U intervjuu za dnevni list “Nova” redovni profesor međunarodnog prava na Univerzitetu u Redingu, Marko Milanović, rekao je da prijem Kosova u Ujedinjenje nacije ne zavisi od Srbije koliko od drugih država i da je pravno obavezujući sporazum, koji bi trebalo da potpišu Beograd i Priština, i dalje veoma daleko. On upozorava postojeća situacija provocira albanski i srpski i da zbog toga vrlo lako može da se dogodi da svi napori Evropske unije propadnu i da dogovor ostane “mrtvo slovo”.
Kako ste vi razumeli događaje u Briselu? Je li predsednik prihvatio ili ne sporazum?
To mi ne možemo da znamo sa sigurnošću. On potpuno namerno daje kontradiktorne signale. To, donekle, radi i Aljbin Kurti. On je u četvrtak veče u parlamentu Kosova govorio kako Zajednica srpskih opština nikad neće proći… Koliko sam ja razumeo, on je dao usmeni pristanak na papir koji je EU dala kao neki okvirni dokument, s tim što tek treba tek da se pregovara o implementacionom planu i konkretizaciji nekih opštijih obaveza koje su navedene u dokumentu. Ja sam razumeo da je on na to pristao, ali da očigledno njegov pristanak nije potpun.
Da li su te kontraktorne izjave nastale iz potrebe da se, s političke strane, “žaba još malo skuva” da bi on saopštio šta je uradio?
Zaista ne znam šta je tačno njegova strategija. Ne bih hteo da ulazim u totalna predviđanja šta će on ziasta da urade. Njemu je stalo do njegove vlasti, s druge strane on ne želi da potpuno otuđi Zapad od sebe i on će, korak po korak, da učestvuje u ‘tim i tim’ pregovorima. Međutim, dosta zavisi od toga šta albanska strana da uradi. Ako oni ne implementiraju ZSO, što je jeste njihova preuzeta obaveza, neće on morati da pristaje na nešto dalje. Ne verujem da on ima potpuno razrađene korake koje već sada pokušava da ‘proda’ svom biračkom telu i da ih polako priprema ono što je njegov plan već deset godina. Ja mislim da on razmišlja na jedan mnogo prizemniji taktični način, nego sa tako nekom velikom strategijom u vidu.
A šta Srbija dobija, a šta gubi sa ovim sporazumom?
To zavisi iz koje perspektive sve to posmatramo. Osnovna obaveza Srbije je da prihvati neke dokumente koje izdaje Kosovo, poput pasoša. To nas košta vrlo malo u nekim realnim okvirima, ali to očigledno smeta nekim ljudima u Srbiji iz simboličnih razloga. Najveća obaveza koju Srbija preduzima je da se ne protivi članstvu Kosova u UN. To je ono što Srbija gubi. Ono što Srbija dobija je, s jedne strane, priča o ZSO, koja je već postojeća obaveza i neka vrsta ‘šargarepe’ od EU – ta priča o nekoj donatorskoj konferenciji gde će Srbija da dobije neke investicije. To je ono što Srbija dobija sa jednog racionalnog gledišta.
Kakav je manveraski prostor Srbije da utiče odnosno spreči prijem Kosova u UN?
Na to je odgovor je relativno jasan, jer sve ne zavisi toliko od Srbije. Prijem Kosova u UN zavisi, pre svega, od drugih država. Zavisi od članica Saveta bezbednosti i svih članica UN koje o tome glasaju u Generalnoj skupštini UN. Da bi Kosovo moglo da uđe u UN za to moraju da glasaju ili barem da se tome ne protivi Kina i Rusija. I jedna i druga država imaju svoje interese koji su nezavisni potpuno od interesa Srbije oko toga da li žele da pristanu na ulazak Kosova u UN. U sve to, naravno, ulazi jedan potpuno antagonistički odnos koji postoji između zapadnih zemalja i Rusije, a sve više i Kine. To je zapravo politička računica koja će dovesti do toga da li će Kosovo biti primljeno u Ujedinjene nacije ili ne. Pre svega, ne vidim kako bi Rusija pristala na ulazak Kosova dok je cela situacija oko Ukrajine nerešena zato što će Rusija koristiti Kosovo kao svoj ‘čip’ u pregovorima sa Zapadom. Dokle god se nereši ukrajinska kriza, na nekakav način, a to je sada totalno neizvesno i deluje da će trajati godinama, ne vidim zašto bi Rusija pristala na zahtev Zapada da Kosovo uđe UN. To uopšte nije njima u interesu. Kina, s druge strane, ima svoje separatističke problem – to su Tajvan i Tibet. Oni ne žele, bez potpuno kristalno pristanka Srbije na nezavisnost Kosova, postavljaju presedan njihovog ulaska ili nekog takvog entiteta u UN.
Mislite li da će države članice EU, takođe, nevezano od odluke Srbije, držati se stava koji su zauzele?
Oni takođe imaju veliki značaj, ali njihov uticaj je mnogo veći kad je u pitanju prijem Kosova u EU ili NATO. I u jednom i drugom slučaju je neophodna jednoglasna saglasnost prethodnih članica za prijem novih članica. Ne vidim da bi državama poput Španije i Kipra, koje imaju takođe separatističke probleme, ovakva vrsta političkog sporazuma bila dovoljna da mogu za potrebe svoje javnosti i za potrebe svojih strateških međunarodnih odnosa da kažu: “Eto, situacija je jasna, Srbija je pristala na nezavisnost Kosova i mi se tome više nećemo protiviti”. Mislim da će oni to da urade tek, a to je nešto što sada aposlutno nije izvesno, ako Srbija i Kosovo sklope taj pravno obavezujući sveobuhvatni sporazum, a mi aposlutno nismo blizu tog trenutka.
Pročitajte još...
Ako su tako postavljene stvari, da to onda znači da Srbija, u pogledu taktike, ne stoji toliko loše? Može da prihvati nezavisnost, znajući da ta nezavisnost nikada neće biti potpuna zbog stava drugih država?
Upravo tako. Kad je to neko taktiziranje u pitanju, tvrdnje, koja, pre svega, dolazi od desno orijentisane opozicije u Srbiji, da je ovaj sporazum neka drastična prekretnica – zaista mislim da to nije tako. Ovaj sporazum jeste jedan dalji korak u ‘kuvanju’ te famozne žabe i on sigurno ide ka tom trendu priznanja Kosova koji će se u nekom trenutku desiti. Ali to nije neka drastična odluka koju je Srbija sada donela.
Stiče se utisak da Kurti ni po koju cenu neće da prihvati ZSO, što je uslov Srbije da razgovara o daljim koracima u pregovorima. Verujete li da Zapad ima način da ga natera da to učini?
To zaista ne znam. Mnogo zavisi od toga koje su sve poluge moći zapadne sile spremne da iskoriste protiv Kurtija i na koji način to žele da urade.
Ali ako znamo da je on već jednom bio smenje s mesta premijera, između ostalog, zbog te nekonstruktivnosti, koliko je realno da se to ponovo dogodi? Naročito ako uzmemo u obzir okolnosti i delikatnost trenutka.
Da li bi Kurti bio smenjen, ako ne udovolji zahtevima Zapada – to može da se desi. Ali, moram da kažem da ljudi u Srbiji imaju iluziju da su kosovski političari totalni poslušnici Amerike i drugih zapadnih zemalja i da je njima dovoljno da samo ‘pritisnu dugme’ i oni će da rade sve što im se kaže. To baš nije ta vrsta odnosa. Naravno da je Kosovo ‘mlađi partner’ u tim odnosima, ali oni nisu neka vrsta kolonije Amerike i Evropske unije, pa da bespogovorno slušaju spoljašnji diktat. Zaista ne znam šta će tu da se desi, ali je jasno da cela ta situacija provocira albanski nacionalizam, kao što provocira srpski i zato vrlo lako može da se dogodi da svi ovi napori Evropske unije ponovo propadnu i da dogovor, do kog su Vučić i Kurti došli, ostane jedno mrtvo slovo. To je možda i najizvesniji ishod cele stvari.
Može li se reći da Srbija baš zbog toga igra tako konstruktivnu ulogu, računajući da će Kurti i dalje biti ovako rigidan?
Ja mislim da je to sigurno jedan od važnih činilaca u Vučićevom razmišljanju o celoj ovoj stvari. On se verovatno kocka s jedne strane i računa da je vrlo verovatno da će Kurtijeve opstrukcije i opstrukcije neke buduće vlasti na Kosovu biti njemu dovoljan izgovor da se ne dođe do rešenja.
Koliko ovo oko Kosova može da utiče na Vučićev rejting?
Sigurno da može značajno da utiče. Njegovo biračko telo, koje je pre svega nacionalističko, mora da prevaziđe neku svoju kognitivnu disonancu – da se jedne strane podržavaju Vučića kao ‘branika srpske otadžbine’, a da s druge strane vide da on pristaje, donekle, na prihvatanje otuđenja kolevke srpske državnosti, crkve… Zbog svega toga Vučić nastupa prilično oprezno. Meni je veća tragedija cele ove situacije nije pitanje Kosova, već situacija u kojoj se srpsko društvo trenutno nalazi, gde je ono ponovo skliznulo u autoritarizam i da je u njemu nemoguće doći do nekom racionalnog odgovora na celu ovu stvar. U takvom društvu običan građanin ne može da informisan izbor oko toga šta želi ili ne želi oko pitanja Kosova, kao što ne može da ima informisan izbor oko miliona drugih pitanja koje se tiču srpsko društva i svakodnevnog života. Naša tragedija je zapravo, na stranu Kosovo, to što mi u 2022. godini živimo pod jednim koruptivnim i autoritarnim režimom.
A koliko ponašanje opozicije doprinosi takvoj situaciji u društvu?
Nažalost, ta opozicija je refeleksija sadašnjeg stanja u srpskom društvu. Da smo mi neka bolja zemlja o nekom ovakvom pitanju bi došlo do neke vrste razgovora između opozicije i vlasti, neke vrste konsenzusa i prave javne debate, ali toga nema. Jedan značajan deo opozicije ili zaista proživljava neke nerazumne epske fantazije o tome kako će jednog dana vojska doći na Kosovo i kako će Albanci morati da govore srpski ili će biti porterani odatle. Postoji i jedna druga grupacija srpske opozicije koja cinično želi da profitira politički na ovome, jer misle da će moći da otmu deo nacionalnističkog biračkog tela od Vučića, a postoji i ta treća grupa koja, eto, pokušava da ćuti i da se ograđuje, jer misle da će im se obiti o glavu šta god da kažu. Cela ova situacija je veoma tragična i nažalost, ta opozicija, ne cela, je deo problema srpskog društva.
BONUS VIDEO: Šta je Srbija prihvatila u Briselu?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare