1
Posle punih pet godina kineski predsednik Si Đinping stigao je u Evropu, a na svojoj turneji posetiće je i Beograd. Dočekaće ga "migovi", predsednik države, amblemi i zastavice u bojama kineske države, ali videćemo šta ostaje posle posete praktično doživotnog kineskog lidera. Do sada saradnja sa Kinom povećela je dužničko "ropstvo" Srbije sa 300 miliona na 3,7 milijardi evra, dok su kineske investicije preplavile istok Srbije, ali i pokazale da Peking ne brine za prava radnika i zaštitu životne sredine. Istovremeno, samo kineske firme profitiraju, dok će cenu "čeličnog prijateljstva" dva naroda da plati samo jedan - onaj koji pije vodu sa Save i Dunava, a ne Jangcekjanga.
Prvi put nakon pandemije koronavirusa, kineski predsednik i lider Komunističke partije Si Đinping sleteo je na Stari kontinent. Posle obilaska Pariza i Budimpešte, evropsku turneju završava u Beogradu.
Dočekuju ga ruski „migovi“ na nebu, na zemlji predsednik Srbije koji će mu lično služiti vino dok bude uživao uz domaća, srpska jela, ali ga je sačekao i niz ugovora koji će se potpisati čime će se produbiti saradnja Pekinga i Beograda.
Do sada, odnosi dve zemlje bili su više nego plodonosni, ali od te saradnje mnogostruko je profitirao Peking. Još uvek se nije podvukao saldo da vidimo koliko je u tome dobila Srbija, ali već sada se zna koliko je izgubila.
Samo za jednu deceniju, Srbija je dužničko “ropstvo” prema Kini povećala sa 300 miliona na 3,7 milijardi evra, odnosno čak 12 puta.
Peking je tako preko ekonomske pomoći i upumpavanja svežeg kapitala u Srbiju pokušao i da politički probudi svoj interes u ovom delu Evrope. Kineskim kreditima grade se putevi, železnice, te finansiraju drugi infrastrukturni projekti, a kapital sa Istoka osvojio je i istočni deo Srbije i izgradio fabriku guma u Zrenjaninu.
Kineski uticaj preti da uvuče Srbiju u spiralu zaduživanja iz koje će teško izaći, što je situacija koja bi mogla da posluži Pekingu koji bi preko Beograda lakše ostvario svoje političke ambicije u Evropi. Za sada, srpska vlast kliče kineskim partnerima, sa kojima gradi puteve, mostove, tunele, fabrike, ali od koje najveću korist ima Peking.
Koristeći pogodnosti dobrih odnosa sa predsednikom Srbije, kineske firme godinama unazad duboko su zašle u brojne infrastrukturne projekte u Srbiji.
Na praznik rada, odnosno 1. maja, zaboden je prvi ašov za izgradnju nacionalnog fudblaskog stadiona u Surčinu koji prema najavama funkcionera mora da bude završen do izložbe EXPO 2027.
Do trenutka kada se bude odigrala prva utakmica biće potrošeno čak 600 miliona evra, a radove koji uključuju linijsku, saobraćajnu i telekomunikacionu infrastrukturu izvodiće kompanija “Power Construction Corporation of China”. Drugim rečima, neće je graditi srpske, već kineske firme.
Pre nego što su preuzeli brigu o budućem nacionalnom stadionu, kineske firme su se etablirale na polju izgradnje puteva i mostova u Srbiji.
Pre četiri godine, neposredno pred pandemiju koronavirusa, tadašnja ministarka građevinarstva Zorana Mihajlović potpisala je Memorandum o razumevanju i izgradi planske i tehničke dokumentacije za izgradnju auto-puta Beograd-Zrenjanin-Novi Sad sa kineskom kompanijom Čajna Šandong Internešnal.
1
37
3
12
U pitanju je 113 km puta, a procenjena vrednost bila je ista kao za nacionalni stadion – 600 miliona evra.
Sa istom firmom potpisan je ugovor od 158 miliona evra za projektovanje i izgradnju brze saobraćajnice od Iverka do Lajkovca i regulacije reke Kolubara.
Kineska firma CRBC gradila je i deonicu dugu 76 km Koridora 11 od Požege do Duge Poljare, a posao je potpisan 2021. godine i vredan je 1,5 milijardi evra.
Nepreglednu listu gradnje puteva po Srbiji upotpunjuje i izgradnja Pupinovog mosta davne 2014. godine, koji je spojio Borču i Zemun, a koštao je 260 miliona evra. Oko 85 odsto radova kreditirala je kineska Eksim banka, dok je ostatak obezbedila Srbija.
Kineska noga “kročila” je i u smederevsku želežaru, koju je 2016. godine kupila kompanija “Hestil”. Tadašnji premijer Srbije Aleksandar Vučić zahvaljivao se kineskim partnerima jer je železara svakog meseca “krvarila”, odnosno proizvodila gubitke.
Dve godine kasnije, kineski “Ziđin” preuzeo je RTB Bor, uplatio 350 miliona evra na dokapitalizaciju, čime im je pripalo 63 odsto vlasništva nad Borom. Tada su se obavezali da će uložiti 1,2 milijarde evra, da sačuvaju 5.000 radnih mesta i investiraju još 200 miliona na ime dugova.
Njihove aktivnosti u okolini rudnika dovele su do velikih pritužbi lokalnog stanovništva koji su žalili da Kinezi uništavaju i miniraju planinu, da se kineski radnici ponašaju kao i domovini, da za njih ne važe domaća pravila, a da je Bor tempirana bomba kada je reč o zaštiti životne sredine i zdravlja građana.
Sa sličnim pritužbama javnost se upoznala i u Zrenjaninu kada je krenula da se gradi fabrika za proizvodnju guma “Linglong”. Ovu investiciju prate brojne kontroverze, od toga da će uništiti životnu sredinu, ali i svedočenja i reportaže novinara koji pokazuju neljudske uslove u kojima stranci rade i žive u fabrici.
Na nehumane uslove rada kineski partneri se nisu obazirali, već su novinara Nove praktično odgurali i onemogućili da radi svoj posao kao da je stigao pred ambasadu, a na javnu površinu.
I stručna javnost je to sublimirala kao ključne stvari vezane za dolazak kineskog kapitala na Balkan, konkretno u Srbiju. Investira se na polju infrastrukture, koriste investicije, odnosno čiji trag ne može da se prati kao kod evropskih partnera, a najčešće „stradaju“ prava, životna sredina i građani u celini.
Ekonomista i urednik publikacije “Strateo” Saša Đogović napominje da se poslovi sa kineskim firmama najčešće dogovaraju bez tendera, što otvara sumnju da su cene „prepumpane“. Podvlači da će najveću štetu platiti građani Srbije kada dugovi dođu na naplatu, a da država mora da reaguje na pritužbe koje su vezane za prava radnika i zaštitu životne sredine.
„Kinezi su kod nas u građevinskom sektoru koji se finansira iz kredita i u funkciji je razvoja njihove privrede. Ti poslovi se uglavnom dogovaraju bez tendera, iza paravana, bez neke konkurencije. U tom smislu, postoji opravdana sumnja da je cena mogla da bude niža, a samim tim i javni dug Srbije“, objašnjava Đogović za Novu.
Komentarišući pritužbe da kineske firme ne brinu o životnoj sredini i da nemaju visoko na agendi pitanja prava radnika, Đogović napominje da je to pitanje i za naše institucije.
“Očigledno su naše institucije ‘zabagovale’, da se tako izrazim. Ne vidim i neku suštinu u njihovom radu, pa otuda i dolaze česti medijski izveštaji o lošem ophođenju prema zaposlenima u preduzećima gde su Kinezi vlasnici. Država mora da kanališe rad kineskih kompanija u pravcu zadovoljavanja naših i evropskih normi”, pojašnjava sagovornik Nove.
Na naše pitanje da li se planski biraju kineske firme jer nema tendera, čime se potencijalno i napumpavaju cene, Đogović kaže da to svakako odgovara vlastima.
„Ne postoji transparentan mehanizam, sve je po sistemu crne kutije i nevidljivih kabinetskih ruku, pa imamo sumnju da je cena daleko iznad tržišne. Mi prihvatamo kineska pravila igre, koja su drugačija od evropskih. U sistemu gde imamo endemsku korupciju, nama je prihvatljiviji sistem “crne kutije” u kojoj će u najvećem minusu biti svi građani Srbije kada se budu ti dugovi i vraćali”, zaključuje Đogović.
BONUS VIDEO: Posle pet godina Si Đinping ponovo u Evropi, šta govori izbor zemalja koje će posetiti
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare