34
Novinar i dopisnik DW iz Beograda, pesnik, esejista i prevodilac Dragoslav Dedović izjavio je u Pressingu da "Aleksandar Vučić ima određen kredit kod Angele Merkel zbog izbeglica", ali kaže da "nije to razumevanje tako veliko". Komentarišući može li "Vučić da pozove Merkel kad god želi", kaže da, koliko on poznaje nemačke političare, "oni retko to kažu i svojim kućnim prijateljima".
Na pitanje kako je u Leskovcu, pošto je odatle stigao, kaže „topla južnjačka duša, manje para nego u Beogradu, to je otprilike sve“.
„Ljudi su zaista manje dinarski agresivni na jugu Srbije, manje su možda i ambiciozni, ali su onakvi kakvim ih ja pamtim još iz Bosne, sličan je to mentalitet, meki, to mi prija. Ja sam se dole vakcinisao, funkcioniše dobro. Mislim da je u manjim gradovima na neki način u krizi povoljnije živeti. Ako izmerite redove u apotekama na početku pandemije, u Beogradu su bili tri puta duži. Beograd u mirnodopskim uslovima ima veću ponudu, ali u ovim situacijama je u manjim gradovima veća solidarnost, manji su putevi od A do B“, kaže on.
Govoreći o izborima u Nemačkoj, kaže da su ljudi „iscrpljeni i donekle sluđeni epidemijom“.
„I svim propratnim fenomenima restrikcija, socijalnog kretanja, kontakata, ekonomija isto trpi, mislim da se ne može ova predizborna kampanja i kad nastupi u punoj snazi, neće se moći uporediti sa prethodnim, jer ljudi neće imati istog emotivnog kapitala, kapaciteta da učestvuju do te mere“, kaže.
Ma ko da pobedi, dodaje, „Nemačka u spoljnoj politici ima nešto što je tradicija, a to je kontinuitet“.
„Kontinuitet je sveta krava nemačke politike, pa je bilo nebitno da li zemlju vodi Kol, Šreder ili Merkel“, kaže on.
Na pitanje o odnosu Berlina prema Beogradu, kaže da će biti „isti kao i pre“.
„Odnos prema Briselu neće se bitno menjati. Ako pobedi nominovani naslednik Merkel Lašet, on je otprilike iz njene struje, to je jedna meka struja unutar demohrišćana, tu će se verovatno nastaviti proevropski, bez velikih populističkih rezova. Neki kažu da bavarski premijer ima takođe šanse da postane kandidat, neki bi ga voleli. Svaka zemlja ima svoj jug, u Americi je to Teksas, a u Nemačkoj Bavarska, otprilike su isti odnosi, isti tip političara dolazi iz takvih pokrajina, sa bavarskim kandidatom bi donekle populističke mrvice distance prema Briselu bile vidljivije, čujnije, ali se politika ne bi promenila. Retorika bi se možda pomalo promenila da bi se sprečilo nadiranje sa desna“, kaže.
„Postoji izvesna korisnost takvih stabilokrata kao što je Vučić za Berlin“
Govoreći o odnosu predsednika Aleksandra Vučića i nemačke kancelarke Angele Merkel, kaže da „nije to razumevanje tako veliko“.
„Ako bi se stenogrami njihovih razgovora ikada objavili onda bismo to shvatili. Nego Vučić dođe nazad u Beograd i kaže ono što je njemu odgovaralo iz tih razgovora, ono što nije ne govori. Merkel uvek kaže ‘na kraju procesa pregovora je priznanje Kosova’, on kaže ‘oni su hteli da ja pokleknem, a ja sam bio stamen’, a Merkel samo izražava zvaničnu nemačku političku liniju. Sve se radi na taj način da se za domaću upotrebu prepakuje“, kaže.
Dodaje da „postoji izvesna korisnost takvih stabilokrata kao što je Vučić za Berlin“.
„Dolazak izbeglica, Merkel je posle u saniranju tog političkog problema i u Berlinu i u Evropi bila upućena na saveznike koji nisu bili tako omiljeni, a to su Vučić i Orban, oni su na ruti. Bez njihove kooperacije dolazak se nije mogao zaustaviti. To je jedno od objašnjenja zašto Vučić ima određen kredit“, kaže Dedović.
Govoreći o Kosovu, kaže da „u Berlinu preovladava mišljenje da će nacionalista, patriota sa sklonošću ka ekstremnim pozicijama bolje obaviti taj posao nego bilo ko ko kosmopolitski deluje“.
„Jer svaki kosmopolita koji bi se usudio da ode korak dalje u kosovskoj problematici izgubio bi apsolutno svu podršku u zemlji, to je svima jasno. Ljudi koji nisu skloni nacionalizmu nisu sklonu dopreti do širokih masa. To je kalkulacija Berlina, ja nisam siguran da će tako funkcionisati u Srbiji“, kaže on.
Komentarišući može li „Vučić da pozove Merkel kad god želi“, kaže da koliko on poznaje nemačke političare, „oni retko to kažu i svojim kućnim prijateljima“.
„A kamoli nekome ko je protokolarno njihov gost i zvaničnik. To svojatanje ja posmatram kao veštu Vučićevu crtu da neke odnose koji nisu loši, ali su daleko od spektakularnih, prikaže kao senzacionalne za svoju ciljnu grupu u Srbiji, jezikom koji ta grupa razume“, kaže on, dodajući da je „na skali političke veštine Vučića od 1 do 10 propaganda 10 ili 11“.
Kaže da „on kontroliše tri četvrtine kanala komunikacije“.
„Tako funkcioniše propaganda, on to radi na taj način da je zaista ključna stvar, ako u javnom prostoru ne postoje makar naznake drugačijeg mišljenja ili pluralizma, onda ne treba očekivati da će te poruke u narodu biti dovedene u pitanje. Konstruiše kult ugroženosti od tvita labilnog čoveka, pa se to prebaci u Skupštinu. Onda neko ko tvrdi da je žrtva može da uradi skoro pa šta hoće u tom trenutku, da sprovede politiku koju god hoće. Danas između ostalog borba za status žrtve je jedna od najznačajnijih postavki propagande svuda u svetu, niko više ne želi da bude počinilac, pa čak ni heroj““, kaže.
Govoreći o stanju u medijima, mišljenja je da je stanje „mnogo problematičnije“.
„Stanje kada se izađe iz ovog staklenog zvona i izmakne se iz njega, katastrofalno ipak. U izveštajima je umeren jezik, a vidimo kako zvaničnici reaguju na to. Mislim da su nemački mediji naročito poslednjih godinu ili dve, ako se fokusiraju na tu oblast vrlo jasni, vrlo je decidirano izrečeno sve što treba da bude izrečeno o medijskoj sceni u Srbiji, o kontroli medijskih kanala, o paradržavnom kupovanju medija, o podmićivanju, ucenjivanju lokalnih medija, sve se zna…“, navodi on.
Kako je rekao, „Francuska i Engleska su imale kolonije, a Nemačka gastarbajtere“.
„Istorijske veze, naročito preko Austrije, ali i Nemačke, nekad problematične kada su ti vojni imperijalni izleti Nemačke završavali u Beogradu, danas je 6. april tragičan dan, moramo se i toga setiti. Nekada su i pozitivne, kada Nemačka igra konstruktivniju ulogu i u Evropi i politici prema Balkanu. Čini mi se da je isprepletenost i međuprožetost i kultura i istorije ipak markantnija nego kod tradicionalno voljenih i Rusa i Francuza i Engleza“, kaže.
Navodi da je nemački novinar Mihail Mertens napisao „Imamo slepu mrlju u komemorativnoj kulturi na političkom nivou i to mora da se promeni pod hitno“.
„„To je jedan hrabar i dobar tekst, reakcija nije bila ravnodušnost. Manjina kaže ‘nećemo valjda da nam neko opet stavi ruku u džep’, dok je većina rekla da je to tačno i da treba da se popravi“, kaže Dedović.
U Berlinu se, kaže, raspravlja o tome.
„Biće postavljen spomenik za sve druge žrtve nemačkih razaranja u Drugom svetskom ratu, postoji spomenik ubijenim Jevrejima, ubijenim Romima, ali ne postoji nijedno obeležje koje bi podsećalo na Ruse, Poljake i Jugoslovene. Bundestag je odlučio da se to uradi, sada se traži tim istoričara. Mislim da bi bilo pametno jednom nemačkom istoričaru visokog ranga da jednom bude u aprilu u Beogradu, a jednom u oktobru u Kragujevcu“, kaže.
„Javni servis javni, a ne državni“
Govoreći o javnom servisu u Srbiji i Nemačkoj, kaže da je „uporedivost u samoj organizacionoj strukturi“.
„To su veliki sistemi, koji bez obzira da li se radi o Fordovoj fabrici automobila ili javnom servisu imaju svoje probleme, ali tu prestaju paralele. Zakonski je nešto što je distanca prema vladi i vladajućem ugrađeno u regulativu statusa javnog servisa, zato se on zove javni, a ne državni servis, zato tamo ne možete svojatati javni servis, a kamoli kinjiti. Ako ukucate na DW Merkel u pretragu, naći ćete mnogo tekstova koji su izrazito kritični, njihova plata, posao, ne zavise od toga kako će pisati o Merkel. To mora da bude zanatski čisto, a zanatski čisto je kad mišljenje odvojite od izveštaja“, kaže.
Javni servis bi, kaže, „morao voljom vladajuće većine, što je paradoks, da bude prisiljen da bude nezavisan od volje te vladajuće većine“.
„To zvuči čudno, ali taj paradok da vladajuća većina sebi iz ruku izbije jedan komunikacioni kanal, na osnovu kojeg vlada, jednog od njih, ja sam jako skeptičan da će se to uistinu desiti. To bi se moglo desiti samo ako ova vlast iz bilo kog razloga pristane na učešće stranih eksperata s domaćim u zakonu o javnom servisu, samo tada bi se moglo obezbediti da neko izaše na večernji dnevnik i počne dnevnik rečima ‘Vučić je ovaj put pogrešio'“, kaže on.
Govoreći o regionu 20 godina nakon decenije ratova, kaže da su u Bosni „ljudi traumatizovani“.
„Svim tim ljudima, i tamo i ovde, potrebno je samo da ih neko pogleda u oči i kaže ‘ žao mi je, to nije u moje ime’. Toga nije bilo, to se nije desilo“, kaže.
Iskrena politička volja, kaže, „koja bi bila prožeta iskrenim namerama mora postojati i unutar Bosne i u regionu“.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
