"Ovo nije Srbija": Tekst Milana St. Protića o Danu državnosti i o tome gde smo danas

Autorski tekst Milana St. Protića za NIN prenosimo u celosti. Ovo nije Srbija. Ovo je Republika Srbija.Ova država nije naslednica Karađorđeve i Miloševe Srbije. Kneževine i Kraljevine. Još je manje u kontinuitetu sa onom državom Stefana Prvovenčanog krunisanog zapadnom krunom, davne 1217. Jer, da je taj kontinuitet uspostavljen, to bi bilo zapisano u preambuli Ustava. Tome preambula služi. Njen je smisao u proklamovanju istorijskog i vrednosnog konteksta na kojem ustav počiva. Samo su državni simboli, naknadno, nakalemljeni. Kao smokvin list preko novokomponovane golotinje.Dakle, ni u ustavnopravnom, ni u političkom, ni u nacionalnom smislu, nije napravljena kopča izmeću današnje Republike Srbije i istinske srpske države od pre prvodecembarskog akta 1918. Nesporno i žalosno, u jedan mah.

Ova, Republika Srbija, proistekla je iz Socijalističke (Narodne) Republike Srbije, jedne od šest federalnih jedinica u okviru FNRJ, SFRJ, SRJ i SCG. Današnja Srbija je preuzela svoju državnost upravo od tih tvorevina što su proistekle iz komunističke revolucije 1944/45. Otud joj naziv, otud joj autonomne pokrajine, otud joj većina važećih zakona, institucija, mentalitet građanstva. Iz toga dolaze i njeni argumenti u međunarodnim odnosima, raspadu Jugoslavije i pogled na problem Kosova i Metohije. Sve je to produžetak brozovštine, malo lepše upakovane.Jedna činjenica stoji. Republika Srbija ne bi nastala kao nezavisan i suveren subjekt da se nije Crna Gora otcepila 2006. Mi bismo i dalje živeli u nekakvom (kon)federalnom provizorijumu nalik tzv. državnoj zajednici. Ovdašnji narod nikad nije dobio priliku da se izjasni u kakvoj zemlji želi da živi. O njegovoj sudbini odlučivali su drugi. Republika Srbija je rođena iz iznudice, ne iz narodne volje. Tragedija i sramota, u jedan mah.

Podsećanja radi, u momentu južnoslovenskog ujedinjenja 1918, jedino je Kraljevina Srbija bila međunarodno priznata država, jedna od pobednica u Velikom ratu. Imala je zaokružen politički, ekonomski i obrazovni sistem. Imala je svoju zdravu valutu, vojsku ovenčanu slavom, spremnu diplomatiju, moćnu kulturu, intelektualnu elitu evropskih dometa...Svoju su državu Srbi gradili sami. Ovu modernu, rekoh, od 1804. I krunisali su je sopstvenom krunom. I razvijali je, katkad krivudavo doduše, iz pokolenja u pokolenje, boreći se uporno protiv svakog samovlašća i svakog samodršca. I na kraju krajeva, dostigli stepen parlamentarne demokratije ništa slabiji od ondašnjih evropskih, u osvit minulog stoleća.No, ta država nije naša prethodnica. Nije ni naš uzor. O njoj, u stvari, vrlo malo znamo. A, iskreno, i ne zanima nas preterano. Miliji nam je Apis od Jovana Cvijića, turbo-folk od Mokranjca. Igramo „šote“, a busamo se u srpske grudi. Mrski su nam Karađorđevići. Rugamo se njihovom potomku, ne shvatajući da je njegova komičnost naša bruka. Naš neuspeh, naš poraz, naše ogrešenje. Smeta nam njegovo neznanje srpskog. Brozovo nismo ni primećivali. Srpske zlotvore proglašavamo braniocima srpstva. Rankovića i Krcuna, na primer. Titu i dalje čuvamo dedinjski mauzolej u duhu nepatvorenog paganstva. Beslovesno i nedostojno, u jedan mah.Crkva nam je postala bezbožnička, a mi nevernici. Pripadamo pravoslavlju kao izrazu lažnog patriotizma, za Gospoda ne hajemo ni mi, ni naši crkveni glavari. Mislimo da je osveta opravdana, da ne treba praštati, da nas ne čeka Straši sud. Odričemo ili pravdamo zlodela počinjena u naše ime. Drugom spočitavamo greh o kom smo sami ćutali decenijama. Otpisali smo Makedoniju, Kosovo nam je sveta zemlja. Zaboravili smo Lesnovo, Markov manastir, Staro Nagoričane, Dušanov most, Zebrnjak, Kajmakčalan... Precrtali smo ih jednim potezom pera. Kraljević Marko nam je Makedonac iz Prilepa, turski sluga sa dominantnom majkom i nezasita ispičutura. Ne damo Kosovo, a ne možemo nabrojati više od tri tamošnje bogomolje.Čiji li je stih i na šta se odnosi: „Iskopaše ti oči, lepa sliko“? Ili ovaj: „Stojte galije carske“? Ili „Ko udara tako pozno“?Ni za šta od toga ne dajemo ni pet para. Jadno i pretužno, u jedan mah.Za nas se srpstvo svodi na genom i teritoriju. Krv i tle, nemačkom terminologijom nacionalizma. Nama nisu bitni ljudi, već prostor. Samo ono što je materijalno, ovozemaljsko, efemerno. Ono što je uzvišeno, duhovno, vanvremensko - ne cenimo i ne razumemo.Kakva je ova Republika Srbija svedoči jedna naizgled beznačajna sitnica. Na vrhu zdanja u kom stoluje Predsednik Srbije (Novi dvor) nema nikakvog znamenja. Štrči obezglavljen šiljak. Grozota ga je gledati. Odavno je skinut dvoglavi orao. Nikad nije vraćen. Orla smo predali Albancima. Nama je petokraka na srcu. Ovde se dva najveća sportska društva i dalje zovu „Crvena zvezda“ i „Partizan“. O čemu pričamo? A, istina jeste da je Srbija jedina država na kugli zemaljskoj čiji je simbol dvoglavi beli orao. Naš orao, tuđa petokraka. Ponosimo se beogradskim Trgom republike sa spomenikom jednom monarhu koji zovemo „kod konja“. Briga nas što je to knez Mihailo i što prstom pokazuje na Bosnu. Imena kojih srpskih gradova su uklesana u postamentu i zbog čega? Osluškujem. Odgovora niotkud. Čujem samo muk. I poneku psovku na svoj račun.Kakvi smo mi, takva nam je i država. Haotična, neuređena, korumpirana, trošna. Nema te javne ustanove koja nije zloupotrebljena, unižena, obesmišljena. Nosioci vlasti, jedni, drugi, treći, sve gori od gorih. Ovi sadašnji daleko najgori. Dostojanstveniji nam je parlament bio za vreme srpsko-turskog rata 1876. i u doba donošenja ustava 1888, kad je pet šestina poslanika činilo nepismeno seljaštvo, nego što je danas.U Srbiji postoji najmanje dvadeset varoši sa zgradama gimnazija i pozorišta starijih od stotinu godina. Građevina što i dan-danji stoje „kano klisurine“.U Beogradu su i sedišta vlade, ministarstava spoljnih poslova i finansija, Generalštab, Narodna banka, Glavna pošta, Skupština grada (Stari dvor), već pomenuto Predsedništvo Srbije, Narodni muzej, Kapetan Mišino zdanje, Kolarčeva zadužbina, Igumanovljeva palata, i još koliko znamenitih objekata, od pre 1941. Preživeli su tri bombardovanja i, i dalje, traju. Eto, to nam je u amanet ostavila trula kraljevina.Ova je Republika Srbija naopaka država. Naopaka po stvaranju, naopaka po ustrojstvu, naopaka po stanju u kom se nalazi. Naopaka i pogrešna. Zato je i gubitnička, kad moram da kažem. Kažem, a teško mi je. Zajedno sa svima, možda i više od ostalih, za to gubitništvo nosim odgovornost. Odgovornost? Ne! Krivicu, moj Protiću, krivicu. Borio se jesi, ama nedovoljno. Nedovoljno i neuspešno, u jedan mah.Strahujem da je sad dockan. Da popravke nema. Da je nemogućno temeljito preurediti Srbiju, vratiti je iskrenim korenima, učiniti je demokratskom i okrenuti joj pravac ka budućnosti. Potrebno nam je čudo. Čudotvorstvo Gospodnje.Ipak, uprkos svemu, nada umire poslednja. Valjda ću dočekati. Ako ne, onda zbogom.Bonus video: Milan St. Protić: Kosovo je izgubljeno 

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=milanstprotikosovojeizgubljeno-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4555216"]