INTERVJU Poslanik Bundestaga Josip Juratović: Žao mi je Vučićevog režima, znaju da im je kraj blizu

Da li bi se moglo desiti da se u Nemačkoj dogodi tragedija poput one u Novom Sadu, da 15 ljudi pogine, a da tek tri nedelje kasnije imamo prva hapšenja, i to nakon tri dana blokade suda i tužilaštva, koje je organizovala opozicija?

Pre svega, želim da kažem da je to tragedija koja nas je sve jako pogodila. Lično sam se upisao u knjigu žalosti u ambasadi Srbije u Berlinu. Ostali smo zatečeni, da je uopšte moguće da se tako nešto desi. Očito je da sanacija i radovi nisu urađeni kako treba. U takvoj situaciji svakako je potrebno dati vremena tužilaštvu da uradi dobru istragu. Što se tiče demonstracija koje su se desile, mislim da je to posledica činjenice da su ljudi zaprepašćeni onim što se desilo, a da s druge strane postoji ogromno nepoverenje u sistem, u nezavisnost i funkcionalnost institucija. To je najgore što se može jednoj državi desiti, a mislim da se upravo to sada u Srbiji zbiva. Očigledno je da građani apsolutno više ne veruju u sistem i ne veruje se u to da će istraga biti sprovedena kako treba. Istovremeno, u javnosti se smatra da su vlasti i institucije odlagale reakciju, jer su tražile način kako da sve zataškaju i prikriju krivce. Ne znam kako će režim u Srbiji izaći iz ove klime nepoverenja; mislim da je gotovo nemoguće vratiti poverenje građana. Ja već dugo pričam da će sistem u Srbiji implodirati, sam sebe urušiti, jer jednostavno taj pritisak, i spolja i iznutra, je ogroman. A znamo da je to u stvari gazda koji drži sve u svojim rukama, ceo sistem. I samo je pitanje vremena kada će izgubiti kontrolu nad sistemom, pri čemu se nadam da će demokratske i proevropske snage Srbije toliko osnažiti da će to proći bez onog najgoreg.

Kako vidite slike s protesta koje su održane u Novom Sadu nakon nesreće?

Pravo na demonstracije je osnovno ljudsko pravo koje je zagarantovano u celom demokratskom svetu, u svim pravima i slobodama. U svakoj demonstraciji imate radikale koji prave nered i koji samo štetu čine ozbiljnim demonstrantima, koji imaju hrabrosti javno reći svoje mišljenje, svesni svih posledica režima u kojem žive.

Međutim, nisu oni koji su razbijali Gradsku kuću u Novom Sadu u pritvoru, već neki političari i aktivisti. Neki su završili u zatvoru zato što su se sukobili s ljudima za koje nisu znali da su policajci. Njima se stavlja na teret napad na službeno lice. Kako to komentarišete?

To je bila policija u civilu?

Da.

I kod nas ima na demonstracijama policije u civilu, ali njen zadatak je da prati demonstraciju u pogledu toga da li se poštuje zakon ili ustav. Ona se ne meša u tok zbivanja. Policija u uniformi je ta koja štiti građane koji koriste svoje pravo mirnim putem od onih koji to pravo zloupotrebljavaju. Uostalom, njima je često najteže. Ovo je očigledno situacija gde je policija u civilu, koja je u najmanju ruku deo nereda. U nekim zemljama diktature čak i provocira nered kako bi se opravdane demonstracije predstavile u očima građana kao grupa razbijača i nasilnika. U ovom slučaju su suodgovorni i ni u kom slučaju ne bi trebalo tretirati kao napad na službena lica, jer oni to u tom momentu kao takvi nisu prepoznatljivi, pogotovo ako nisu unapred pokazali svoje iskaznice.

Istog dana kad se dogodila tragedija u Novom Sadu do javnosti je došla informacija da je na ugovor sa kineskim firmama kojima je poveren posao rekonstrukcije Železničke stanice stavljena oznaka tajnosti. Da li bi to bilo moguće u Nemačkoj?

U trenutku kada se tako nešto desi, oduzima se sva dokumentacija od strane pravnih organa, i to od onih koji su projektovali, dozvolili, izvodili i kontrolisali izvođenje radova na projektu. Pa i po pitanju kineskih izvođača, treba poštovati suverenitet Republike Srbije i tretirati ih jednako kao i bilo kojeg drugog na teritoriji Republike Srbije. Kada pravni organi odrade svoj posao, javnost se mora informisati. Tako to funkcioniše u demokratskoj državi prava i sloboda.

U jednom od poslednjih obraćanja javnosti, predsednik Srbije je rekao da je njegov plan da Srbija bude spremna za ulazak u Evropsku uniju 2026. godine. Da li je to moguće?

Uvek je dobro imati plan, ali ovaj je stvarno preambiciozan. Ako se uzme u obzir tempo razvoja koji je Srbija postigla u pogledu ulaska u EU od kada je SNS preuzeo vlast, to bi značilo da EU napušta sve kriterijume za ulazak Srbije u EU. Ne znam čime on to računa da zaobiđe te kriterijume, možda zbog globalnih previranja, ali sigurno je jedno: kad bi prihvatili zemlje kao što je Srbija, gde režim zavisi od jednog čoveka, to bi značilo kraj EU. Nama je dosta jednog Orbana, ne trebamo još neke. Za ulazak u EU treba nam Srbija koja se temelji na demokratskim vrednostima i koja će biti kompatibilna sa ostalim demokratskim zemljama EU, i to ne samo u pogledu ekonomskog razvoja, koji je u Srbiji vrlo upitan, već i u pogledu uspostavljanja pravnog sistema i osnovnih ljudskih prava. Aleksandar Vučić je sve položio na jednu kartu – ekonomski razvoj bez pravnog sistema, a to će skupo platiti ne on, već srpski narod.

Imate li neki predlog?

Po mom mišljenju, neophodno je da EU organizuje Višegrad 2. To znači da se za šest zemalja regiona koje nisu u EU, odlukom politike, usvoji plan da sve zemlje uđu u EU u narednih deset godina. Posebno treba staviti akcenat na uspostavljanje funkcionalnosti i profesionalnosti institucija. Na primer, na Berlinskom procesu je dogovorena mogućnost razmene studenata u celoj regiji. To je lepo, ali po kojoj zakonskoj regulativi? Gde je potrebna procedura kroz parlamente? I to kroz sve parlamente regiona. Dakle, bez toga je, po meni, Berlinski proces putujući cirkus bez bitnog značaja. Zato je neophodna saradnja demokratskih i proevropskih parlamentaraca u regionu. Ja predlažem to pod nazivom “Format 6+2” – dakle, parlamentarci istinske evropske orijentacije šest država regiona uz pomoć slovenskih i hrvatskih parlamentaraca, u sklopu sa Visegrad 2, su jedini koji mogu, u zajedničkoj saradnji, ovaj region odvesti u Evropu. Nacionalni, a pogotovo nacionalistički režimi regiona to nisu sposobni. A nisu ni voljni, jer pogotovo neuspostavljanjem pravnog sistema mnogi od njih krivično odgovaraju zbog kriminala i korupcije.

Pomenuli ste EXPO kao Vučićev najvažniji projekat. Kako komentarišete to što su iste firme koje su radile na rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu angažovane i na ovom projektu. Kakva se poruka šalje građanima, da li bi trebalo da se brinu za bezbednost tih objekata?

To i jeste najveći problem Aleksandra Vučića. Tragedijom u Novom Sadu izgubljeno je poverenje u ispravnost svih objekata koji su do sada sprovedeni i koji se nameravaju sprovesti. Institucije su totalno izgubile poverenje građana i investitora. To je rezultat kad se ceo sistem podredi jednom čoveku, kad se profesionalnost posla podredi naklonosti, u ovom slučaju Aleksandru Vučiću, a na kraju plaća narod koji mu je verovao. Srbija je, nažalost, ponovo postala država straha. Zato se divim ljudima u Srbiji koji su našli hrabrosti da se suprotstave tom režimu, često po cenu da budu pritvoreni, pa i uništeni životi, jer je želja da prodišu zrak slobode jača od pitanja njihove karijere. Nažalost, opozicija je još uvek prerazjedinjena i puna vode dobrih namera i štetnih subjektivnosti. To je najveći problem opozicije. Opozicija, pogotovo ona proevropska, mora početi strateški da se ukrupnjava u korist naroda i govoriti njihovim jezikom. Samo tako će dobiti poverenje da su ozbiljna alternativa režimu Aleksandra Vučića. Narod želi alternativu koja će im nuditi sigurnu budućnost, a gledajući izborne rezultate, SNS to već dugo nije.

Kojim povodom ste bili u poseti Beogradu?

Kao član i izvestilac po pitanju Zapadnog Balkana u Odboru za evropska pitanja nemačkog Bundestaga, sa mojim kolegom Tomasom Hakerom iz Liberala, posetio sam Beograd. Razgovarali smo sa predstavnicima civilnog društva, opozicijom u Skupštini, sa predsednicom Skupštine gospođom Brnabić, te Odborima za spoljnopolitička pitanja i evropska pitanja, ministrom spoljnih poslova Markom Đurićem i ministarkom pravde Majom Popović. Tri su ključne teme ove naše posete: dokle smo stigli sa preporukama ODIHR, dokle smo stigli sa REM-om i tragedija u Novom Sadu. Tražili smo pravu sliku Srbije. Moj lični utisak je da u vladajućim strukturama niko nije iskren. U odborima kao da su svi klonirani, svi sa istom pričom, istim informacijama. Osim toga, u odborima opozicije nije bilo nikoga. Očigledno ih niko nije informisao. Za jednog sam čuo da ga čak nisu ni pustili na sednicu. Ali smo ipak vodili razgovore sa poslanicima opozicije van Skupštine, jer smo to i očekivali. Što se informacija tiče, ništa novo nismo saznali osim da naša pitanja baš i nisu prioritet vlasti, a bez tih pitanja Srbija ne može ni pod razno ući u EU.

Vi vidite neke nove ljude u ovdašnjoj politici? Ne samo u Srbiji već u celom regionu?

Vidim mnoge ljude, ne samo u Srbiji, nego i u čitavoj regiji, istinske demokrate u različitim partijama, sa istim ciljem – da stvore sistem demokratskih vrednosti. Susrećem ih u Podgorici, Sarajevu, Beogradu, Skoplju, Tirani i Prištini. To su ljudi humanisti koje su često ismijavali i gurnuli na marginu zbog njihovog ljudskog humanizma i ideala. Ali ti ljudi su jedina nada i šansa da cela regija postane deo sistema demokratskih vrednosti, ljudskih prava i slobode. Zato se moraju regionalno i nadstranački organizovati, odbaciti lične suje i svoje interese staviti u korist zajednice, kako bi održali mir i slobodu.

Kako je došlo do otopljavanja odnosa između Vučića i Šolca. Da li je razlog samo litijum?

Olaf Šolc je očigledno jako koristan Aleksandru Vučiću, a možda i obrnuto. Polako počinje inflacija međusobnih poseta, samo par nedelja nakon što smo bili najgori fašisti pre lokalnih izbora u Srbiji. Neki od nas su još uvek nepoželjne osobe. Mene su, na primer, pre moje posete Beogradu držali više od pola sata na granici, jer se nisu mogli odlučiti da li će me pustiti u zemlju koja je na evropskom putu ili ne. Posle posete Šolca Srbiji, sam lično sa njim razgovarao po pitanju njegove posete i izrazio mišljenje da razumem njegov motiv u vezi sa situacijom u automobilskoj industriji, ali da je trebalo isto jasno signalizirati na čijoj strani stoji Nemačka po pitanju borbe za demokratsku Srbiju. Trebalo je tu saradnju usloviti po pitanju demokratskih sloboda, počevši od izbornog zakona i slobode medija, ali isto tako i oko brige za ekološke posledice. Nemačka je najveći partner po pitanju finansijske pomoći Srbiji i time ima pravo, i ja bih rekao dužnost, da to poveže sa pomaganjem borbi za demokratsku i ekološki održivu Srbiju. Uostalom, to su kriterijumi za ulazak Srbije u EU, koje Nemačka podržava.

A kako komentarišete pohvalu predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen na račun napretka demokratije u Srbiji?

Vrlo kritična izjava jer govori suprotno od izveštaja Evropske komisije na čijem je čelu. Opet govorim o neiskrenosti predstavnika EU. Ne razumem čemu takvo ponašanje, oprostite, znam da nije tako, ali izgleda kao da se radi o klimatskim uslovima Beograda.

Moramo se dotaći dijaloga Beograda i Prištine. Stiče se utisak da je Srbija ispoštovala veliki deo Francusko-nemačkog sporazuma, a Priština ništa ne sprovodi. Postoji li namera u Nemačkoj da se nešto učini po tom pitanju?

Ja sam neko ko je svojevremeno podržavao Aljbina Kurtija, jer je obećao da će prekinuti s tom ratnom koalicijom koja je tada vladala i da želi demokratizovati Kosovo. U drugom sazivu ga nisam podržao, jer nije ispunio obećano. Po mom mišljenju, Kurti i Vučić po pitanju Kosova su idealni partneri. Oni su potrebni jedan drugom. Možda je to preoštro, ali samo treba posmatrati akcije i reakcije. One idu i jednom i drugom na ruku. I jedan i drugi pregovaraju s figom u džepu. Vučić to radi nešto spretnije, teatralno. Ali, što se mene tiče, najveće žrtve su Srbi, ne samo na severu, već na celom Kosovu, ali i sve ostale manjine. Stvar je u tome da nijedna strana ne igra čisto, zagrezli su u problem Kosova i Srbije toliko duboko da ne mogu iz toga izaći. Međunarodna zajednica treba da pomogne da se prvo stvore demokratska društva i na Kosovu i u Srbiji, a onda će demokrate rešiti taj problem. Odnosi Beograda i Prištine moraju se iznova graditi kroz demokratske strukture. Svakom Srbinu je jasno da vraćanje Kosova u okvire Srbije nije moguće. Prištini mora biti jasno da sever nikada neće zaživeti sa zajedničkim nacionalnim identitetom, što, na kraju krajeva, nije ni neophodno. Potrebno je da sarađuju. Najveća glupost koju je Vučić uradio jeste povlačenje Srba iz kosovskih institucija. To je išlo samo na ruku Kurtiju.

Na posletku, kako komentarišete priču predsednika Srbije o tome da rat između Ukrajine i Rusije prelazi na neki viši nivo, te je govorio o tome da imamo malo skloništa i da će to biti jedan od prioriteta Vlade. Je li to zastrašivanje građana ili je realnost?

Situacija je više nego ozbiljna. Ratovi obično traju dve, tri godine, dok se jedna strana ne iscrpi. Sada je prošlo 1.000 dana. Ukrajina ne može da daje teritorije i povuče nove granice, a ni međunarodna zajednica to ne može prihvatiti, jer bi to bio i njen poraz. Rusi ubacuju Korejce, a ako i druge strane počnu ubacivati stranu vojsku, eto globalnog sukoba. Ne znamo ni koje bi se oružje moglo koristiti, a da ne dođe do sukoba između NATO-a i Rusije. Međutim, ja ne bih, na Vučićevom mestu, išao u tom pravcu „ljudi, gotovo je“. Jer on nije ni rekao na kojoj je strani, od koga je ugrožen. Zašto bi Rusi ili Amerikanci napali Srbiju? Trebalo je reći da je situacija ozbiljna, ali ljudi, smirite se. Mislim da je to više – nemojmo sada pričati o Novom Sadu, gledajmo na nacionalnu sigurnost.

BONUS VIDEO: Josip Juratović u Danu uživo o propasti Plana reformi u BiH