2
Kovid pandemija i sve ono što je prati godinu i po dana ostavlja posledice ne samo na fizičko, već i na mentalno zdravlje ljudi. Strah od bolesti, redukcija socijalne interakcije među ljudima i poremećen uobičajeni ritam života rađaju nesigurnost, anksioznost i čitavu paletu drugih strahova koji neumitno utiču na psihičku stabilnost čoveka. O tome, ali i o šizofrenoj političkoj situaciji u našem društvu razgovarali smo sa psihologom dr Žarkom Trebješaninom.
S obzirom da i on sam prolazi sve ovo red je bio da prvo njega pitamo kako je i kako sve ovo proživljavate kao običan čovek ali i kako kao stručnjak koji poznaje ljudsku dušu i psihološke mehanizme po kojima ljudi funkcionišu?
„Psiholog i običan čovek jesu donekle razdvojene stvari, jer je uloga psihologa donekle specifična, ali ona je odavno postala deo mog identiteta tako da ja to ne razdvajam. Nekad se to može razdvojiti, naročito u ovako stresnim situacijama kao što je pandemija ili onomad bombardovanje i sigurno je da bih sve to teže podnosio i očajavao kao većina ljudi da istovremeno nisam i psiholog. Ovako, na sve obraćam pažnju istovremeno i kao istraživač i kao učesnik, ali i kao neko ko je preležao bolest, što pomaže da se čovek distancira na pravi način i da se ne oseti kao potpuno bespomoćna žrtva koja drhti pred tim virusom koji je postao kao ruski rulet – niko ne zna odakle će i kako da dođe i koliko će da naudi“.
Osim samom sebi, jeste li pokušali biti od koristi i nama ostalima tokom pandemije?
Davao sam i vrlo konstruktivne predloge, naročito u smislu kako je glupo zaključavati penzionere i određivati onaj idiotski termin u ranu zoru kako bi mogli u prodavnicu. Vlasti su sve to ignorisale, ali to je manji problem. Zameram im što su slali potpuno protivrečne informacije: od toga da je to najsmešniji virus do onoga kako će groblja biti tesna, da bi na kraju sakrivali broj mrtvih. Morali su da imaju konstruktivan odnos prema svakoj kritici koja je racionalna i dobronamerna a nisu.
Pandemija i virus koji ubija izvrnuo nam je živote naopako. Koje posledice sve ovo ostavlja na psihu čoveka?
I jeste nam izvrnuo život naopako. Ne potcenjujući strah od bolesti i smrti, takođe je strašno što je stradala jedna važna ljudska potreba, potreba za kontaktom, dodirom i povezanošću sa drugim ljudima. Jako me je nerviralo kad govore kako treba imati socijalnu distancu. To je bilo pogrešno, radilo se o fizičkoj distanci. Prisiljeni ste da nemate kontakt upravo sa ljudima sa kojima ste najintimniji i gde je najmanja socijalna distanca, treba da izbegavate ukućane, mnogi nisu mogli da viđaju decu koja su odrasla, unučad…To nam je pokazalo u kojoj meri smo mi ljudska i društvena bića i koliko mi ne možemo jedni bez drugih.
Mislim da su ljudi stradali baš zbog te socijalne izolacije. Mi nosimo maske, izbegavamo bliski kontakt, ne rukujemo se, ne grlimo, ne ljubimo, najbliži se ne sastaju i to ostavlja posledice. To je jedna nenormalna situacija koja dovodi do osećanja izolacije i usamljenosti a to dalje vodi u depresiju.
Istovremeno, ljudi više nisu sigurni u svoj posao što ih uznemirava i sve to dovodi do toga da se ljudi raspadaju, postaju očajni i postaju pasivni. Na kraju dobijate osećanje potpune bespomoćnosti, dižete ruke od svega i predajete se.
Da li se, možda, malo i predimenzioniraju stvari u smislu katastrofičnosti – setimo se svetskih ratova koji su trajali po četiri godine, plus ovi naši lokalni građanski jugoslovenski, NATO agresija…? Da li smo to postali „neotporni“ na nedaće?
Apsolutno. Ja sam protiv tih katastrofičnih vizija koje samo pojačavaju anksioznost i deprimiraju ljude koji posle misle da je sve izgubljeno. Naravno da nije sve izgubljeno. Koliko je do sada u istoriji ljudskog roda bilo ovakvih i sličnih pošasti i pandemija i to u vremenima kada medicina nije bila ni blizu da može da odgovori, pa su ljudi to preživeli. Nisu ljudi baš toliko slabi da ih nešto ovako potre. Osim toga ne stoji tvrdnja kako će ovo nešto bitno da izmeni ljudsku prirodu, kao što se često može čuti i pročitati. To ne stoji. Kada ovo bude prošlo u roku od šest meseci ljudi će na to da zaborave.
Svedoci smo p(r)oturanja lažnih vesti, namernog unošenja konfuzije i raznih manipulacija kako u vezi bolesti, tako i u političkom životu…Mogu li, umeju li i na koji način obični ljudi da se od toga odbrane i ne postanu žrtve?
Mi smo bombardivani i vestima i stavovima i nazovi činjenicama i tu čoveku nije lako da se snađe. Čovek ima jednu fundamentalnu potrebu da ima relativno stabilnu i koherentnu sliku realnosti. Kada je ta slika konfuzna, mutna i kada imate protivrečne poruke ne možete da se snađete i to je za čoveka pogubno i vodi u problem. Protiv toga s treba boriti ali ne treba dozvoliti da se potpuno isključimo, pa čujemo kad kažu ne čitam novine, ne gledam televiziju, ne slušam ništa. To nije rešenje. To je bekstvo od rešenja.
Da pređemo na bolest zvanu politika. I sami ste na svojoj koži osetili reperkusije političke prisile kada vam je letos iznenada i bez objašnjenja otkazana promocija knjige u Aleksandrovcu?
To je jedan tragikomičan događaj koji je posledica mog političkog angažovanja i mišljenja. Sve je bilo dogovoreno, odštampan je plakat, bili smo kod direktora Muzeja vina i vinogradarstva gde je promocija trebalo da se održi i dogovorili da i on govori. Na dan promocije on je došao kod mog prijatelja koji je sve organizovao i rekao da je promocija otkazana. Bez obrazloženja i bez objašnjenja. Ja sam ga zvao, on ćuti sa druge strane slušalice. Očigledno mu je bilo naređeno da ne dozvoli promociju. Po meni ovo je pucanj u nogu vlasti, jer su ovako sebi naneli više štete nego da su pustili da se održi promocija kojoj bi prisustvovalo stotinak ljudi i to bi bilo to. Ovako o tome se saznalo u celoj zemlji i time su okrenuli javnost protiv sebe.
Imate li vi utisak otete i zarobljene države o čemu se sve češće govori?
Jasno je da ovde država, u onom pravom smislu te reči, ne postoji, a ne postoji zato što nemamo izgrađene institucije. Imamo velikog vođu koga smo imali i ranije, jednog pre sedmadeset, drugog pre trideset godina i sad evo opet. Od Karađorđa naovamo mi imamo vođe. Čak je i u to Karađorđevo vreme bilo pokušaja da se izgrade neke institucije, a sada već izgrađene urušavamo i potiremo. Prosto je fascinantno kako mi za više od dvesta godina nismo u stanju da učvrstimo institucije nego nam se uvek predsednik pita za sve i svašta.
Moglo bi se reći da smo ih napravili, ali ih ne koristimo ili držimo u blokadi?
Pitanje je da li su to prave ili kvaziinstitucije, prosta simulacija institucija. Uzmimo samo policiju i pogledajmo na šta liči. Na šta nam liči pravosuđe, prosveta, REM, na kraju i Vlada? Katastrofa. Sve je to upropašteno. U njima niti imate stručne ljude, niti imate autonomiju, a to jeste povezano. Postavljate nestručne ljude koji imaju samo jednu veliku prednost bitnu za onog ko je glavni, a to je da su poslušni. Vidimo do čega to dovodi.
Na šta vam liči politička scena i njeni akteri iz rakursa vaše struke?
Ja vidim to što vidi i najobičniji čovek koji ne mora da bude ni psiholog ni politikolog ni antroplog a to je da su pogrešni i nekompetentni ljudi na ključnim mestima. Iz vladajuće stranke se hvale da imaju 700.000 članova. Ako je tako, pa gde su im onda kadrovi? Kakvi su to članovi, ko su ti ljudi? Imali smo i onih hiljadu intelektualaca koji su se sami naslikali i davali podršku Vučiću – gde su oni i šta su oni uradili za ovu zemlju? Ništa. To su ljudi vrlo ograničene pameti, uglavnom nestručni, kojima je najveća vrlina poslušnost.
Koliko su onda, u svakom pogledu, ljudi koje vode ovu zemlju dorasli funkcijama na kojima su? Ulivaju li vam poverenje ili ne?
Iz svega što sam napred rekao, očigledno ne. Ono što je meni najtragičnije su ljudi koji su zbilja i pametni i iza kojih stoji delo a oni su se očigledno prodali. U doba Slobodana Miloševića nije bilo toliko ljudi iz nauke, kulture, sporta koji su se tako prodavali kao što ovi danas čine. To je jedan novi fenomen i imam utisak da je Slobodan Milošević, zahvaljujući i svojoj ženi, mnogo češće i više potezao batinu i represiju i da je to stvaralo otpor kod ljudi, dok Vučić mnogo više koristi šargarepu.On se služi time da potkupi ljude, da ih nagradi privilegijama, a manje koristi golu silu.
Kakav smo mi to narod ako nam se za tri decenije na vlasti zapate dva autokratska režima?
Moramo nešto da shvatimo. Kada, istorijski gledano, dolaze te tri decenije? Pa, dolaze nakon više decenija jedne autoritarne vlasti koja je dobrim delom bila i totalitarna i koja je menjala i svest i običaje. Tu vidite da se ta mlada biljčica demokratije nakalemila na vekove robovanja ovome ili onome, koji su završeni u jednom represivnom sistemu i zato ne možemo ljude previše ni da optužujemo za to večito vraćanje istog. Treba voditi računa da su nas u kakvom-takvom razvoju presecali veliki svetski ratovi i pitanje je kako bi se i u kom pravcu razvijali da njih nije bilo. Zato ja ne mogu da izvučem zaključak kako mi nismo sposobni za demokratiju i mislim da je ta teza promašena.
Psihološki portret prosečnog Srbina
„Nisam pristalica pojednostavljivanja stvari i sterotipa niti mislim da je tako nešto moguće definisati a da se ne pogreši. Međutim, ono što sa uverenjem mogu reći jeste da se mi prilično lako okrećemo ekstremima i to je ono što je problem a odatle proizilaze i naše čuvene podele bilo šta da je u pitanju: partizani i četnici, Zvezda ili Partizan, Rusofili i amerikanofili, sada vakcinaši i antivakcinaši i slično. To govori o nekoj našoj nezrelosti a nesumnijivo je i da ovde nedostaje istinska tolerancija, sluh i razumevanje za onoga ko ne misli isto kao mi.
Nedostaje komunikacija neistomišljenika. Netoleranciju je ova vlast dovela do brutalnosti i njih niti zanima niti hoće da čuju šta neko drugi misli. Slikovit primer su ove rasprave vlasti i opozicije koje odnedavno gledamo na RTS-u… Ovaj iz SNS-a ne komunicira sa kolegom iz opozicije, on govori preko njega da se ne čuje to što ovaj želi da kaze. U neverbalnoj komunikaciji to je paralingvistička komunikacija – proizvođenje šumova. Oni prave šumi pričaju nešto bez veze samo da se ne čuje onaj koji bi trebalo da mu bude sagovornik. To je van pameti“.
BONUS VIDEO Dve godine od hapšenja uzbunjivač Aleksandar Obradović zaboravljen
Pratite nas i na društvenim mrežama:
