2
Bivši ambasador Ivan Vujačić izjavio je danas da je Zoran Đinđić najzaslužniji za oslobađanje Srbije od autoritarnog režima koji je Srbiju odveo u ponor.
Vujačić je, povodom 20 godina od ubistva premijera, rekao agenciji Beta da se 5. oktobar ne bi dogodio da nije bilo Đinđića i Demokratske stranke (DS).
„Đinđić je jedan od retkih koji nije imao iluzije da će režim Slobodana Miloševića biti lako smenjen. Shvatio je da u uslovima Miloševićevog režima istinska politika kao delatnost nije moguća, već da se politika mora shvatiti kao revolucionarno sredstvo za smenu režima kao preduslova za fundamentalnu promenu društvenog sistema“, kazao je Vujačić.
Po rečima Vujačića, jednog od najbližih Đinđićevih saradnika, Đinđić je od DS-a načinio stožer okupljanja opozicije u akcionom smislu i stranku podredio višim državnim interesima.
„Pošto sam bio u vrhu DS-a tokom 90-tih, bez lažne skromnosti i na osnovu svih mojih saznanja, tvrdim da se 5. oktobar 2000. godine, ne bi dogodio da nije bilo Zorana Đinđića i DS-a. On je najzaslužniji za oslobađanje Srbije od jednog autoritarnog režima koji je Srbiju odveo u ponor. Ovo mu ni dan danas nisu oprostili pojedinici i stranke bivšeg režima koji uporno demonizuju 5. oktobar i vrše reviziju istorije 90-tih“, ocenio je Vujačić.
Dodao je da Đinđić nije imao visoko mišljenje o intelektualcima zato što je „smatrao da nisu spremni da se dovoljno masovno, organizovano i posvećeno suprotstave pogubnoj politici koja zemlju vodi u propast“.
„Ni intelektualci nisu imali baš visoko mišljenje o njemu. Njegove izjave su često tumačene na njegovu štetu. Sem tokom demonstracija 1996 -1997. nije bio popularan ni u narodu, što zbog neshvatanja, što zbog njegove demonizacije od strane režima. Nije mu to prijalo jer su mu bili neophodni i razumevanje i popularnost da sprovede visoko postavljene ciljeve“, kazao je Vujačić, koji je 1992 -1996. godine bio šef poslaničke grupe DS-a u saveznom parlamentu.
Naglasio je da je Đinđić, kao premijer, vratio Srbiju na put ka Evropi.
„Sticaj okolnosti je bio takav da su se pred Srbijom na unutrašnjem planu postavila tri velika zadatka istovremeno: obnova (otklanjanje posledica bombardovanja i sankcija), tranzicija (reforme ka tržišnoj privredi i evropskom društvenom uređenju) i postepeno dostizanje standarda dobre vladavine. Započeo je rad na sva tri u uslovima institucionalne nesređenosti, brzog razlaza s daleko popularnijim Koštunicom, postojanja velike koalicije s brojnim malim strankama i nedefinisanim odnosima na nivou zemlje zbog težnje Crne Gore za odvajanjem“, rekao je bivši funkcioner DS-a.
Sve to Đinđića nije pokolebalo, dodao je, jer je smatrao da će brzo moći da Srbiju povede u ireverzibilni proces modernizacije.
„Bio je zbog toga spreman da politički žrtvuje poziciju premijera i poziciju DS-a u vlasti i izgubi sledeće izbore. Smatrao je da treba da služi Srbiji, a ne ona njemu. Nažalost, posle dvedeset godina od njegovog ubistva dalje smo od Evrope nego što smo onda bili“, istakao je Vujačić.
Po njegovim rečima, ni dok je bio u opoziciji, ni kao premijer, Đinđić nije podsticao idolopoklonstvo.
„Široko se konsultovao, a saradnici se nisu snebivali da mu se suprotstave. Bilo je i burnih neslaganja i preoštrih reči, ali nije dozvoljavao da to remeti njegove lične odnose prema saradnicima. U nekim situacijama na Predsedništvu DS-a je bio nadglasan. Njegova osnovna slabost, po mom mišljenju, bila je ta što često nije dobro procenjivao ljude iskazujući jednu dozu gotovo dečačke naivnosti. Mnogi od onih koje je prijateljski prihvatio su ga izdali, napustili i kasnije se prema njemu postavili neprijateljski“, rekao je Vujačić i naglasio da je Srbija Đinđića zavolela tek kada je ubijen.
„Mnogi sebe sada ubeđuju da su ga podržavali iako dokazano nisu. Srbija ga je suštinski zaboravila pretvarajući ga u simbol, a zatim u alibi. Koliko ste puta čuli da bi sve bilo drugačije da nije ubijen? Đinđić bi takvu tvrdnju smatrao deplasiranom. On bi umesto toga pitao: ‘Gde ste sada i šta ćete da uradite povodom toga'“, zaključio je Ivan Vujačić.
Premijer Zoran Đinđić je ubijen 12. marta 2003. godine ispred zgrade Vlade Srbije.
BONUS VIDEO Filip Švarm o „žrtvama“ Vučićevog pokreta i opoziciji u lavirintu
