Poruka Marka Janketića koju bi trebalo da pročitaju svi koji kažu da su "apolitični"

„Ali, možda i ne moramo, i onda ćemo i dalje da živimo to što živimo, neosvešćenost u jednom duboko poremećenom društvu“, dodaje Janketić za Danas.Sa premijere „Limenog doboša“, prema motivima antologijskog romana nemačkog nobelovca Gintera Grasa, u režiji i adaptaciji severnomakedonskog reditelja Vasila Hristova, poslednjoj u ovoj godini na Velikoj sceni „Ljuba Tadić“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Janketić je obe večeri (8. i 10. decembra) ispraćen burnim ovacijama, kao i cela ekipa ove predstave.Kultne likove remek-dela svetske književnosti (i istoimenog filma u režiji Folkera Šlendorfa, koji je 1979. osvojio kansku Zlatnu palmu, 1980. Oskara za najbolji film van engleskog govornog područja i za brojne generacije ostao ključno filmsko delo), na sceni JDP oživeli su Miodrag Dragičević, sjajan u ulozi glavnog junaka Oskara Macerata, Joakim Tasić, Iva Manojlović, Lazar Đukić, Tamara Šustić, Teodor Vinčić, Rade Stojiljković, Jovana Belović.Osim Dragičevića u „Limenom dobošu“ svi igraju nekoliko likova, a Janketić je u priči o čovečuljku Oskaru koji je kao trogodišnji dečak u predvečerje uspona nacizma i početka Drugog svetskog rata odlučio da prestane da raste protestujući protiv sveta odraslih, oduševio publiku kao Alfred Macerat, suprug Oskarove majke i član nacističke partije, Sigizmund Markus, Feliks, Dikerhof, Aksel Miška, Učenik i Marko.

Rad na predstavi, kako je izjavio pre premijere, kada je i napravljen razgovor za Danas, bio je komplikovan i težak, ali „oni nisu bili dezerteri, i ne bi mogao da živi sa sobom da je odustao”.Na pitanje šta je njemu najuzbudljivije u „Limenom dobošu“, Janketić navodi da mu je „uvek najuzbudljivije samo pozorište, to što je sve ono o čemu govori ovaj roman stavljeno na scenu“.„Nemam poseban odnos prema likovima koje tumačim, ali ova vrsta predstave je posebno izazovna. Ona je eterična, ambijentalna, pripovedačko-igračka, jedna brehtovska mešavina, ali vrlo precizna u izboru sredstava glumačkih, stilskih i žanrovskih, i čini mi se vizuelno, muzički i glumački vrlo bogata predstava. ‘Limeni doboš’ je roman od preko sedam stotina strana, prva adaptacija je imala sto osamdeset strana, na kraju smo se sveli na nekih sedamdesetak.Teško je jedan roman koji nema klasičnu dramaturšku liniju, i ima svoje uspone i padove kao i svaki veliki roman, smestiti u jednu dramsku formu, i to je bilo nešto što je najuzbudljivije, Svi smo se užasno borili, jer je zaista bilo teško, ali čini mi se da je ta satisfakcija kad dođete do nečega ogromna, a mi smo došli, i nadam se da će to publika prepoznati“, kaže Janketić.Upitan da nije na sceni nego u publici, šta bi osetio i prepoznao u ovoj predstavi, navodi da je jako teško napraviti distancu i biti objektivan, „jer je sa ove strane“.„Verovatno bih ‘Limeni doboš’ gledao kao porodičnu priču, a ovaj roman jeste i porodična priča, i ja volim takve drame, Mislim da je to možda i najuzbudljivije – kako se jedna porodica, koja je u suštini disfunkcionalna, snalazi pod udarima društva koje se menja drastičnoi brzo. Meni se čini da mi živimo u društvu koje je vrlo turbulentno, mi smo strašne promene doživeli samo u par decenija, toliko lomova i ratova, i to je ono što je vrlo prepoznatljivo našoj publici“, kaže.U jednom od prvih poglavlja Grasovog romana piše: „Rat se ispucao. Petljalo se oko mirovnog ugovora i davalo povoda za buduće ratove…“.Na to da li zbog tog nasleđa, kako se kod nas uglavnom smatra, fašistička ideja na našim prostorima živi u kontinuitetu, navodi da „mi, nažalost, još mislimo da je to gorko nasleđe naših predaka, a Franko je, recimo, bio fašista, ali su ljudi u Španiji uspeli da pomire tu stranicu istorije koliko – toliko, njihove partizane i fašiste“.„U Rusiji je jedan Vladimir Putin koji je bio KGB, član Komunističke partije Sovjetskog Saveza, uspeo nekako da pomiri tradicionalnu ‘Belu Rusiju’, i postane blizak i sa Ruskom pravoslavnom crkvom. Dakle, pomirio je ruski narod, a mi smo još tom ratu između partizana, četnika i ustaša koji traje od Drugog svetskog rata. To znači da smo u ratu sa sobom i da nešto zaista duboko nije u redu ovde sa nama. Ne govorim uopšte ko je u pravu, samo konstatujem da prosto ne uspevamo da prihvatimo svoju istoriju i da se pomirimo sa tim šta se dogodilo“, navodi Janketić.

Dodaje da su se „devedesete dogodile zato što nismo artikulisali četrdesete, šezdesete, zato što nismo artikulisali Prvi svetski rat, pa se desio i drugi, i stalno smo u tom lavirintu mraka. Dejan Dukovski je 1997. napisao sjajnu dramu „Mamu mu jebem ko je prvi počeo“, jer se mi stalno vraćamo na to ko je prvi počeo, pa možemo tako da teramo do Adame i Eve, ili, po Darvinu, do majmuna.Oskarov doboš ostao je do danas simbol protesta protiv pasivnosti srednje klase, glas pobune protiv uskogrudosti i učmalosti duha, laži i zločina, glas koji se trudi da ga svi čuju, jer iako je večno dete Oskar ne živi izvan politike i istorije.Na pitanje gde su naši doboši danas, smatra „da bi svaki čovek morao da ima građanski stav, da bude osvešćen i da kaže šta misli o svetu u kojem živi. Kad neki ljudi kažu da su apolitični, znači da ne shvataju suštinu, jer je sve u našem životu politika“.„Postoji politika u mojoj kući, i to nema veze sa ideologijom, postoji politika jednog restorana da doručak služi do 12 sati, i tako dalje, i tako dalje. Ljudi, dakle, ne shvataju pojam politike, i ne shvataju da ne treba formalno da budemo u nekoj partiji, nego da imamo moralnu obavezu da pokažemo građanski stav i da kažemo kakvo je to naše društvo. Možeš, naravno, da kažeš i baš me briga gde i kako živim, ili,možeš da kažeš ‘pa ja tu ništa ne mogu da promenim’ i da gledaš samo svoja posla. Ali, to je pitanje lične savesti ili osvešćenosti, i očigledno je da neki ljudi nemaju tu svest. Ako ne osećaš da si deo društva u kojem živiš, onda idi u manastir, izopšti se negde, gde ne moraš da budeš u ovoj priči. Ali, ako pripadaš jednom društvu onda moraš da napraviš odnos prema tome. Jer, ko ćuti o onome što živimo, nema savest.Da li smo zbog takve „apolitičnosti“ doživeli da se fašistička i represivna politika ovde nastavi, naravno preobučena, stilizovana, u dresu vlasti SNS, on misli da „nismo, nažalost, svesni toga, ili ne želimo da budemo svesni, hoćemo da ostanemo jedan narod koji je neprosvećen, a neprosvećenim narodom je vrlo lako manipulisati“.Upitan da li vidi sebe u nekom smislu kao Oskara Macerata, kaže da „kao čovek koji je javna ličnost i koji oseća da ga neki problemi muče, a mene neki problemi ovog našeg društva duboko muče, imam potrebu da izrazim svoj stav“.„Drugo je pitanje kako se on dočekuje od onih koje kritikujem, a to je pokazatelj po kojem merimo u kakvom društvu živimo“, navodi Janketić.BONUS VIDEO: