićeve knjige „Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj“, a mi ga prenosimo u celosti:

Autor: Mijat Lakićević 

Bilo je to 21. februara 2003. godine. Tokom posete Banjaluci Zoran Đinđić je održao predavanje studentima tamošnjeg univerziteta. Iako je, kako se sam izrazio, svojim izlaganjem želeo samo da „pokrene jedan mali proces razmišljanja“, ono je bilo mnogo više od toga. Sadržavalo je, sasvim uprošćeno razume se, Đinđićevo shvatanje društva, u istorijskom razvoju, sadašnje stanje i buduće kretanje.

Pošao je, dakle, od „opšte teorije društva“ prema kojoj se „svaka zajednica nalazi u nekom, užem i širem, okruženju“. Zadatak zajednice je da razume to okruženje, da utvrdi „pravilnosti i zakonomernosti“ koje njime vladaju i da im se „prilagodi“, odnosno da ih iskoristi za ostvarenje svojih interesa, a ne da im se „slepo suprotstavlja“. To smo, kaže Đinđić, „mi kao narod često zanemarivali“, jer za nas, kao nebeski narod „pravila ovog sveta ne važe“. Zbog toga smo „plaćali ovozemaljsku cenu“ za tu svoju „teoriju“.

Druga bitna karakteristika ljudskog društva su – stalne promene. Jedna se desila krajem 20. veka kada je sa padom Berlinskog zida, „težište svetskih događaja pomereno sa sukoba velikih ideologija i blokova na globalnu konkurenciju, na ekonomiju i, u krajnjem slučaju, na informatičke tehnologije“. Narod koji želi da uspe mora da prati te velike promene – „megatrendove“. Oni „menjaju strukturu društva, strukturu institucija i strukturu svesti i, naravno, iziskuju drugačiji način ponašanja da bi društvo bilo uspešno“. To znači da mora doći i do promena „u mentalitetu“ naroda.

Za Đinđića su to pozitivne promene jer „više nema privilegija ni za jedan deo, ni za jedan narod, ni za jednu ekonomiju. Svaka ekonomija na svetu danas može da proizvodi iste stvari. (I) sad se postavlja pitanje: šta mi možemo da proizvodimo bolje, uspešnije, brže, kvalitetnije, jeftinije da bi bili konkurentni u odnosu na to što se proizvodi u Kini, u Rusiji, u Brazilu, u Evropskoj uniji ili bilo gde drugo na zemaljskoj kugli.“ Otud „više ne postoji istok-zapad, komunisti-kapitalisti, katolici-pravoslavci, ovi ili oni. Postoje uspešni ili neuspešni.“

Treće, globalizacija je dovela do integracija. Države su počele da se „odriču velikog dela svog suvereniteta“. Evropska unija je samo jedan primer. „Proces integracije praktično obuhvata sve veći broj država sa krajnjim rezultatom da će negde za 20, 30 ili 50 godina postojati neka svetska organizacija kao svetska vlada koja će biti bazirana na dobrovoljnom odustajanju od suvereniteta stotina država.“ Međutim, bila bi „velika iluzija“, nastavlja Đinđić, „kada bi iz toga izveli zaključak da nacionalni interes i država nestaju“.

„Kolektivni identiteti“ će opstati. Ali se menja način njihovog ispoljavanja. U procesu „modernizacije društava“ javlja se novi (mega)trend „koji se može opisati kao prelazak od nacionalizma ka patriotizmu“. „Pogrešno je smatrati“, naglašava ovde Đinđić, da „modernizacija vodi od nacionalizma ka internacionalizmu. Nije pandan nacionalizmu – internacionalizam. Ako je nacionalizam kolektivni identitet jednog statičnog, u principu ruralno-industrijskog društva, onda ne znači da se kolektivni identitet jednog modernog društva izražava kroz internacionalizam.

…] Pravi pandan nacionalizmu je – patriotizam.“

Dok je nacionalizam „statičan, polarizuje, nije komunikativan, ne može da se uključi u konkurenciju“ i ne omogućava „uspeh u modernom društvu“, patriotizam je, dakle, sve suprotno od toga: dinamičan, integrativan, komunikativan, konkurentan.

Ključna, međutim, razlika između nacionalizma i patriotizma za Zorana Đinđića u nečem je drugom. „Za nacionalizam su merodavni motivi, za patriotizam su merodavni rezultati i posledice.“

U tome je i „osnovna razlika između tradicionalnih i modernih društava“.

Pozivati se na motive i dobre namere, a ne voditi računa o posledicama svojih postupaka za Đinđića je ne samo na individualnom nivou licemerno, nego i na društvenom planu štetno, jer dovodi do širenja i prihvatanja raznih „teorija zavere“.

„Međutim, ako kolektivni identitet baziramo na nekom modernom obliku kao što je patriotizam, onda ćemo umesto etike namera imati etiku odgovornosti. Umesto da obrazlažemo šta smo mi hteli, obrazlažemo zašto su ti rezultati takvi kakvi jesu, i da, umesto da držimo moralne govore da smo mi dobri i kakva sve prava imamo, vršimo detaljne analize koliko šansi, sve to što mi želimo, ima da uspe. I onda ćemo polagati odgovornost za posledice, a nećemo tražiti opravdanja za motive.

I to je ogromna razlika.

I na toj razlici se lomi pitanje da li mi, kao srpski narod, možemo da uđemo u 21. vek sa jednom modernom formom kolektivnog identiteta ili ćemo

…] zadržati jedan arhaičan vid kolektivnog identiteta

…] gde odgovornost nikada nije na onima koji sprovode neku aktivnost, nego je uvek na okruženju…“

Vezivanje akcije za rezultate dovelo je do pitanja odgovornosti (političke) elite. Drugim rečima – do demokratizacije. „Stepen demokratičnosti“, smatra Đinđić, „nikada u istoriji čovečanstva nije bio veći nego što je danas“. O tome na svoj način govori i činjenica da je „imidž vlasti danas gori nego ikada u istoriji“, ali ne zato što je ona gora nego „zbog toga što postoji demokratska svest koja ne toleriše ni najmanje zloupotrebe, čak ni priču o zloupotrebama“. Iz toga, međutim, ne proističe da je politika generalno nešto loše, naprotiv, „politika je nešto plemenito“, jer je njen zadatak da ostvari „opšte dobro“. „Politika je instrument za obavljanje velikih poslova u jednom društvu bez koga ništa ne može da se uradi“, ističe Đinđić. Zbog toga je „u nacionalnom interesu da se rehabilituje pozitivan pojam politike“. Ali, „društvo mora da kontroliše taj instrument“ a najbolji način je učešće, participacija: „Jedan veliki megatrend (je) od reprezentativne demokratije ka participativnoj demokratiji.“

Konačno, peto, društvena pravda. Zadatak politike je da definiše nacionalni interes. Tu možemo da učimo iz okruženja. „Neki meni kažu“, kaže Đinđić, „mi smo pravoslavni narod i zato nemamo šansu. Grci su pravoslavni narod, ali su Grci iskoristili priliku pa su se priključili nekom konvoju, idu u zaleđu tog konvoja ali vrlo uspešno. Pre 30 godina, za Grke mi smo bili Amerika. Danas su Grci za nas Amerika.

…] To je model koji mi moramo da izaberemo.“

Srbija je, međutim, osamdesetih napravila katastrofalnu grešku. „U Beogradu su mislili da je pad Berlinskog zida incident i da će duplo veći biti izgrađen devedesetih godina… da će biti prenesen Kineski zid.“

Druga greška je ideja da se budućnost gradi na kosovskom porazu. „Jednom smo poraženi a onda, kroz celu istoriju od toga pravimo mit.“ Tako da je naša „politika mnogo više mitologizovana“ nego, recimo, „u centralnoj Evropi“.

„Da nekoga pitate ko je najbolji stručnjak za jezik, kulturu, veru – pisci, pesnici, popovi – da li su oni najbolji predstavnici jednog modernog identiteta? Ne baš. Zašto? Zato što oni teže preterivanju, teže isključivosti, teže poeziji, mitovima, jer je to njihov posao. I ako pogledate našu politiku u poslednjih 100-200 godina, videćete da u njoj ima više propovedi nego političkih programa.“

Otud u srpskoj politici, u društvu uopšte, ima mnogo manje odgovornosti. I ima mnogo manje rasprave o društvenim ciljevima. „Mora jedna zajednica neprekidno da diskutuje o tome šta je dobro za nju i da u politici traži instrument za sprovođenje toga.“

To je put i do društvene pravde. Naime, kaže na kraju Đinđić, „u ljudskoj zajednici će (kao i ’komponenta vrednosti’) uvek ostati komponenta pravde. Ljudska zajednica bez komponente pravde ne može da postoji, jer je prirodno za čoveka da želi da se afirmiše, jer je osnovni atribut ljudske ličnosti

…] da čovek želi da doživi satisfakciju, da bude priznat, da dobije šansu da realizuje neke svoje potencijale – i to je pojam pravde.“

Pravedno društvo, dakle, za Đinđića nije društvo u kome vlada tzv. distributivna pravda, ne znači egalitarizam, jednakost, nego društvo koje pruža (jednake) šanse, oslobađa potencijale. Otvoreno, a ne zatvoreno društvo.

Na kraju, jedan mali „bonus“. U svom poslednjem autorskom tekstu, nešto malo pre tog poslednjeg predavanja, u NIN-u od 26. decembra 2002. godine, pišući o „našoj dugoročnoj strategiji“, Đinđić je kao cilj postavio „društvo oslobođeno od straha i slobodno od siromaštva“. Za Đinđića je pravda bila neraskidivo povezana sa slobodom. Tačnije slobodno društvo je bilo pretpostavka za pravedno društvo, pri čemu to nisu bile nikakve metafizičke kategorije. „Suština je“, napisao je Đinđić – vraćajući se u svoje filozofsko razdoblje, iz kojeg zapravo nikad nije ni izlazio – u „svakodnevnom životu“.