Aleksandar Vučić, kao pravi direktor BIA i ostalih službi, radi ono što inače radi sa institucijama: obesmišljava ih, relativizuje njihov značaj i delovanje, stavljajući sebe u centar zbivanja – sva ta delovanja stranih službi usperena su na njega, njega da slome, a ako njega slome, slomiće i Srbiju... Da li se onda i koliko na njega odnosi upozorenje ambasadora Kristofera Hila da će Amerika obustaviti saradnju sa BIA dok je na njenom čelu Aleksandar Vulin, piše Vreme.
Informacija procurila sa sastanka između Ivice Dačića, ministra spoljnih poslova Srbije, i ambasadora SAD Kristofera Hila kaže da će saradnja sa BIA biti “duboko zamrznuta” dok je na njenom čelu Aleksandar Vulin. Samim tim otvorena je i rasprava da li je Srbija kao država u problemu.
Pitanje tajnih službi i njihovog delovanja odavno je jedna od omiljenih tema u srpskoj javnosti. No, posebno je pojačana dolaskom na vlast nekadašnjih radikala, čija verzija sveta i istorije uvek ide drugačije od onoga što je “zvanična verzija”. Radikali su iznikli i zadojeni su na pričama o informacijama koje samo oni dobijaju i samo oni znaju, na “lauferu koji javlja” i na verziji istorije samo njima poznatoj…
Ovakav kontekst i društvena atmosfera pogoduju bujanju pretpostavki o tome šta će se sad dešavati na nivou komunikacije svetskih tajnih službi i sa onom u Srbiji. Naime, ona je toliko prisutna u javnosti da više liči na neku posebnu službu/upravu unutar Ministarstva unutrašnjih poslova negoli na organizaciju koja radeći u senci sprečava sve one koji bi spolja probali da ugroze bezbednost građana i ustavni poredak Republike, piše Vreme.
Izbor Aleksandra Vulina jednodušno je ocenjen kao “prst u oko” zapadnim partnerima. Ali, sa druge strane, to jeste izbor i imenovanje koje se tiče procene vlasti u Srbiji da bi ta osoba mogla da obavlja tako važan posao prikupljanja informacija o pretnjama kojima bi zemlja mogla da bude izložena. Poruka ambasadora zato glasi: “Vi možete da birate ko će tu da bude, ali mi biramo s kim ćemo da sarađujemo.”
Ona je legitimna i može da se odnosi na bilo koje imenovanje u strukturi države i državnih institucija. Na kraju, ako je Vulin, sa svim svojim kontroverzama i aferama mogao da prođe bezbednosnu proveru i ako je Služba pre njega mogla da “svari” i Bratislava Gašića, nije jasno kako bi bilo ko sa strane mogao da utiče na izbor prvog čoveka BIA.
Vulinu se, kao što je već u javnosti poznato, stavlja na teret činjenica da je bio preterano blizak sa “ruskom stranom” (ni sam to nije tajio) i da je maltene ruski čovek kome su interesi Rusije u opisu posla. Ističe se slučaj kada je odneo šefu ruske obaveštajne službe transkripte prisluškivanih razgovora sa sastanka dela “ruske opozicije” u Beogradu, a što nije manir kojim se služe tajne službe.
Pored toga, zainteresovana javnost u Srbiji zadojena je uglavnom na dva principa: jedan je „ruski“, po kome sve ovo što vidimo zapravo nije tako i neko iza vuče sve konce, a drugi je „američki“, onaj iz filmova u kome CIA vlada svetom, ali u isto vreme nema nikakve nadležnosti na teritoriji SAD.
U relanosti, oni koji su nekada radili za tajne službe ili se bavili analizom njihovog delovanja znaju da nije “to baš tako”. Suština je u tome da je svakoj organizaciji koja se bavi “bezbednosno-informativnim” poslom korisno da ima dobru saradnju sa svim važnim službama u svetu, pa tako i sa Centralnom informativnom agencijom SAD. Ali, kao što im i ime i opis posla govore, to su tajne službe i nikada do kraja nije jasno šta rade, sa kim rade i zbog čega baš to rade. Analitičari koji su o ovoj situaciji govorili u javnosti bili su jednodušni u ocenama: izbor Vulina naneće štetu Srbiji i BIA, jer ako nemaš saradnju sa najvećom obaveštajnom agencijom, pitanje je s kim ćeš zapravo da sarađuješ.
Dalje, ono što bi ljude trebalo da zanima jeste zbog čega je važno da imamo dobre odnose sa glavnom američkom tajnom službom. Da li zbog toga da oni ne bi ovde “vršljali” ili da bismo imali informacije o tome šta se zapravo dešava u svetu na polju svake vrste bezbednosti uključujući sprečavanje terorističkih akata u Srbiji.
U prošlosti je bilo primera koji su dokumentovani i opisani a koji govore o tome da je saradnja sa američkom i drugim zapadnim službama bila od koristi kada je reč o Srbiji: dok je zvanična politika bila da je u interesu Srbije da izruči haške begunce, posebno dvojicu najtraženijih, Radovana Karadžića i Ratka Mladića, saradnja sa tajnim službama bila je „na visokom nivou“. To je u konačnici i dovelo do njihovog hapšenja posle dugogodišnjeg skrivanja.
Pročitajte još...
U izjavama onih koji su u tome učestvovali, bilo da su radili za srpsku tajnu službu, policiju ili tužilaštvo za ratne zločine, javnost je saznala da je ta saradnja bila dobra i obostrana. Promena vlasti 2012. godine bila je takođe povezivana sa delovanjem francuske i nemačke tajne službe, koje su, navodno, zavrbovale nekadašnje radikale, potom naprednjake, i od njih napravili političku organizaciju koja je po meri zapadnih partnera.
Saradnja sa svetskim službama nije bila toliko vidljiva posle završetka saradnje sa Haškim tribunalom. Ipak, javnost se poprilično naslušala kako srpska policija sarađuje sa FBI-jem ili sa DEA ili sa Eurodžasto na razotkrivanju velikih organizovanih kriminalnih grupa koje rade od Južne Amerike do Bliskog istoka, a imaju svoje podružnice na Balkanu. I dalje se čini da ta vrsta veze neće biti prekinuta uprkos Vulinu jer se s njim sarađivalo i kada je bio na čelu Ministarstva unutrašnjih poslova.
Upravo su grupe Veljka Belivuka i nedavno hapšenje grupe “Vračarci” posledica informacija koje je Srbija dobila sa strane, ali je ostalo pitanje da li ih je hapsila baš zato ili zbog činjenice da su godinama učestvovali u organizovanom kriminalu.
Sadašnji vođa naprednjaka i predsednik Srbije Aleksandar Vučić osoba je koja voli da govori o svojim saznanjima koja dobija od tajnih službi, a dok je bio opozicionar tražio je i dobio potvrdu BIA da nikada nije bio saradnik britanske tajne službe.
On će i u vreme dok je na vlasti imati često primedbe upravo na račun Britanaca u najvećoj meri koji su u delu srpske istoriografije bili prikazani kao jedni od glavnih mešetara na Balkanu gotovo 200 godina unazad. I dan-danas Vučić govori, ne imenujući direktno, kako postoje tajne službe koje rade na Kosovu protiv interesa Srbije, ali da je to naša služba provalila i da “naši” sve znaju.
Vučić voli i javno da se pohvali kako je Služba provalila sve planove vlasti u Prištini, znaju sve o čemu se oni tamo dogovaraju i šta planiraju, a ponekad voli da javno uputi pretnju nekim ljudima da je bolje da ćute nego da on javno iznosi podatke o tome šta su oni radili u nekom periodu svog života.
Vučiću je iz nekog razloga bilo važno po dolasku na vlast da i na polju rada tajnih službi bude bolji od Hrvatske, jer se pričalo da „su nas Hrvati izbušili“ i on se trudio da taj trend promeni, šta god on značio.
S druge strane, Vulin je sklonjen iz javnosti, nema njegovog slikanja, nema njegovih zbunjujućih pogleda, gromopucateljnog ulagivanja Vučiću i javnih pretnji komšijama pod kišobranom zaštite Srba. On je ozbiljno razumeo da je šef tajne službe, a takvi ne idu na TV stanice i ne izdaju saopštenja nego bi trebalo da obezbede, posmatrano iz dosadašnje Vulinove karijere, da se u službi zadrži visok nivo lojalnosti i poverenja u Vučića, jer se u toj ličnosti sažima sve institucionalno delovanje u Srbiji.
Ili kao što je premijerka Brnabić izjavila da je Vulinovo imenovanje pojačano izjavama svih onih koji su bili protiv i da je svaka kritika upućena na račun Vulina nova stavka u preporukama za taj posao. On, kako izgleda, treba da osigura da se unutar tajne službe ne pojavi niko ko bi mogao da radi protiv Vučića na bilo koji način, baš kao što je probao da pročisti MUP od kadrova Nebojše Stefanovića i Dijane Hrkalović, koji su bili prepoznati kao osobe na kojima bi mogao da se pokida lanac Vučićeve vlasti.
E sad, kakve sve to ima veze sa Amerikancima i njihovim tajnim službama i zašto je Srbiji uopšte važno da ima dobre odnose sa onima za koje se veruje da pokreću ratove, prave primirja, menjaju predsednike, uspostavljaju vlade… I da li to što Amerikanci neće da sarađuju sa BIA zapravo jeste poruka Vučiću da se on našao na vetrometini?
Ako slušamo i verujemo šta nam Vučić govori, sve je u najboljem redu – BIA radi kao sat. “Beograd je kao Kazablanka”, ponovio je Vučić nekoliko puta šaljući poruku svim stranim obaveštajcima da ih imamo primećene i da srpska strana zna da su ovde i zna šta rade.
To su takođe stvari koje se po pravilu ne govore na televiziji jer se o tome raspravlja u sobama u kojima nema mobilnog signala, nema prozora i učesnici sastanaka su sigurni da ih niko ne čuje izvan te prostorije. Međutim, srpski je predsednik specifičan, on ima posebnu vrstu humora i govori stvari da bi valjda pokazao svoj prkos i poslao poruku javnosti da nam niko ništa ne može, a i oni koji nam nešto mogu mi znamo ko su i šta mogu i to im javno govorimo.
Vučić, kao pravi direktor BIA i ostalih službi, radi ono što inače radi sa institucijama: obesmišljava ih, relativizuje njihov značaj i delovanje i stavlja sebe u centar – sva ta delovanja stranih službi uperena su na njega, njega da slome, a ako njega slome, slomiće i Srbiju… To se čulo toliko puta.
Ova politizacija službe nije nešto čime bi se hvalili profesionalci koji u njoj rade. Njima je svakako u interesu da imaju komunikaciju sa različitim tajnim službama, ali da budu na oprezu i da ostanu agenti srpske tajne službe. Oni bi trebalo da dobro sarađuju sa stranim kolegama na polju upravljanja migracijama, jer je u kolonama sa Bliskog istoka moguće da se pojave pripadnici Al Kaide ili Islamske države.
Baš je u interesu BIA da najveće službe daju podršku Srbiji kada je u pitanju informatička bezbednost i sajber ratovanje jer sami teško da možemo sa tim da se nosimo. Takođe, u situaciji kada je Beograd preplavljen izbeglicama iz Rusije, bilo bi korisno imati mogućnost da se proveri ko je zaista došao u Srbiju, posebno što se neprestano govori o tome da su to stručnjaci za informatičko-komunikacione tehnologije. Verovatno je najveći broj onih u grupi od 200 hiljada koji su pobegli od mobilizacije, ali verovatno ima i veliki broj “bezbednosno interesantnih osoba” koje su ovde po zadatku i koje, ako budu regrutovane, mogu da urade i neke korisne stvari za Srbiju.
Da će se to dogoditi, teško je poverovati. Deset godina unazad videli smo da BIA služi ne za odbranu države od spoljnog neprijatelja i odbranu ustavnog poretka, već je neka vrsta i unutrašnje svemoćne kontrole političko-medijsko-huliganskog života u Srbiji. Kao što je i napravljena u doba komunizma kao sredstvo za uništavanje “unutrašnjeg neprijatelja”, bilo kroz direktnu eliminaciju protivnika režima, bilo kroz organizovanje političkih partija da bi se stvorio privid višestranačja.
Služba se kompromitovala tokom devedesetih do te mere da je bila odgovorna za stvaranje paravojnih formacija, ali je i tada, ipak, u jednom trenutku bila zadržana veza sa svetom, što se videlo u situaciji oslobađanja francuskih pilota u Bosni kada je javnost prvi put videla Jovicu Stanišića kao načelnika Državne bezbednosti. Potom se našla u potpunoj izolaciji i nije uspela da sačuva Srbiju od formiranja Oslobodilačke vojske Kosova (UČK), što je docnije dovelo do NATO bombardovanja i gubljenja suvereniteta na tom delu teritorije Republike Srbije. Označena je kao organizator političkih likvidacija počev od likvidacije Slavka Ćuruvije, atentata na Vuka Draškovića i ubistva Ivana Stambolića.
Pokušaj vraćanja poverenja u tu instituciju nije dugo potrajao, i s promenom vlasti 2012. godine vratila se na staru paradigmu. Tako da danas niko ne zna ko je prisluškivan, ko je praćen i zbog čega, a BIA se neprestano pominje kao desna ruka policije u slučajevima obračuna sa sitnom korupcijom (hapšenja lekara, sudija, lokalnih funkcionera) i proizvođač sadržaja za tabloide kada je potrebno ocrniti one koji nisu poklonici vlasti. I to je ono što možda više zabrinjava javnost u Srbiji od činjenice da Amerikanci možda zbog Vulina neće hteti da razmenjuju poverljive informacije sa srpskom tajnom službom.
Ta “policija u policiji”, kao u komunizmu, ima “svoje ljude” u svakom ministarstvu, u svakoj stanici policije i liči više na “državu u državi”, a manje na instrument države u borbi protiv spoljnih neprijatelja i pretnji. Koliko je služba moćna možda se najbolje vidi na slučaju kolokvijalno nazvanom “Jovanjica 2” u kome bi trebalo da se sudi upravo predstavnicima službi bezbednosti umešanim u ilegalnu proizvodnju i distribuciju narkotika. A kako se Amerika prema tome odnosi možda se vidi i u činjenici da je jedan od agenata vojne službe bezbednosti Saša Vujisić, umešan u slučaj “Jovanjica”, slobodan kao ptica i živi bezbrižno u Vašingtonu. Što je tamo, a ne na sudu, pitaj boga.
A možda i CIA o tome nešto zna.
Bonus video: 24 Minuta_ Novi direktor BIA Aleksandar Vulin, E sad smo ga na_ebali
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar