Profesor dr Aleksandar Fatić nakon koautorskog Otvorenog pisma sa kolegom dr Vojinom Rakićem upućenog predsedniku Aleksandru Vučiću dobio je niz pretnji i doživeo nasilje. On se tim povodom ponovo obratio Otvorenim pismom, sada pravosuđu.
Otvoreno pismo profesora dr Aleksandra Fatića prenosimo u celosti:
Posle mog prvog koautorskog Otvorenog pisma Aleksandru Vučiću, dobio sam pretnje hapšenjem i demoliran mi je automobil.
Posle mog drugog koautorskog Otvorenog pisma Vučiću, dobio sam pretnje i podmetanja od sudskih vlasti, sa ciljem da se zataška težak uticaj vladajuće stranke na pravosuđe u slučaju pojedinih SNS sudija i otvorene nezakonitosti u radu istog, koje sam otvorio.
Ni demoliranje automobila, ni pretnje, u ovom slučaju, s obzirom na kontekst, nisu obična krivična dela i zloupotrebe sudske vlasti, nego otvoreni politički kriminal za koji se poimence, individualno odgovara u sistemu tranzicione pravde kakav valja očekivati nakon smene vlasti.
Zato je jedini odgovor građanskog društva svima koji služe Aleksandru Vučiću zaklanjajući se iza institucija sledeći: „kako se zovete“? Naša imena dobro znate.
Kako je Vaše ime i gde je akt koji ste potpisali? To je sve što nas zanima, jer je transparentnost preduslov za pravičnost.
Svi, kao punoletni građani, imamo odgovornost za svoje postupke: kao što je imamo vi i ja, imaju je i svi nosioci pravosudnih funkcija koji potpisuju podmetanja i pretnje, koji šuruju sa političkim vlastima, zataškavaju zločine SNS sudija i tužilaca, ili propuštaju da savesno i časno obavljaju svoju dužnost.
Lično.
Poimence.
Za svaki akt koji su potpisali i za svaki propušteni akt koji nisu potpisali i postupak koji nisu vodili.
Potrebno je da se formira Prelazna vlada, kao u Crnoj Gori, koja će pripremiti slobodne izbore, a tokom njenog mandata se mora ustanoviti tranzicioni pravni mehanizam za procesuiranje političkih zločina, pre svega zloupotreba prema protivnicima režima i siromašnim građanima, koji će najoštrijim kaznama raščistiti sa ovakvim izvršiocima.
Od septembra je planiran početak rada na izradi nacrta Zakona o lustraciji i Zakona o tranzicionoj pravdi u okviru grupe opozicionih stranaka i pokreta, koji će predvideti konkretna rešenja.
Pravnici u Srbiji su uništili pravni sistem. Oni su dozvolili da se pravosuđe pretvori u jednu krajnje problematičnu grupu koja, čast izuzecima, postupa po političkim nalozima i po uzajamnim interesima.
Posebno je sudstvo problematično, jer u njemu, kao što je to nedavno istakao sudija Miodrag Majić, sudije, čast izuzecima, uopšte nisu sudije, nego se ponašaju kao državni službenici, odgajeni u jednom autoritarnom sistemu, bez prava i kapaciteta za kreativno pravno mišljenje i za svest o tome da lično odgovaraju za stvari koje rade, ali i za stvari koje ne rade, a dužni su da rade.
Ovlašćenja sudija i tužilaca u ovoj zemlji su ogromna. Odgovornost je direktno proporcionalna ovlašćenjima.
Potrebno je da se postojeća Narodna skupština raspusti i da se formira Ustavotvorna skupština koja će suspendovati određene odredbe sadašnjeg ustava, doneti Zakon o tranzicionoj pravdi kojim će se na 20 godina privremeno ponovo uvesti smrtna kazna za političke, pravosudne i socijalne zločine protiv građana i posebno političkih protivnika režima, da se se formira Prelazna vlada koja će operativno sprovesti tranzicionu pravdu, predložiti Ustavotvornoj skupštini Specijalnog tužioca za političke i pravosudne zločine i obezbediti uslove za sprovođenje suđenja po ubrzanom postupku i izvršenje kazni.
Srbija je postala zemlja u kojoj se čovek koji očigledno ne zna baš ništa o pravu proglašava, od strane profesora pravnog fakulteta, za „najboljeg studenta prava svih vremena“, i to čovek koji govori besmislice o poligrafu u krivičnom postupku, a o kome okrivljeni za najteža krivična dela organizovanog kriminala daju iskaze koji su, blago rečeno, zaprepašćujući za jednog šefa države.
Zemlja u kojoj, kao u najgora vremena pod Miloševićem, novi listovi ne mogu da se štampaju u zemlji, jer ni jedna štamparija ne sme da ih štampa.
Srbija je zemlja u kojoj se podnose strateške tužbe protiv medija, kritičara režima i siromašnih građana, u kojoj se hapse nevini ljudi a krivi, oni odgovorni za najteža krivična dela, godinama služe režimu čiji deo, da ne zaboravimo, je i parlamentarna i sudska vlast.
Zemlja u kojoj nema apsolutno nikakve pravne sigurnosti i u kojoj bilo ko, naočigled pravne struke i pravosuđa, može da bude viktimizovan od vlasti u bilo kom trenutku, za bilo šta.
Akti koje građani koji su stranke pred sudovima, pogotovo osnovnim sudovima, dobijaju, su takvi da se postavlja pitanje imamo li mi uopšte bilo kakav privid pravosuđa.
Postavlja se pitanje ko je odgovoran za ovakve pravnike i za ovakvo pravosuđe, te kako su ti ljudi uopšte mogli postati pravnici. Pisac Marko Vidojković vrlo jasno je govorio o odgovornosti pravnih fakulteta za takvo stanje, i to jeste tema kojom će građanska javnost morati vrlo ozbiljno da se bavi u budućnosti.
Ono što moramo vrlo jasno da stavimo na znanje svim nosiocima pravosudnih funkcija je sledeće.
Upravo zbog časnih tužilaca i sudija, oni koji rade ovako kako rade, odgovaraće ne samo za sadržaj svojih radnji, nego i u skladu sa drskim i bezobzirnim načinom na koji su ih izvršili, u skladu sa načinom na koji su komunicirali sa žrtvama režima koje su viktimizovali, ali i u skladu sa svojim pozicijama u pravosudnoj hijerarhiji.
Pojedine sudije i tužioci moraju konačno naučiti osnovne pojmove poput „nezavisnosti“, „pritiska na sud“, i sličnih.
Oni moraju naučiti da su nezavisni samo od izvršne vlasti, a ne od građana, od morala i od društvene odgovornosti. Moraju naučiti činjenicu da je skandalozna odredba sadašnjeg Ustava o tome da „sudija nije dužan da bilo kome obrazlaže svoje shvatanje prava“ jedna aberacija, nenormalnost, deformacija koja će morati biti ukinuta od strane Ustavotvorne skupštine, i da su i te kako moralno i građanski dužni da obrazlažu svoje shvatanje prava, pre svega da bi se videlo da li uopšte znaju i razumeju pravo, a potom i da bi se videlo da li pravilno i pravedno odlučuju, što je, uostalom, slučaj u svakoj civilizovanoj zemlji na svetu i odnosi se na apsolutno svaku profesiju.
Takođe moraju, konačno, naučiti da je „pritisak na sud“ onaj pritisak koji se vrši da bi sudija doneo ili da ne bi doneo neku odluku, a ne pritisak zakonskih rokova, pritisak koji proističe iz primene zakonom definisanih pravnih sredstava za zaštitu ljudskih, građanskih i procesnih prava građana, ili pritisak društva da se utvrdi odgovornost trulih jabuka u sudstvu.
Nije svaki pritisak „pritisak na sud“ u relevantnom smislu. Pritisak je deo života i deo svake profesije, i bez njega bi nastupio haos. Očekivanje da se sudi kako se hoće, bez potrebe da se svoji pravni stavovi obrazlažu, bez odgovornosti društvu, i pri tome bez pritiska odgovornosti tom istom društvu i građanima, obična je infantilna konfabulacija sa kojom se mora što pre raščistiti, kada već nije raščišćeno ranije, tokom pravnog obrazovanja i tokom priprema za polaganje pravosudnih ispita.
Kriza mafijaške vlasti koja se ogleda u vezama sa Belivukovim klanom vrlo jasno otvara pitanje odgovornosti pravosuđa koje je rođački koegzistiralo sa tom vlašću, servisirajući je bestidno, podlo i drsko prema građanima, čast časnim izuzecima među sudijama i tužiocima.
Odgovornost te vlasti uključuje odgovornost sve tri njene grane. Ne samo jedne“.
Prof. dr Aleksandar Fatić
BONUS VIDEO: Vučić o Belivuku
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare