60
Još od legendarne skrivene kamere u emisiji Tatjane Vojtehovski, kada su političari Milan St. Protić, Nenad Čanak i pokojni Vladan Batić plakali od smeha dok su prepričavali kako je Velimir Ilić hteo da se žrtvuje za Srbiju i šarmira bivšu američku državnu sekretarku Madlin Olbrajt (da ne citiramo sad tačnu reč koju je Ilić upotrebio), priče iz života ljudi koji se bave politikom omiljena su “poslastica” za publiku u Srbiji. Neki od njih su se u razgovoru za Novu” prisetili takvih “bisera”. Šta se dešavalo iza zatvorenih vrata kancelarija u Vladi Srbije, o iskustvu s policijom i službenicima DB-a, kako izgleda kad razjareni radnici štanglama udaraju po autu u kom se nalazite, kako se laž koristi za potrebe političke borbe ili, pak, kampanje… Za Novu pričaju Zoran Lutovac, Vesna Pešić, Bojan Pajtić, Vuk Drašković, Žarko Korać, Aleksandar Vlahović…
Pitanje za sve njih bilo je isto – Ispričajte nam neki događaj ili anegdotu iz vašeg vremena bavljenja politikom?
Većina naših sagovornika više nije politički aktivna.
Predsednik Demokratske stranke Zoran Lutovac jeste.
Sad je za Novu pričao o nečemu što je bilo pre gotovo četvrt veka, da je upravo on te 2000. godine bivšem premijeru Zoranu Đinđiću rekao da Vojislav Koštunica treba da bude predsednički kandidat.
“Kada je trebalo odrediti ko bi trebalo da bude kandidat koji bi se najbolje suprotstavio Slobodanu Miloševiću na izborima, Institut društvenih nauka gde radim je uradio istraživanje i simulaciju koja je pokazala da bi Vojislav Koštunica bio taj koji bi imao daleko najveće šanse od svih kandidata. Imao je skoro dvostruko bolji rejting od Miloševića. Ja sam u tom trenutku bio savetnik Zorana Đinđića, predočio sam mu taj nalaz, upoznao ga s kolegama i urađena su ponovo neka istraživanja koja su to potvrdila. Ono što je moglo tad da se nasluti potvrđeno je i empirijski – da je Koštunica taj koji je imao najmanje negativnih ocena. Kad smo pitali građane koje su to osobine koje bi kandidat za predsednika trebalo da ima, da su upravo te osobine koje su navodili pripisivane Koštunici. Đinđić je kao pragmatičan čovek gledao kako može da dođe do rezultata, a ne da li mu je neko simpatičan ili nije, da li mu je blizak ili nije. Prosto je to prihvatio kao činjenicu i pristao da razgovara s Koštunicom”.
Sastanak je organizovan, ali nakon njega Koštunica je “nestao”.
“Posle tog razgovora, Koštunica se osamio. Ne znam da li je otišao u Belanovicu, ali nije bio dostupan. Isključio je telefon. U početku je bilo vrlo dramatično, u tom smislu što mu je to ponuđeno, čeka se odgovor, a on razmišlaj negde i ne javlja se. U jednom trenutku je Đinđić izgubio strpljenje, pa je razmišljao o alternativama”, seća se Lutovac.
Alternativa je bila vrlo “zanimljiva”.
“Zoran me je pitao u tom trenutku šta mislim da li bi recimo Mlađan Dinkić, koji je tad bio u usponu, mogao da bude dobar kandidat. Rekao sam mu da je osnovna stvar u tome da kandidat koji treba da se suprotstavi Miloševiću mora da ima pre svega opštu poznatost. U tom trenutku, poznatost Dinkića nije bila ni na nivou od 80 odsto. Zato to jednostavno nije bilo dobro rešenje. Tu su postojali i drugi hendikepi. Sve ono što se pripisivalo Koštunici da ima od poželjnih osobina, to građani nisu videli kod Mlađana Dinkića”, priča Lutovac i nastavlja:
“Uglavnom, trajala je ta drama nekoliko dana, najviše jednu nedelju. Koštunica je na kraju prihvatio da bude kandidat i otpočela je kampanja. Strategiju smo uradili moje kolege i ja, na osnovu istraživanja javnog mnjenja. Napravili smo strategiju za tu kampanju na osnovu istraživanja i iskustva koji smo imali kao tim, i mislim da je to jedan vrlo kvalitetan dokument”.
Na pitanje kako su ostali članovi koalicije prihvatili izbor Koštunice za kandidata, Lutovac kaže:
“Naravno, mnogima se Koštunica nije svideo iz nekih ličnih razloga, ali kad vi razgovarate jezikom argumenata, onda jezik emocija gubi u tom duelu. Pogotovu kad imate čoveka koji je prihvatio argumente, kao što je Zoran Đinđić koji je bio menadžer kampanje. Onda je drugima bilo teško da to isto ne urade. U to vreme je čak postojalo razmišljanje u javnom mnjenju da su Đinđić i Koštunica komplementarni i da pokrivaju taj prostor levo i desno od centra i ukoliko dođe do sagalasnosti, odnosno dogovora, to može biti korisno za Srbiju”.
Zanimljive priče o premijeru Zoranu Đinđiću ima i Žarko Korać, koji je u njegovoj Vladi bio potpredsednik. U jednoj od tih priča spominje se i lider socijalista Ivica Dačić
Govoreći o saradnji s premijerom Zoranom Đinđićem, Žarko Korać kaže da on nije bio tip koji voli da priča viceve i gubi vreme.
“On jeste bio vedar, ali je bio jedan jako vredan čovek, koji je terao i druge ljude da rade. Imao je jednu veliku svesku u koju je zapisivao sve što smo se dogovorili na sastancima, pa je znao posle po njoj da propituje ljude šta su uradili po tom i tom pitanju, kako stoje stvari…Šalio se onda kad bi video da su ljudi napeti, da opusti atmosferu, nije to voleo”.
Seća se i jedne anegdote, nastale nakon što je promenjen Zakon o nošenju oružja.
“Tražio je od Dušana Mihajlovića, koji je tad bio ministar unutrašnjih poslova, da mu da spisak ljudi kojima je odobreno nošenje oružja. Dakle, ne da poseduje oružje, nego da ga nosi. I sećam se kolegijum Vlade, Dušan Mihajlović mu daje spisak, a on pogleda i vidi prvi na spisku Ivica Dačić. I gleda ga Zoran i kaže ‘pobogu, šta će Dačiću pištolj i zašto bi ga nosio?’. Mihajlović mu je rekao da ima prava kao poslanik. Dakle, Dušan Miahjlović je prvu dozvolu za nošenje pištolja dao Dačiću. Da li ga i dalje nosi, ne znam”, priča Korać.
U razgovoru za Novu setio se i kako je njega i bivšeg lidera LSV Nenada Čanka pretresala policija i ispitivao ih službenik Državne bezbednosti na graničnom prelazu. Baš uoči izbora 2000. godine.
“Nenad Čanak i ja smo pozvani na jednu konferenciju u Beč. Išli smo njegovim automobilom. Kad smo došli na granicu policajac nas je odvojio na stranu. Držao nas je tamo, tako da su svi mogli da gledaju naš pretres. To nije bio carinski, nego klasičan policijski pretres. Jako neprijatan, uzimali su nam stvari iz džepova. Dakle, imao je zadatak da nas temeljno pretrese, onda je sve to uzeo i odneo. Znam da se Nenad nije mnogo uzbuđivao, a meni je bilo jako neprijatno. Nakon toga, odvode nas na razgovor. Ulazimo u jednu praznu sobu, gde je bio samo jedan pisaći sto. Čovek je tu sedeo, rekao je kako se zove, ali ja to uopšte nisam zapamtio. Mene je pitao ‘šta je ovo’? Ja kažem ‘pismo od sina’. Onda pita Nenada, on kaže ‘to je program moje stranke, ako želite da se učlanite’. On se samo nasmejao i otišao da javi nekome šta je našao, odnosno nije našao. Očigledno je bio službenik državne bezbednosti. Kažem Nenadu ‘ljubazan čovek’, a on meni ‘jeste, Bunjevac’. Za razliku od mene, on je zapamtio čoveku prezime. Pet meseci kasnije, kad sam se kao potpredsednik Vlade vraćao iz Mađarske, tražio sam ga na tom graničnom prelazu, ali su mi rekli da radi u centru DB-a u Subotici”.
Političarka, borkinja za ljudska prava, antiratna aktivistkinja i sociološkinja Vesna Pešić prisetila se, u razgovoru za “Novu”, događaja iz vremena koalicije Zajedno.
“Nas troje, Zoran Đinđić, Vuk Drašković i ja smo u vreme koalicije Zajedno pravili demonstracije svuda po Srbiji, a onda kad je Milošević pokrao izbore bili smo na ulici tri meseca. U toj kampanji, mi smo jednom prilikom bili u Bajinoj Bašti. U to vreme to je bila jedina opština u kojoj su na vlasti bili Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije. Oni su nam sredili da dođemo i govorimo na radiju. Mi smo tu došli i pričali i odjednom Vuk Drašković kaže: “Znate šta, Se-Pe-O je, kako je on govorio, otkrio izborne letke Mire Marković. Đinđić i ja se gledamo, kakvi su to leci koje je on otkrio? A Vuk kaže “moram da vam otkrijem, na tim lecima piše ‘plovi patka, plovi guska, ova zemlja biće ruska”. Ja padnem pod sto od smeha”, priča Vesna Pešić i nastavlja:
“Kad se to završilo ja ga pitam “odakle ti to, ta patka i guska”, a on mi ispriča ovako:
“Znaš šta, moj otac je kad smo bili mali jednog dana uleteo u kuću i rekao ‘Deco, naš Tito u kosmosu’. A mi kažemo ćaletu: ‘Čekaj bre, nije Tito u kosmosu, to je Titov. Ruski astronaut’. A on nama kaže ‘beži tamo, kazao je radio’. I tako je Vuk izmislio tu patku i gusku i rekao to na radiju, da bi svi posle rekli “jeste, patka, guska, biće ova zemlja ruska…to su Mirini leci”. I svi će misliti da je tako, jer je to kazao radio”.
S druge strane, Vuk Drašković za Novu priča o neverovatnoj situaciji koju je svojevremeno imao sa predsednikom mesnog odbora SPO.
“U izbornoj kampanji 1992. posetio sam predsednika mesnog odbora SPO u jednom leskovačkom selu. Kuća mu je bila izlepljena izbornim plakatima SPO i mojim fotografijama. Zamolih ga da poradi kod seljana, da agituje za listu SPO, a on reče: „Glasaću za Slobu i SPS, a za tebe i SPO ću glasati kad dođete na vlast“! TV kamera Studija B snimila je sve”, priča Drašković.
Seća se i jednog televizijskog duela.
“U vreme megainflacije, na TV Studio B imao sam duel sa Borisavom Jovićem iz SPS. On je rekao: “Pobedićemo megainflaciju tako što ćemo skinuti nule sa novčanica”. Odgovorio sam: “Ne pobeđuje se megainflacija skidanjem nula sa novčanica, nego skidanjem nula sa vlasti”.
Žiri Udruženja književnika Srbije moj odgovor je proglasio za politički aforizam godine” ispričao je Drašković za Novu.
Nekadašnji ministar za privredu i privatizaciju u Vladi Zorana Đinđića Aleksandar Vlahović prisetio se kako je jedva izvukao živu glavu pred razjarenim radnicima kragujevačke Zastave.
“Pre više od 22 godine, bio sam ministar za privredu i privatizaciju i imao sam jedan veliki zadatak, a to je bilo restruktuiranje Zastava grupe u Kragujevcu, koja je zapošljavala preko 35.000 radnika. Od toga je 90 odsto bilo samo fiktivno zaposleno. Primali su platu, a nisu dolazili na posao i naravno da je bilo kakva vizija moderne fabrike podrazumevala prethodno restruktuiranje. Mi smo pripremili program, ministarstvo i eksperti koji su u tome učestvovali… Otišli smo dole, prezentirali lokalnoj samoupravi i rukovodstvu Zastave. Prema tom programu gotovo 80 odsto radnika je moralo da napusti zastava grupu i pređe u Zastava obrazovanje i zapošljavanje, ako se dobro sećam, da bi se prekvalifikovali”, seća se Vlahović i dalje priča:
“Tokom te prezentacije bili su veliki štrajkovi, a mi smo bili prva i jedina demokratska vlast koja nije bila štićena policijom, kao što je to danas. Besni radnici zbog toga što je neko prvi put došao da im saopšti istinu, bukvalno su u jednom stampedu krenuli na auto u kojem sam se nalazio. Ne samo ja, bili su ti i neki drugi ministri. Tada su mi razlupali auto. Situacija nije bila nimalo prijatna. Znate, kad vam neko skače po krovu automobila, razbija šoferšajbnu, a vi sedite unutra, zaista nije bilo prijatno, ali ostali smo dosledni i na kraju sproveli ono što smo projektom i zamislili. Da se to tada nije desilo, Fiat nikad kasnije ne bi došao u Kragujevac, niti bi druga zavisna preduzeća Zastava grupe mogla da budu privatizovana”.
Bivši predsednik Demokratske stranke, profesor Bojan Pajtić ispričao je kako izgledaju susreti s kineskim delegacijama.
“Pre 12 godina saradnici su mi rekli da delegacija kineske provincije Guangdong želi da se za nedelju dana sretne sa mnom u Novom Sadu, budući da se nalaze na putovanju kroz Evropu. To nije bilo uobičajeno, budući da se takve posete i takvi kontakti zakazuju i organizuju mesecima unapred. Međutim, budući da se radi o izuzetno velikoj i važnoj kineskoj provinciji, ja sam se saglasio i brzo smo organizovali ručak, na kojem su članovi pokrajinske vlade bili domaćini. Međutim, kad se pojavila kineska delegacija shvatili smo da će njih na tom ručku biti tridesetak”, priča Pajtić za Novu i seća se šta je u panici uradio:
“Odmah sam pozvao da hitno dođu i sekretarice i vozači i svo osoblje koje može, da bismo imali približno jednak broj učesnika, jer bi prilično tužno izgledalo da nas ima pet ili šest, a njih 30. Tad mi je guverner Guangdonga rekao da imaju 105 miliona stanovnika. “A vaša provincija?”, upiato je. Ja onda na brzinu odreagujem i kažem da Vojvodina čini gotovo trećinu Srbije, a on samo klimne glavom i kaže “bravo”. Tu se izvučem. Onda u daljim razgovorima o mogućnostima saradnje, ponesen činjenicom da je novosadski Univerzitet prilično veliki za srednjeevropske uslove, rekao sam mogu naši univerziteti da sarađuju. Naš Univerzitet u Novom Sadu ima 50.000 studenata. Na to će on “ali, mi imamo 103 univerziteta”. I tu me je matirao”.
Nedavno je Pajtić, braneći potez Demokratske stranke koja je registrovala udruženje “Srbija protiv nasilja”, ispričao sledeće:
“Za sve koji misle da je Šešeljevi učenici iz SNS ne bi registrovali udruženje ‘Srbija protiv nasilja’, te da DS nije smela ovo da učini, jedna kratka anegdota. Pričala mi Mira Banjac kako su radikali onomad najavili da će na njihovom skupu govoriti Šešelj i Mira Banjac. Mira u šoku. Sretne Šešelja, slučajno, posle izvesnog vremena i upita ga: Kako se usuđujete da zloupotrebljavate moje ime?“ Šešelj će na to: ‘Pa, stvavno je biva jedna Miva Banjac“.
Svojevremeno su glavni i odgovorni urednik Danasa Dragoljub Draža Petrović i stručnjak za politički marketing Igor Avžner ispričali dve zanimljive priče za Novu, pa podsećamo i na njih.
Draža Petrović je pričao o jednom razgovoru sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem.
Na pitanje da li je predsednik Vučić ikada pokušao da ga kontaktira, Draža je ispričao sledeće:
“S njim sam imao nekoliko kontakata pre nego što je došao na vlast. Tri godine sam pisao kolumne za “Kurir”, između 2006. i 2009. godine. Jednom sam napisao kako su on i Toma Nikolić dobili uoči bombardovanja ’99. godine dva četvorosobna stana. Vučić je zvao tadašnjeg glavnog urednika „Kurira“ i tražio moj broj, a kad sam to saznao ja sam ga pozvao da bi mi on rekao: „Gospodine Petroviću, ja sam dobio trosoban stan, a Toma je dobio četvorosoban“. Znači, njega je zabolela ta jedna soba više u tekstu. Tu se video njegov odnos prema pisanju o sebi, jer on se nije bunio zbog suštine tog čina – da je uoči bombardovanja od Vlade Srbije dobio stan, nego mu je bitno što je on dobio jednu sobu manje i misli da je zbog toga u čitavoj priči neviniji”.
Igor Avžner je, pak, pričao o famoznom obećanju bivšeg ministar finansija Mlađana Dinkića o akcijama od 1.000 evra. Avžner je u to vreme bio Dinkićev savetnik.
“S Dinkićem sam išao u srednju školu i na fakultet. Svirali smo zajedno. Bio je uvek ambiciozan. Pozvao me 1997. da mu pomognem oko G17, kasnije oko G17 Plus. Kada je od nevladine organizacije postala stranka, a naročito od kad je smenio Labusa, mnoge stvari su se promenile. Nagore. Što kažu: „Kad ti moć udari u glavu“, opisao je Avžner svoj odnos sa Dinkićem.
Na pitanje da li je obećanje Mlađana Dinkića o 1.000 evra akcija bila svesno smišljena laž, Avžner je rekao da je tadašnji ministar finansija veoma dobro zna da ta cifra nije moguća.
„Čuo sam kada su mu predočavali da je maksimum uz dobru prodaju NIS ispod 600 EUR. Iako sam bio protiv toga, odlučio je da obeća 1.000. To je za njega bio početak kraja u politici, a Tadić je dobio predsedničke izbore u velikoj meri zahvaljujući i tom obećanju“, podsetio je Avžner.
BONUS VIDEO: Dačić zapevao na konvenciji SPS
