INTERVJU Vanja Bajović: Ako Vučić ne prihvati raspisivanje izbora, kriza će se produbiti

“Istorija pokazuje da vlast koja odbija da se menja u trenucima krize, na kraju biva promenjena – ali često uz visoku cenu za čitavo društvo”, napominje ona.

Studenti su izašli sa zahtevom za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Da li mislite da će vlast ovaj zahtev prihvatiti? Šta ako ne prihvati?

Pa ne vidim zašto ne bi prihvatila kada je Vučić pre nepuna dva meseca čini mi se, pominjao izbore kao mogućnost izlaska iz krize. Žao mi je što to tada nije prihvaćeno, ali ne vidim razlog zbog koga predsednik sada ne bi raspisao izbore, osim ako se plaši da nema dovoljan stepen podrške birača. Ako ne prihvati, društvena kriza i nezadovoljstvo se samo produbljuje.

Kako komentarišete kad Ana Brnabić kaže da je sve od početka bila politika i da se studenti obrate (ne)nadležnoj instituciji?

Ne slažem se sa ovom izjavom. Studentski zahtevi su suštinski zahtevi za vladavinom prava, odnosno primenom zakona. U tom smislu, oni jesu politički, ali ne u partijskom, već u ustavnom i društveno odgovornom smislu. Tražiti da se poštuju zakoni nije borba za vlast, već borba za pravnu državu. Tužilaštvo je i pod ovom vlašću moglo da ove zahteve ispuni - da je htelo, odnosno da je smelo. Činjenica da ni posle šest meseci zahtevi nisu ispunjeni samo potvrđuje da je tužilaštvo pod političkom kontrolom. U takvim okolnostima, sasvim je logično da se zahtevi pretoče u političku artikulaciju – u poziv na promenu vlasti, one koja neće samo deklarativno govoriti o vladavini prava, već će zakone i sprovoditi. U drugom delu izjave primećujem blagu ironiju kada se govori o obraćanju ‘’nenadležnoj instituciji’’. Nema razloga za tim jer predsednik republike ustavno i zakonski jeste nenadležna institucija za krivično gonjenje ili čuvanje i objavljivanje dokumentacije vezane za nadstrešnicu, ali jeste nadležna institucija za raspisivanje izbora, tako da ne vidim nikakav problem u tome da mu se studenti obrate sa tim zahtevom.

Da li će se profesori naći na studentskoj listi za izbore i da li biste prihvatili poziv studenata da budete na njoj?

Verujem da hoće, ali studenti su ti koji sastavljaju listu pa stvarno ne mogu da prejudiciram ko će se sve na njoj naći. Ne mislim za sebe da bi bila dobar izbor za tu listu, konfliktna sam i impulsivna, teška za kompromise, stalno se preispitujem, što za politiku nije dobro. Ne volim da vladam, upravljam, donosim odluke koje se odražavaju na druge, jednostavno nisam taj tip.

Profesori i nastavnici su podneli velike žrtve tokom prethodnih pet meseci. Da li je vredelo?

To se i sama neprestano pitam. Mi profesori podržali smo studentske zahteve, a studenti su izabrali blokade kao sredstvo pritiska da se zahtevi ispune. Kada sam ih pitala zašto blokade, a ne samo protesti, odgovorili su da bi u tom slučaju neki studenti protestvovali, drugi učili pa bi pritisak bio manji. Moguće da su bili u pravu, ali sudeći iz ove perspektive, jedina dosadašnja žrtva studentskih blokada su državni fakulteti, koje je vlast i pre svega ovoga želela da uništi, a blokade su joj dobro došle da sprovede taj plan. Podnose krivične prijave, šalju inspekcije, kažnjavaju nas finansijski, oduzimaju prihode, ekonomski urušavaju državne fakultete do te mere da će godine trebati da se vrate na staro. Za to vreme privatni fakulteti jačaju, jer mnogi naši studenti prelaze tamo, kao što su se učenici prebacivali u privatne škole, tako da su privatne obrazovne ustanove neka vrsta ‘’ratnih profitera’’ u celoj ovoj priči… Državni fakulteti su inače poslednji bastion kritičkog mišljenja u Srbiji, zato toliko i smetaju sprovođenju drugih ‘’državnih projekata’’. Evo vam primer Rio Tinta, koji su između ostalih osporavali i mnogi profesori, što je opet nosilo neku težinu u javnosti. Na ekološke pokrete odgovor je bio formiranje pokreta ’’Kopaćemo’’ (nešto slično današnjem Ćacilendu), a na kritike struke odgovor je bio formiranje svoje naprednjačke ‘’struke’’. Tako je vlast osnovala svoj naučni časopis ’’Napredak’’ i ovaj časopis je u korumpiranoj državi privatizovanih institucija čak dobio i svoju naučnu kategorizaciju. Poslednji broj ovog časopisa iz januara 2025. godine posvećen je iskopavanju litijuma, a uvodni ’’naučni’’ članak, pisala je ministarka rudarstva i energetike lično! Tako SNS vidi nauku, njima su državni fakulteti samo smetnja koja uživa autonomiju, kritikuje ih, a ne donosi profit. Jer iz vizure SNS, nauka i nije nauka ako ne služi režimu, a onu nauku koja ne služi režimu treba skrajnuti i uništiti. Blokade fakulteta jesu u potpunosti ogolile režim u očima građana, ali su istovremeno i dodatno iscrpele i oslabile državne fakultete što je i bila namera vlasti. Žao mi je što smo to dozvolili jer ne bih volela da spalimo Rim kako bi osvojili Kartaginu, to bi bila Pirova pobeda.

Kad se uzmu u obzir aktuelna situacija u zemlji, protesti koji traju pet meseci, a zatim i skandal s Vučićevim boravkom u Americi, kao i izazov oko odlaska u Moskvu 9. maja, da li mislite da je ovo najveća kriza aktuelnog režima do sada?

Bilo je i ranije velikih unutrašnjih kriza, pa pre nepune dve godine bili su svakodnevni masovni protesti Srbija protiv nasilja, bili su masovni protesti protiv Rio Tinta, ali za razliku od tih čini mi se da ova sad kriza poprima i međunarodni karakter. Vučićev boravak u SAD i potencijalni odlazak u Moskvu dodatno komplikuju međunarodnu poziciju Srbije, jer ukazuju na nesklad između deklarativne evropske orijentacije i realnih političkih poteza koji je od nje udaljavaju. Režim pokušava da balansira između istoka i zapada, ali bez jasne spoljnopolitičke doslednosti. Ovakve međunarodne krize povezane sa unutrašnjim nezadovoljstvom, znaju da označe prelomne tačke za autoritarne režime. Međutim, ono što ovu krizu čini posebno opasnom jeste potpuno poistovećivanje režima sa državom. Svaka kritika vlasti automatski se tumači kao napad na državu, svako neslaganje kao neprijateljstvo, a u takvom okruženju nema ni volje da se kriza reši u interesu građana, već se sve svodi na očajničku borbu za opstanak vlasti po svaku cenu – čak i po cenu daljeg ekonomskog imeđunarodnog ugleda Srbije.

Da li mislite da je moguće da ovu krizu vlast "preživi" i nastavi kao da se ništa nije desilo?

U autoritarnim sistemima sa zarobljenim institucijama formalno "preživljavanje" vlasti je uvek moguće, ali opstati na vlasti nije isto što i vladati s legitimitetom. Režim može ignorisati i relativizovati proteste i blokade kako bi produžio svoj politički vek. Ali to preživljavanje ne znači stabilnost – ono podrazumeva nastavak vladavine kroz sve veću represiju, strah, apatiju i urušavanje poverenja građana. Drugim rečima, režim može opstati, ali po cenu daljeg propadanja Srbije. Istorija pokazuje da vlast koje odbija da se menja u trenucima krize na kraju biva promenjena – ali često uz visoku cenu za čitavo društvo.

Da li je Evropa adekvatno reagovala na sve apele da se obrati više pažnje na dešavanja u Srbiji ili je mogla bolje?

Evropska unija, čini mi se, godinama vodi politiku da je "stabilnost važnija od demokratije". EU ima instrumente političkog i ekonomskog uticaja, ali bira da ih koristi selektivno, gledajući isključivo svoje ekonomske interese. Još nakon prethodnih izbora na kojima je zabeležen niz neregularnosti, Evropa je mogla i morala da reaguje glasnije - ne samo zbog naših protesta, već zbog promocije i zaštite njenih vrednosti: vladavine prava, slobode medija, nezavisnog pravosuđa i poštenih izbora. Na kraju krajeva, i Marta Kos je izjavila da se studentski zahtevi poklapaju sa onim što EU zahteva od Srbije. Ako je tako, onda bi i Evropska unija morala da stane iza tih zahteva – ne samo formalno, već suštinski i delotvorno. U borbi za evropske vrednosti, ne možemo biti prepušteni sami sebi.