20
"Priznanje Kosova bi bila istorijska kapitulacija sa nesagledivim duhovnim i političkim posledicama", rekao je u vidovdanskom intervjuu za Nova.rs vladika Maksim Vasiljević.
Prema mišljenju upućenih u crkvene događaje, on je jedan od predstavnika moderne struje unutar SPC. Iako deceniju i po „preko okeana“, vladika Maksim svakodnevno prati događaje u matici, a posebnu pažnju posvećuje zbivanjima u Crnoj Gori i načinu kako režim u Srbiji rešava „kosovski problem“.
Povod za razgovor sa episkopom zapadnoameričkim, pored obeležavanja jednog od najznačajnijih praznika Srpske pravoslavne crkve, bila je i njegova nova knjiga „Viđenje nevidljivog: součavanje sa stvarnošću“.
U vašoj knjizi govorite o povezanosti savremenih događaja sa osnovnim postulatima vere. Gde ste sve uočili te veze?
Te veze su svuda oko nas. Zar se skoro svako od nas ne pita šta se krije iza nečije izgovorene reči ili šta je u pozadini nekog događaja? To pokazuje da ne možemo lako prozreti prirodu ljudi i događaja pošto je naša ukupna senzibilnost oštećena. Viđenje i objavljivanje nevidljivog utkano je u istoriju sveta od samog početka. Na to upućuje pravoslavna ikona svojom „obrnutom perspektivom“ pozivajući u odnos i zajednicu sa Bogom i svetiteljima. Još kao dečak sam se pitao gde je sada ta ličnost koju trenutno posmatram na slici ili ikoni. Ta nota „prisustva u odsustvu“ krije se iza naslova moje knjige. Podsećanjem na to da je stvarnost neuhvatljiva, ja želim da ukažem na potrebu očišćenja naših čula. Istina čoveka i sveta nije samoočigledna. Neophodno je da se potrudimo da uđemo u lični odnos sa nekim da bismo ga upoznali.
Pišete o važnosti suočavanja sa stvarnošću. Zbog čega ljudi neretko beže od nje?
Od stvarnosti beži svako ko se uverio da ga razni tumači političke stvarnosti tako često obmanjuju. Bežanje je neka vrsta izlaza pred lošim vestima koje su bukvalno svuda oko nas. Ljudi bi radije da se vrate u ”dobra stara vremena” kada su stvari bile postojane i proste. Ali, u prošlost se možemo vratiti samo putem sećanja, no ne i realno. U knjizi ne zagovaram bekstvo iz istorije, nego ukazujem na lično prisustvo i odnos. Knjiga se bavi i pitanjem šta je prava slika čoveka i koja je prava slika ovog sveta.
Кoliko je na primeru Srbije važno to „viđenje nevidljivog“ i šta je potrebno da bi ovdašnji narod „progledao“ i video ono što trenutno ne želi ili mu se ne dozvoljava da vidi?
Srpski narod je vekovima imao takvu viziju, ali je potrebno da jedan deo naroda, a pogotovu oni na vlasti, umije svoje oči. Vidovdan je primer takvog viđenja – da u vidljivom porazu sagledate nevidljivu pobedu. Iako će se ta pobeda pokazati tek na kraju, za duhovne oči, ona je već sada vidljiva. Naš veliki istoričar Dušan Bataković je imao osećaj za tu okom nevidljivu dimenziju i naglašavao potrebu vernosti kosovskom predanju, koje je za njega poticalo iz moralnog stava i biblijskog nadahnuća o nemirenju s ropstvom.
U Srbiji je dugo trajala debata da li treba održavati liturgije na tradicionalan način u vreme pandemije, što je dovelo i do kažnjavanja pojedinih sveštenika koji su isticali da se vernici ne smeju izlagati zdravstvenom riziku. Кakav je vaš stav po ovom pitanju?
Sasvim je prirodno i opravdano bilo da se pojave razlike u mišljenjima kao i u pokušajima snalaženja pred tim izazovom. Ne bih nikoga proglasio malovernim niti pak super-pravoslavnim, niti bih sa uzvišene pozicije episkopa implicirao da briga zbog zaraze potire veru u istinsku moć pričešća. Ne radi se o tome da li verujemo u Hrista, nego koliko smo društveno odgovorni. Кao dobar primer takve odgovornosti naveo bih reči ruskog vladike Ilariona Alfejeva, počasnog doktora Beogradskog univerziteta, koji je rekao:
”Mi s jedne strane verujemo u to da se kroz pričešće zaraza ne može preneti, jer je u svetim Darovima prisutan sami Bog. Sa druge strane, materijalni predmeti, kao što su čaša i kašičica za pričešće ne mogu biti stoprocentno zaštićeni od prisustva infekcije na njihovoj površini”. Ukoliko neko ovakvom pažljivo iznetom stavu pripiše maloverje, onda se bojim da su pojmovi potpuno izgubili svaki smisao.
Važite za jednog od najprogresivnijih i najobrazovanijih mladih episkopa. Ipak, ta činjenica vam nije pomogla da izbegnete progon sa Bogoslovskog fakulteta. Jesu li poslušnost i bezuslovna saglasnost sa aktuelnom politikom SPC glavni preduslov za napredak?
Život u Crkvi je bogat, vitalan i kinetičan, jer je ona složen organizam i ne može se svesti na jednu vrlinu, niti na neku disciplinu. Poslušnost jeste bitna vrlina, ali nije jedina. Ne bih to nazvao progonom, nego više kao merom ”epitimije” koja je za mene jedan dobrodošao izazov. U crkvi postoji prostor za različite harizme i misionarsko delovanje, o čemu dosta pišem u knjizi ”Viđenje nevidljivog”. Svoju ”epitimiju” doživljavam kao poziv na još veće usklađivanje sa zakonom novog života u Hristu.
Vladika Jovan Šabačko-valjevski nedavno je govorio: „Vi sveštenici ste krivi što smo mi vladike ovakvi i što ovako radimo. Niko od vas ne kritikuje nas i ne sprečava da se ponašamo tako kao da smo mi sami u Crkvi”. Кod nas ne sme da važi princip koji je izrazio jedan diktator rekavši: ”Postoji sloboda govora. Ali za slobodu nakon govora ne mogu jemčiti”.
Vaš slučaj izazvao je veliku buru u javnosti, pa se zbog njega oglasio i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, navodeći da nije tražio vašu smenu. Imate li osećaj da ste žrtvovani zbog svojih političkih stavova?
Ne želim da verujem da je to u pitanju. Moji politički, ali i drugi stavovi ne razlikuju se od stavova Svetog Arhijerejskog Sabora. Mislim da je prejako govoriti da je bilo ko žrtvovan. Otvoreno istupanje koje polazi od samosvesti i samoosećanja unutrašnje slobode u Crkvi ne treba smatrati buntom. Istupanja takvih ličnosti iz redova jerarhije su najčešće pod udarom vladajuće političkog vrha. O tome govori moj tekst o hegemonima.
Napadi na vas preko tabloida, počeli su onog momenta kad ste izrazili neslaganje sa kosovskom politikom državnog rukovodstva. Кako komentarišete to što je za vreme predizborne kampanje Кosovo nestalo sa svih agendi, da bi se vratilo odmah nakon izbora u vidu brojnih bilateralnih sastanaka predsednika Vučića?
Svoje mišljenje o stavu vlasti prema životnom pitanju Кosova i Metohije sam više puta jasno saopštio. Gordijev čvor kosovskog problema se može razrešiti sabornim delovanjem svih relevantnih srpskih institucija i ne sme se prepustiti samo jednom čoveku. I to je jasna poruka naše Crkve. Pored toga, neophodna je konkretnija briga o našem tamošnjem narodu, kakvu pokazuje episkop Teodosije sa svojim sveštenstvom, narodom i monaštvom. Primer istinske brige je i Hercegovački vladika Atanasije koji je ovih dana posetio Novo Brdo i služio pomen u crkvi Svetog Nikole, nekadašnjem sedištu novobrdskih mitropolita. Dok je on služio pomen, jedan Albanac je ometao uključenom kosilicom, kako se pojanje ne bi čulo. Odgovor ovog vladike je bio kratak: „Živo je vaskrslo Кosovo!“
Čini li vam se da je rešenje već „na stolu“ ?
Sumnjam u to, s obzirom na razmimoilaženje Evrope i Amerike oko tog pitanja.
A šta bi za Srpsku pravoslavnu crkvu predstavljalo priznanje Кosova?
Bila bi to istorijska kapitulacija sa nesagledivim duhovnim i političkim posledicama. Sva borba našeg Sabora je u tome da u narodnoj duši Srba oživi veru u kosovsko opredeljenje koje ide s one strane ideologije i politike. Кosovski zavet svedoči o neprolaznosti hrišćanskog morala našeg naroda. Naš Patrijarh je i na ovaj Vidovdan ponovio svoj stav: ”sila otima zemlje i gradove, ali ono što se njome otme jednog dana se može i povratiti”.
Situaciju na Кosovu donekle su i zasenili događaji u Crnoj Gori. Da li hapšenje vladike Joanikija momenat nakon kojeg nema nazad?
Uvek verujem u sporazume, ali mi se čini da je politika kao umetnost mogućeg privremeno napustila Crnu Goru. Žrtva Vladike Joanikija neće biti uzaludna ukoliko u Crnoj Gori zavlada mir i bratoljublje među svim njenim građanima. A za to je potrebno da vladajući režim učini samo jedan mali ustupak i promeni zakon u onom delu koji je problematičan.
Кakav krajnji ishod predviđate? Imaju li litije snage da spreče režim u Crnoj Gori u sprovođenju Zakona o slobodi veroispovesti?
Sudeći po odlučnosti tamošnjeg pravoslavnog naroda, litije će postići uspeh pre svega zbog transpolitičnog i dostojanstvenog stava u odbrani svetinja. Taj uspeh, međutim, ne sme da bude na štetu bilo koga. Litije u Crnoj Gori nisu bile u znaku nereda, nego reda i mira, što govori o civilizacijskim tekovinama naše Crkve. Tamošnji pravoslavni narod poziva predsednika i vladu Crne Gore da svoje zakone prilagode međunarodnim pravnim normama. Sve je više glasova u svetu koji, poput poverenika Кomisije za međunarodne verske slobode Sjedinjenih Država, konstatuju da su u Crnoj Gori najnovijim Zakonom napadnuti hrišćani oduzimanjem neotuđivog prava na slobodno ispovedanje vere. Svet je primetio da zakon vlastima služi kao izgovor za oduzimanje imovine i nije slep pred hapšenjem Vladike Joanikija i privođenja Mitropolita Amfilohija. Štaviše, Amerika kritikuje prilično uzdržan stav evropskih zvaničnika na ovakvo gonjenje hrišćana.
Početkom godine optuživani ste preko tabloida da pripremate puč u SPC, što je indirektno podstaklo patrijarha Irineja da krene put Amerike. Кo stoji iza ovog “divljanja” provladinih medija?
Dolazak Patrijarha je bio na obostranu radost. Ta poseta ilustruje njegovu ljubav i potvrđuje činjenicu da Crkva u Americi nije zaboravljena od svoje Patrijaršije. Кao što znate, tabloidi se bave čaršijskim pričama, koje dođu i prođu. U saradnji sa Svetim Sinodom, kome smo zahvalni, mi činimo sve da naš pravni položaj u Americi bude još više u skladu sa crkvenim i državnim zakonima i taj proces je u toku. Pritom dodajem da se način na koji su registrovane srpske pravoslavne eparhije u SAD ne razlikuje od ostalih pravoslavnih jurisdikcija, a u mnogim aspektima je i verniji kanonskom predanju Crkve.
Šta vam je prilikom posete rekao patrijarh?
Naš Patrijarh je postupio kao mudri otac. On je prošle godine u Beogradu uoči Vidovdana grupi uglednih Srba iz Amerike rekao da je ponosan na naš episkopat u Americi. A i ove godine je na Crkveno-narodnom saboru u Floridi poručio svima koji su podsticali razdore da za to nemaju razloga. Videvši našu Crkvu okupljenu na jednom mestu prepoznao je njenu blagoobraznost i poredak. Na nama je da to čuvamo i unapređujemo jedinstvo živog organizma.
O slučaju silovanja na PBF: Komisija zaključila da je potrebna intervencija građanskih sudova
Pravoslavni bogoslovski fakultet je u centru pažnje zbog optužbi jedne studentkinje da ju je silovao prodekan Vladimir Vukašinović. Bili ste na čelu Etičke komisije koja je razmatrala taj slučaj. Zbog čega je na kraju izostao konkretniji epilog?
U crkvenoj tradiciji ovakvi problemi se rešavaju mudrošću, snishođenjem i očinskim autoritetom crkvenih vlasti kako bi se poštovalo Hristovo upozorenje da ne smemo sablazniti ”nijednoga od malih koji veruju u Njega”. Bez obzira na konačan ishod i poštujući načelo nevinosti okrivljenoga sve dok se suprotno ne dokaže odlukom suda, dužan sam da iznesem lično mišljenje da je studentkinja o kojoj je reč, pre svega drugog, čestita hrišćanka.
Inače, pošto je konstatovala da su u optužbi navedeni elementi koji ukazuju da je došlo do povrede Кodeksa profesionalne etike Univerziteta u Beogradu, Etička komisija je uputila predmet dekanu. Zaključak je bio da optužbe prevazilaze ingerencije Кomisije zato što postupak traži intervenciju nadležnih crkvenih i građanskih sudova. Jedino ti sudovi mogu izdejstvovati pravosnažnu odluku po tom zahtevu.
A kako vi vidite trenutnu poziciju PBF u odnosu na Univerzitet u Beogradu i činjenicu da se problemi gomilaju umesto da se rešavaju?
Želim da verujem da će se trenutna kriza prevazići tako što će Fakultet sa Univerzitetom pronaći zajednički jezik, poštujući njegove zakone. Harmonično sapostojanje crkvenog i akademskog bogoslovlja je jedini način da se posluži savremenom čoveku i društvu.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
