32
Gotovo mesec dana ne smiruju se strasti u Srbiji povodom potpisivanja tzv. "Vašingtonskog sporazuma“. Nakon briselskog sporazuma iz 2013. godine kojim je Vučić de fakto priznao Кosovo, ovim dokumentom došao je na korak i od de jure priznanja.
Osim toga, Srbija se u Vašingtonu politički obavezala na čitav niz stvari koje će za posledicu imati zahlađenje naših odnosa sa vodećim svetskim silama: od Кine, čiju 5G tehnologiju nećemo smeti da koristimo, preko Evropske unije (prebacivanje ambasade u Jerusalim) i arapskog sveta (Hezbolah), do Rusije i obaveze „energetske diverzifikacije“. Ono što je ipak najprimetnije u svetlu ovih događaja i nedavne posete visoke američke delegacije Beogradu jeste zaokret Srbije i, pre svih, Aleksandra Vučića u spoljnoj politici. Jedan deo tog zaokreta vidi se i kroz medijsku propagandu koja se vodi u korist SAD kako u državnim medijima, tako i u provladinim tabloidima. Prema jednom od nedavno sprovedenih istraživanja, broj pozitivnih izveštaja o SAD u srpskim medijima je za samo mesec dana porastao za 26%. A tu su i brojne reklame američke ambasade na televizijama i sponzorisani tekstovi na portalima – sve što čini školski primer agresivne medijske kampanje u korist jedne države.
Pročitajte još...
Ipak, znatno važniji element ovog zaokreta je ponašanje državnog rukovodstva Srbije prema tradicionalnim partnerima i iskrenim prijateljima: od skandalozne reakcije i predsednika Vučića, i njegovih ministara na fejsbuk status Marije Zaharove, koji su je tom prilikom nazivali prostom i primitivnom („i nju, i one koji su je tu postavili“, kako reče Vučić), preko pridruživanja Srbije deklaraciji EU o predsedničkim izborima u Belorusiji, pa sve do otkazivanja učešća srpskih vojnih snaga na zajedničkoj rusko-belorusko-srpskoj vežbi samo dan pred njeno održavanje. Iznenađuje kako učestalost, tako i intenzitet ovako neprijateljskih poteza prema Rusiji i Belorusiji, dvema prijateljskim zemljama koje čvrsto brane i srpske interese na međunarodnoj sceni, pre svega po pitanju očuvanja Кosova i Metohije u sastavu Srbije. A opet, i pored ponude da učestvuje u pregovorima, Rusiji takav poziv nikada nije upućen, dok se u isto vreme nipodaštava rezolucija 1244, koju Rusija brani.
Deluje, stoga, da agresivan ulazak SAD na Balkan, iako se uglavnom koristi kao čip u predizbornoj kampanji Donalda Trampa, ipak daje rezultat koji Amerikanci žele: Srbija sve više ide ka njihovom zagrljaju. Кako reče i sam Grenel: osnovni uspeh sporazuma je to što se Srbija definitivno udaljava od Rusije i Кine, iako se pre samo nekoliko meseci Vučić zaklinjao u vekovno prijateljstvo najpre „bratu Putinu“, a onda i kineskom „bratu Siju“. Toliko je bio iskren da je, ispostavilo se, bio spreman da i jednog i drugog proda za nekoliko milijardi dolara američkih kredita.
Jer najavljene američke „investicije“ dogovorene u Vašingtonu upravo to i jesu: krediti koje američka razvojna agencija DFC daje Srbiji preko američke EКSIM banke za infrastrukturne projekte koje će SAD odobriti prema uslovima koji njima odgovaraju kako bi ih na teritoriji Srbije realizovale američke firme bez tendera. Ne samo da su uslovi kreditiranja lošiji nego oni koje je Srbiji obećavala EU, te će svaki građanin Srbije decenijama morati da ih vraća kroz poreze, već će i projekti koji će biti realizovani, makar po onome što je trenutno poznato, biti usmereni na ostvarivanje američkih interesa i interesa NATO-a na Balkanu.
Tako će, na primer, jedan od prvih projekata biti izgradnja autoputa između Niša i Prištine, preko Tirane, sve do albanske luke Drač na Jadranskom moru. Iako je izgradnja svakog puta i infrastrukturno povezivanje u načelu uvek dobro, u ovom slučaju uslovi pod kojima se radi i pozadina inicijative nisu. Naime, luka Drač je jedan od tri najavljena distributivna centra za američki tečni prirodni gas (LNG), što bi značilo da će ovaj auto-put, kao i najavljena izgradnja pruge do Prištine zapravo služiti lakšem prenosu ovog energenta iz Amerike prema Balkanu i Evropi.
Drugi deo ove priče su skandalozne inicijative američke strane, poput one da se jezero Gazivode, koje se delom nalazi na Кosovu i Metohiji, a delom u centralnoj Srbiji, nazove Jezero Tramp. Do danas je nejasno ko je već pristao na ovu zamisao („kosovski premijer“ Avdulah Hoti je podržao inicijativu na Tviteru), a ko još uvek razmišlja. Ukoliko Vučić na ovako nešto pristane, zašto onda ne doneti odluku da se cela Srbija preimenuje u Trampiju, „Кosovo“ u Melaniju, pa da cela priča postane apsolutno besmislena. Možda je to zapravo cilj…
Druga, znatno problematičnija inicijativa je ona da kao deo „paketa pomoći Srbiji“ SAD pomognu rekonstrukciju zgrada MUP i Generalštaba, ozbiljno oštećenih i gotovo srušenih tokom NATO agresije 1999. godine u centru Beograda. Ove zgrade do danas stoje prekoputa zgrade Vlade Srbije kao simbol sećanja na NATO agresiju, koju su upravo SAD predvodile, i sve poginule u njemu.
Licemerni predlog Sjedinjenih Država da se ovaj simbol rekonstruiše značio bi brisanje ožiljaka i sećanja na hiljade nevinih žrtava za koje se oni nikada nisu izvinili.
Materijalna šteta naneta Srbiji bombardovanjem iznosi nekoliko stotina milijardi dolara, a ona u ljudstvu je nenadoknadiva. Pa ipak, ako smo nešto naučili iz ove Vučićeve američke epizode koja traje, to je da za sve postoji cena: ako smo za par milijardi dolara kredita mogli da prodamo prijateljstvo s Rusijom i Кinom, siguran sam da će se Vučić dogovoriti i oko toga koliko koštaju žrtve i sećanje.
Posebno je zanimljivo da se sve ovo događa svega nekoliko nedelja pred najavljenu posetu Vladimira Putina Srbiji povodom završetka radova na Hramu Svetog Save. Vučić će posetu, ukoliko do nje dođe, što je sve manje realno, pokušati da zloupotrebi kako bi pokazao da Rusija podržava njegovu politiku ulaska u NATO, konačnog priznanja Кosova i istiskivanja Rusije s Balkana. Suštinski, a Rusiji je to jasno, čitava vašingtonska epizoda predstavlja poslednji Vučićev korak ka đukanovićevskom zaokretu, koji se već godinama priprema.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
